Da li je kriv Holivud?!

Polemike u jugoslovenskoj javnosti oko vaspitno-obrazovne uloge kinematografije (1951–1952)

Jugoslavija je oko 1950.  godine odavala vrlo sumornu sliku: zemlja se još nije oporavila od ratnih razaranja, a sprovođenje preambicioznog Prvog petogodišnjeg plana (1947–1951)  bilo je dovedeno u pitanje zbog sukoba sa Informbiroom 1948. Pojačana represija, kojom je Komunistička partija Jugoslavije nastojala da dokaže neosnovanost optužbi iznesenih u Rezoluciji Informbiroa, učinila je stanje u zemlji još gorim. Nema dovoljno hrane, nemadovoljno struje i drugih energenata. Šta da radi čovek koji iz nezagrejanog doma prelazi u nezagrejanu kancelariju, u radionicu ili učionicu, pa se popodne vraća u isti taj nezagrejani dom? Mršavo se hrani kod kuće, mršavo u menzi..

U prirodi je ljudskog bića da traži neko pribežište neki stvarni ili imaginarni prostor u kome će bar privremeno zaboraviti na tmurnu svakodnevicu, na nedaće iz stvarnog života. Jedno takvo mesto je bioskop, zamračena prostorija u kojoj se prikazuje film (sam po sebi imaginaran, jer su pokretne slike samo privid koji, zahvaljujući nesavršenoj percepciji čula vida, proizvodi ljudski mozak) koji poseduje sugestivnu moć da gledaoci žive život ličnosti sa filmskog platna. A na ekranu glamur: blistava voda u bazenu, sunce, zanosna Ester Vilijams okružena zgodnim devojkama! Ili ubogi radnik koji se muči da prehrani porodicu, u kome sin vidi oličenje dobrote, snage, plemenitosti, a koji, nakon što pritisnut nedaćma ukrade bicikl, biva pretučen i ponižen pred tim istim detetom. Pa eto, i italijanski radnik se muči, a ne samo mi!

Ester Vilijams u filmu Džordža Sidnija “Bal na vodi” (Bathing Beauty, 1944)

Beogradski bioskopi su poslednje nedelje marta 1951. prikazivali dvadesetak filmova. Preovlađivali su holivudski, lakšeg sadržaja, što je posledica prekida svake saradnje i razmene sa SSSR i tzv. narodnim demokratijama, ali i rezultat obnovljenih privrednih i političkih veza sa SAD.  Rubrika Kroz Beograd u Politici navodi sledeće naslove: „Nevesta na prodaju“, „Arabljanske noći“, „Mildred Pirs“, „Osveta crvene veštice“, „Ljubav se smeši Endi Hardiju“, „Oklahoma Kid“, „I posle svega sreća“ i „Večna Eva“. Britanska kinematografija bila je zastupljena filmovima „Doviđenja na izložbi“ i „Zvezde gledaju s neba“; francuska naslovima „Mi deca“ i „Čovek čoveku“. Uprkos sukobu sa Informbiroom prikazivani su sovjetska filmska bajka „Nasredin u Buhari“ i poljski „Granična ulica“, o holokaustu. Oba filma uvezena su pre Rezolucije Informbiroa i prekida svih odnosa. Jugoslovenska kinematografija bila je zastupljena filmovima „Priča o fabrici“, Vladimira Pogačića i „Jezero“, Radivoja Lole Đukića, oba o planskoj izgradnji socijalističke domovine, filmskom bajkom „Čudotvorni mač“, Vojislava Nanovića, ratnim „Crveni cvet“, Gustava Gavrina i kratkim igranim „Muva“, Branka Ćelovića.

Iste te poslednje nedelje marta 1951. dva dečaka gledala su vestern „Oklahoma Kid“ (1939.) Lojda Bejkona, sa Džejmsom Kegnijem i Hemfrijem Bogartom u glavnim ulogama. Imali su po 11 godina i bili su učenici jedne škole u centru  Beograda. Ni u kom pogledu nisu se razlikovali od vršnjaka. Bili su veliki ljubitelji svih vrsta američkih akcionih filmova u kojima su nalazili inspiraciju za svoje svakodnevne igre. U želji da im igra izgleda što ubedljivije, jedan od njih setio se da mu u stanu živi kao podstanar oficir, a on ima službeni pištolj. Stan je bio prazan, a zaključana vrata oficirove sobe minimalna prepreka, jer su dečaci napravili kalauz. Ušli su, pronašli su pištolj, igra je počela i… Dva života su uništena: jedan je ostao na mestu mrtav, a drugom je preostalo da se do kraja života nosi sa tragedijom koju je izazvao.

Džejms Kegni i Hemfri Bogart u filmu "Oklahoma kid" (Lojd Bejkon, 1939)

Tragični događaj bio je povod da se tokom 1951. i 1952. godine razvije polemika o uticaju kinematografije na decu i omladinu Jugoslavije. Ona je bila deo širih polemika, proizašlih iz sukoba sa Informbiroom i napuštanja staljinističkog modela izgradnje socijalizma, oko pitanja u kom pravcu treba da se usmeri razvoj jugoslovenskog socijalističkog društva.

Škola za provalnike?!

„Oklahoma Kid“ je klasičan vestern. U njemu je prikazano sve šta treba: luda jurnjava konjima kroz preriju, tuče u kojima u trenu bude uništen sav inventar saluna, ritualni dvoboji u kojima Kid uvek brže poteže kolt od protivnika… Par kritičkih opaski o naličju izgradnje američke civilizacije ne menja suštinu filma.

„Džungla na asfaltu“ Džona Hjustona (1950) je nešto sasvim drugo:  pred nama je ozbiljna kritika američkog društva. U centru pažnje je grupa kriminalaca, koja je izvršila pljačku dragulja iz jedne dobro čuvane banke u neimenovanom gradu američkog Srednjeg Zapada. Mozak družine Doca Ridenšnajder (engleska reč doc, deminutiv od doctor) je, boraveći više godina u zatvoru, matematički precizno i nemački pedantno osmislio pljačku, što on ne shvata samo kao najpouzdaniji način da se domogne bogatstva koje će mu obezbediti lagodan život u Meksiku i „beautiful girls“ (kako to šarmantno izgovara jakim nemačkim akcentom), već i kao pitanje ličnog prestiža u svetu kriminala. Izašavši na slobodu obratio se Emerihu, uglednom advokatu koji je stekao veliko bogatsvo obavljajući različite sumnjive poslove. Ovaj mu je obećao novac potreban za ceo poduhvat, očekujući, naravno, deo plena za sebe. Potom je Doca kompletirao tim koji su činili: stručnjak za obijanje brava – siromšni Italijan koji nastoji nekako da prehrani porodicu, vozač i „gorila“ Dik Hendli, koji je zapravo glavni lik u filmu i prototip tragičnog junaka.  Rođen je u porodici poštenih i vrednih farmera u Kentakiju, koju je uništila velika ekonomska kriza iz 30-ih godina.  Bio je žrtva društvene nepravde koja ga je uplela u vrzino kolo kriminala. Njegova najveća želja je da se vrati na farmu, među konje koje obožava.  Na kraju filma mu to i uspeva: dolazi ranjen na imanje koje je nekada pripadalo njegovoj porodici i umire okružen konjima. No, taj u osnovi plemenit i nesrećan čovek je u očima šefa policije najveće zlo: urođeni, nepopravljivi zlikovac, veća pretnja poretku od pokvarenog advokata ili od korumpiranog policijskog inspektora koji je, uz izvesnu nadoknadu, pokrivao kriminalce. Hjustonova poruka je jasna: društvena nepravda, insistiranje na formalnom pravu bez pravde, bez empatije prema malom, ranjivom čoveku, vodi ovoga na stranputicu, u svet kriminala i zločina.

Džon Hjuston, "Džunglu na asfaltu"

Pred Većem Okružnog suda za grad Beograd stoje dva mladića, učenika tzv. škole u privredi. Optuženi su za izvršenje više krađa, što u paru, što jedan od njih samostalno. Na meti su im bile beogradske kafane, kolonijalne radnje i prodavnice duvana. Uzimali su novac, duvan i „čokolade za prijateljice“. Vrednost pokradene robe i količina novca su, prema izveštaju milicije, bili veliki. Novac su uglavnom potrošili, a od robe navodi se kofer pun šarenih marama, kravata, antilop cipela i dr. sitnih predmeta kojima su upotpunjavali oskudnu garderobu. Oba provalnika priznala se krivicu i izjavila da ih je inspirisala „Džungla na asfaltu“. Vođa je osuđen na 12 godina strogog zatvora, a pomagač na 3 godine.

Povodom slučaja dva provalnika objavljen je u NIN-u prilog „Kriv je film – ali ne samo on“. Autor je istakao da su momci s oduševljenjem i potpuno nekritički gledali film po nekoliko puta, te da su u njemu videli inspiraciju za sopstveno delo. Naveo je da su kod provooptuženog pronađene fotografije iz filma isečene iz novina. Štaviše, tvrdio je da su provalnici do detalja primenili tehnike obijanja prikazane na filmskom platnu:

„U prvi mah sve je prolazilo lako i bez dovoljno uzbudljivosti i napetosti. Bar da su postojala alarmna zvonca, ako već nema fotoćelija. Ili bar da se pojavila milicija. Jednom je i došlo do toga. To se uvek jednom mora i dogoditi. Ovoga puta, bez jurnjave po ulicama, bez zavijanja automobila i bez pucanja. Nimalo filmski, uhvaćeni su na delu.“

 

Džon Hjuston, "Džungla na asfaltu"

Autor ne dovodi u pitanje tezu da je film odgovoran za učinjena krivična dela, ali smatra da podjednaku odgovornost snosi i sredina u kojoj su prestupnici rasli, prevashodno porodica.

Prašina koja se digla oko „Džungle na asfaltu“ u Beogradu nije bila mala, ali je reakcija zagrebačke javnosti bila daleko burnija. Nije prošlo puno vremena od kako je, oktobra 1951, film počeo da se prikazuje u bioskopima širom zemlje, da bi već novembra Vlada NR Hrvatske donela odluku o skidanju filma sa repertoara na čitavoj teritoriji republike. Odluka je usledila nakon priloga publiciste Slavka Goldštajna „Gangsterska tema u našim kinematografima“ u Zagrebačkom Vjesniku i teksta dramaturškinje Zore Dirnbah „Jedan štetni film“ u Narodnom listu. Usledili su novi slično intonirani tekstovi, da bi učenici IV muške gimnazije iz Zagreba uputili javni protest zbog prikazivanja filma i zatražili njegovo skidanje sa repertoara.

Džon Hjuston, "Džungla na asfaltu"

Časopis Film je, u  nameri da rasvetli koliki je uticaj kinematografije na stavove i ponašanje omladine, sproveo tokom proleća 1952. anketu među učenicima nekoliko beogradskih gimanzija. Pokazalo se da su mladi najradije gledali holivudske filmove. Na pitanje kako su filmovi uticali na njih odgovori su bili raznovrsni. Jedan učenik je tvrdio da je, pod uticajem italijanskih neorealističkih filmova, shvatio dubinu nepravde kapitalističkog društva.  Drugi je, pod uticajem filma „Beli hodnici“, poželeo da postane lekar, a treći je nakon filma o Šopenu počeo da sluša umetničku muziku. Autor ankete naglasio je da je gledanje gangsterskih filmova delovalo pozitivno na mlade gledaoce, jer su iz njih izvukli pravu pouku. Takođe, istakao je izjavu pojedinih gimnazijalaca kako su nakon gledanja filmskih adaptacija potražili originalna književna dela u biblioteci. Zaključak je bio da filmovi koji se prikazuju u bioskopima Jugoslavije (a koji su u apsolutnoj većini uvezeni sa Zapada) nemaju negativan uticaj na stavove i na ponašanje omladine.

I najzad, Da li je kriv Holivud?!

Džon Hjuston, "Džungla na asfaltu"

Kada je u leto 1948. objavljena Rezolucija Informbiroa, ogromna većina jugoslovenskih komunista je, uz neka početna kolebanja, stala uz svoje rukovodstvo. Prvi odgovor KPJ, obnarodovan na Petom kongresu (jula 1948) bio je da se u Jugoslaviji ozakonjuje staljinizam u svom najkrućem vidu, jer nije li KPJ svojom uspešno izvojevanom revolucijom dokazala da baš ona najdoslednije sprovodi jedini ispravan – sovjetski put u socijalizam?! Tako su Milovan Đilas u „Izveštaju o agitaciono-propagandnom radu“ i Radovan Zogović u svojoj diskusiji odredili šta je to umetnost, a šta nije i obavezali su sve umetničke stvaraoce, bili oni članovi Partije ili ne, da stvaraju u duhu socijalističkog realizma.

I šta sad? Opšta represija – nasilje prema pristalicama Informbiroa, nasilje prema svima koji nisu mogli da prihvate „socijalistički preobražaj sela“, tj. nasilnu kolektivizaciju poljoprivrede (koja je u SSSR početkom 30-ih godina iznedrila, umesto obilja plodova, stravičnu glad i višemilionske žrtve), u uslovima potpune izolacije Jugoslavije, kada su raskinute sve veze sa Istokom (a one sa Zapadom bile raskinute još prilikom spuštanja Gvozdene zavese 1945.) – dovela je zemlju do ivice opstanka. Nema hrane, nema energenata, privreda stoji. Pojas za spasavanje davljeniku dobacili su omrznute SAD i Zapad. Empatija, čovekoljublje?! Ništa od toga: samo goli interesi velikih sila u globalnom hladnoratovskom sukobu. Javila se naprslina u monolitu ljutog geopolitičkog protivnika i treba je produbiti. Neka se monolit rasprsne! Josip Broz Tito i KPJ su grčevito stegli ponuđeni pojas za spasavanje i Jugoslavija se oko 1950. vezala za Zapad, započinjući istovremeno i eksperiment socijalističkog samoupravljanja, zamišljen kao specifičan, jugoslovenski model izgradnje socijalizma, zasnovan na izvornom marksizmu.

I šta dalje?  Đilas u referatu na Trećem plenumu CK KPJ, poslednjih dana 1949. godine, proklamuje novu doktrinu da svi ljudi nisu „podšišani na isti način“, tj. da se ne može očekivati od svih da stvaraju po istom kalupu. Vrata slobode su odškrinuta. A na Šestom kongresu KPJ (Saveza komunista Jugoslavije) 1952.  potvrđena je sloboda stvaralaštva, ukoliko je njen krajnji cilj izgradnja socijalizma u Jugoslaviji. Vrata slobode su se otvorila više nego u ma kojoj drugoj socijalističkoj zemlji, ali znala su i da se povremeno zatvore uz tresak, ako bi vetrovi slobode izazvali promaju. Tada bi pojedine knjige bile zabranjene, pozorišne predstave skinute sa repertoara, a filmovi završili u “bunkeru”.

Partija je ozakonila stvaralačke slobode: Petar Lubarda slika moćna ekspresionistička platna; Oskar Davičo ulazi tok svesti mladog revolucionara i njegovog antipoda pesnika, a telesna ljubav postaje jedan od glavnih pokretača radnje. Žan Pol Sartr, Pablo Pikaso i Igor Stravinski više nisu „apostoli reakcije“, već uzori. Najzad, u domenu kinematografije, teatralnog i patetičnog Nikolaja Čerkasova (iz „Aleksandra Nevskog“ i „Ivana Groznog“ Sergeja Ejzenštajna) zamenio je po mnogima neodoljivi Hemfri Bogart.

I sad, zavirimo u svest jednog prosečnog aktiviste KPJ/SKJ. Nije imao mnogo dilema kada je sa svojim rukovodstvom odbacio Rezoluciju Informbiroa. Pa on sam je dao svoj doprinos pobedi revolucije! Prihvatio je političku saradnju sa Zapadom i ekonomsku pomoć SAD, jer je u pitanju bila nužda, opstanak zemlje. Ali kulturne obrasce te iste Amerike nije mogao da prihvati. Tradicionalno, u patrijarhalnom duhu, vaspitan u roditeljskom domu, suviše dugo napajan vrednostima marksizma-lenjinizma da bi tek tako mogao da prihvati vrednosti američkog potrošačkog društva. A bioskopi su zahvaljujući trgovinskim ugovorima između FNRJ i SAD bili preplavljeni holivudskim filmovima. Može li ideologija da odoli zavodljivim slikama jednog društva izobilja, jer gladne oči jugoslovenskih filmskih gledaoca gutale su prizore iz „Bala na vodi“? Odatle se, kao prirodna reakcija dogmatske svesti prosečnog partijskog aktiviste, javlja otpor prema Holivudu, koji postaje krivac za sve devijacije jugoslovenskog socijalističkog društva. Da nije bilo Holivuda, ne bi ni deca potezala pištolje, ne bi mladi radnici išli u pljačku, a devojčice se prostituisale!

A da li je kriv Holivud? Dečak koji je u igri ubio svog druga, prema svedočenjima nekih izvora, nije ni video „Oklahoma Kida“, a pištolj je, navodno, kriomice uzimao i ranije. Dva beogradska provalnika su diskutovala o mogućnosti da se krađom domognu lepih odela ili novca i pre no što se film pojavio na repertoaru beogradskih bioskopa. Prvooptuženi je, štaviše, priznao da je izvršio prvu provalu pre no što je čuo za “Džunglu na asfaltu”. S druge strane, izbor igara dvojice dečaka sugeriše da na njih jesu uticali vesterni ali i partizanski filmovi, kao specifičan jugoslovenski žanr koji je tada počeo da se razvija. Takođe, maestralno snimljena pljačka sefa punog dragulja (uz obilatu primenu ekspresivnih gornjih i donjih rakursa kamere, uz dubinske kadrove unutar kojih su se provalnici kretali u po tri prostorna plana, uz zanalačku primenu indirektnog svetla i dinamičnu montažu) sigurno je sugestivno uticala na provalnike, a da toga nisu ni bili svesni  (u čemu se ogleda majstorstvo filmskog režisera). A tek oprema provalnika! Nisu koristili samo pajsere, što je bila alatka prosečnih domaćih provalnika, već i električnu bušilicu i nitroglicerin. Pa sama činjenica da je Doca podigao pljačku na stepen nauke!

Nema sumnje da su dva provalnika bila zadivljena filmom, a kako im je nedostajala kritička svest, pogrešno su protumačili njegovu poruku. Dakle, teško se može prenebregnuti uticaj pojedinih holivudskih filmova. S druge strane, maloletni delinkventi najčešće su vodili poreklo iz neprosvećenih, ponekad razorenih porodica sa margine društva i bili su vaspitno zapušteni. Ponekad nisu imali roditelje (ili bar jednog od njih) ili su im se sâmi roditelji (staratelji) devijantno ponašali. Ni škola nije imala uticaja na njih. Nemajući prave uzore, pritisnuti teškim siromaštvom, u inače siromašnom društvu, tražili su pribežište u svetu kriminala, kao zlosrećni Dik Hendli iz  „Džungle na asfaltu“. Dakle, za stranputicu ovih mladih ljudi nije kriv Holivud, koliko god on davao jednu zavodljivu, idealizovanu sliku američkog društva, već nepovoljne društvene i ekonomske okolnosti u Jugoslaviji u kojoj su rasli i formrali se kao ličnosti.

za P.U.L.S.E Ivan Hofman

  Film, Holivud, Ivan Hofman, Jugoslavija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.