Knjigu „Bog, ljudska istorija“ sam  tek sada pročitala jer sam nekako sebe ubedila da priču o religiji neću razumeti. Ne znam, možda je i dalje ne razumem, ali mi je bio izazov da pišem i o onom što mi nije mnogo poznato.

Priča o ljudskoj religiji počinje pre nego što su ljudi kakve poznajemo uopšte postojali. Pronađene su neandertalske pećine sa kružnim kamenim oltarima koji datiraju od pre 176 hiljada godina, što znači da je to verski izraz pre Homo sapiensa. Pre oko 40 hiljada godina, kaže Aslan u ovoj knjizi, počinjemo da viđamo mitografske pećine u kojima su tadašnji ljudi pravili slike koje se mogu smatrati svetim pismom. U početku su slikali misteriozne tačke, zatim otiske dlanova, životinje i, oko 18.000 pre nove ere, prvi prikaz boga — Gospodara zveri. Ovim tvrdnjama autor i naučnik Reza Aslan počinje svoju knjigu Bog: ljudska istorija.

To je priča o tome kako su ljudi stvorili Boga sa velikim G, (God) koja je potpuno zapanjujuća. Iako ima svoje prednosti i nedostatke, njegova knjiga je „istorija o tome kako smo humanizovali Boga“, demonstracija naše prinude da projektujemo ljudske atribute na božansko. Kao što piše u uvodu, „mi smo ti koji smo oblikovali Boga na svoju sliku, a ne obrnuto. Da bi razumeo kako se religija uopšte razvila, Aslan istražuje mnoge teorije, čak i Frojda i Junga. Ovi mislioci su se pitali da li je religiozni impuls bio evolutivno koristan ili je imao jedinstven moralni efekat na društvo. Aslan odbacuje njihove zaključke i smatra da je religiozni impuls, biološki proces odnosno neurološko fenomen.

Zatim, tu je teorija uma, pomoću koje filozofi i kognitivni naučnici pokušavaju da objasne našu sposobnost da mislimo o drugima na isti način kao što mislimo o sebi. Za njega je poreklo religioznog impulsa „rezultat nečeg daleko iskonskog, našeg ukorenjenog intuitivnog i potpuno iskustvenog uverenja da smo, šta god da smo, otelotvorene duše. I tako nas vodi daleko nazad u našu versku istoriju – sve do Edena (Raja).

Ono što znamo i mi “nevernici“ prvo pismo (klinasto) je nastalo u Mesopotamiji (Sumeru), u gradu Uruku, o kome govori čuveni sumersko-vavilonski „Ep o Gilgamešu“, Jedna digresija: mislim da me i sada moji učenici proklinju, jer sam ih mučila „Gilgamešom“ i večnom težnjom čovekovom za večnim životom. Delo je nastalo oko 4500. godine pre nove ere, a do 2600. godine pre nove ere ljudi su prvi put mogli da zapišu kako zamišljaju bogove. Glavna Aslanovu ideja — da su ljudi oduvek imali „potrebu da humanizuju božansko“ tako da su bogovi koje su Sumerani opisali bili prilično ljudski. Bogovi Sumera su rođeni od majki koje su ih dojile dok su bile mlade. Imali su očeve sa kojima su se sukobljavali kako su starili. Zaljubili su se i venčali. Imali su seks i rađali decu. Živeli su u kućama sa svojim porodicama i imali rođake sa kojima su formirali džinovske nebeske klanove. Jeli su i pili i žalili se na posao. Oni su se svađali i svađali jedni sa drugima.

Sličan razvoj događaja, po Aslanovom mišljenju, desio se u Egiptu, Indiji i Grčkoj, gde su bogovi uvek opisani sa ljudskim manama i vrlinama. Svađali su se zbog sitne ljubomore, imali porodičnih problema, pokazivali dobro i loše raspoloženje i „mogli su biti sveznajući ili jednostavno glupi“. Neki od ovih religioznih sistema mogu se opisati kao monolatrija, obožavanje jednog boga uz priznanje da postoje mnogi drugi bogovi.

Monoteizam je, nasuprot tome, „jedino obožavanje jednog boga i negacija svih drugih bogova“. Negde između 1500. i 500. godine pre nove ere iranski sveštenik po imenu Zaratustra postao je prvi prorok na svetu.. Zaratustra je bio prvi koji je promovisao dualističku teologiju raja i pakla i sveo druga božanstva na „anđele“ i „demone“. Izraelci su stigli na scenu oko 1200. godine pre nove ere, a Biblija ne krije da su rani Jevreji nepopravljivo obožavali i druge bogove. Bog otac je je prikazivan kao bik, a boginje kao krave. Međutim, postojao je bog koji je često simbolizovan teletom, a njegovo ime je Jahve. Suština čitave njegove priče o Bogu je, ipak, prilično jednostavna: Monoteizam — nakon vekova neuspeha i odbacivanja — konačno i trajno se ukorenio u ljudskoj duhovnosti, kada su se bog Avrahama, El, i bog Mojsija, Jahve, postepeno spojili da bi postali jedino, jedinstveno božanstvo koje sada poznajemo kao Boga. Istina, ovo mnogi naučnici koji su se bavili religijom smatraju problematičnim.

Aslan u svojoj fascinantnoj priči o religiji pominje i Isusa, kad je Bog postao telo. Moram priznati da mnogo toga ne razumem, krhko mi je znanje o religiji, rekoh već, ali mi je zanimljiva dilema koja je postojala: kako ljubomorno božanstvo (Jahve) koje poziva na klanje svakoga ko ga ne obožava, može biti isti Bog praštanja i ljubavi kojeg Isus naziva Ocem. Aslan priča i o proroku Muhamedu, iz sedmog veka u Arabiji, koji je bio 40.godina star pastir koji je primio je otkrovenja od boga kojeg je nazvao Alah, jedinog drevnog arapskog boga Aslan kaže „Bog je sve, i sve je Bog” jer mi projektujemo svoju ljudskost na Boga, mi smo Bog. Svako od nas. Mada ta tvrdnja mene još više uverava da Bog ustvari ne postoji. Ovo je u poslednjem poglavlju koje naglo prelazi sa teološke istorije na didaktiku. Aslan nam kaže da treba da

„prepoznamo božanstvo sveta i svakog bića u njemu i da odgovorimo na sve i svakoga kao da su Bog — zato što jesu“.

U redu, naravno. Ali zar tvrdnja da smo svi mi Bog nije činjenica da Bog zapravo ne postoji? Pokušavajući da razume i objasni šta je Bog, da li je Aslan došao da negira Boga? U stvari, Aslan u celoj knjizi tvrdi da smo „humanizovali božansko“. Mi smo „smislili“ Bog,i dajući mu različite ljudske atribute stvorili ga po svojoj slici. Nekako mi se čini da Aslanova ideja suštinski negira verska uverenja svake tradicionalne kulture na svetu. Pošto je, po sopstvenom mišljenju, on vernik, siguran sam da Aslan želi da razume verovanja drugih, a ne da ih odbaci, a ipak, ironično, to je ono što on radi u Bogu. Bog je, kao lik, predstavljen u Bibliji i Kuranu kao biće, a ne kao nejasno božanstvo, tako da tvrditi suprotno znači negirati kako je on predstavljen u ovim knjigama, tako i koliko je verskih zajednica mislilo na Boga. Moram da priznam da sam pisala o knjizi prema kojoj sam kao „nevernik“ imala otpor, a onda me autor neosetno uveo u jedan fascinantni svet. Neka mi vernici ne zamere na mom nedovoljnom poznavanju onog o čemu pišem. Nije mi prvi put.

Za P.U.L.S.E Tanja Petrović Krivokapić

  Bog, Religija, Reza Aslan, Tanja Petrović Krivokapić