Dvostruko čitanje je dvostruka pismenost

Ako se ko nanovo ne rodi,  neće videti carstvo božje. Ako ne pročitate knjigu ponovo,  nećete je uistinu pročitati. Ako ne pročitate strip ponovo,  nećete ga razumeti. Ako ne umete da čitate dvostruko, ne umete da čitate strip.Vaša nepimenost je stripske prirode.

Strip je svojevrsna slikovno-literarna mapa bliža knjževnosti i poeziji nego naraciji najpre američkog filma. On, strip, dvostruko je čitanje: crtačko, likovno, koliko i narativno, odnosno, literarno. Koje priziva drugo čitanje koje priziva treće čitanje koje priziva neko novo čitanje. Koje je postalo iščitavanje; susret sa duhom autora, ili dušom koja je do tada bila skrivena ispod ubrzanog sleda slika i teksta. Mainstream uvek podilazi psihologiji gomila. A prosečan čitalac, koji je pasivni konzument, obično se susreće sa svuda prisutnim jednoobraznim industrijski proizvedenim stripom.

Neki stripovi se čitaju brže od ostalih, jer su tako sazdani; za potrošnju, gutanje i nečiju isplativost pre svega. Ali da li su takvi stripovi primer same prirode stripa, njegove istine? Ili prevashodno u funkciji podilaženja amerikanizovanoj percepciji prosečnog čitaoca stripova. Percepciji  koja je, naravno, filmske prirode. Gde su i likovi, osim što se redovno događaju negde u Americi ili u egzotičnim krajevima Azije, Amazonije ili na izmišljenoj planeti, crtani po ugledu na američke filmske glumce.  Najpre onih iz produkcije Boneli, na koju ste verovatno baš Vi pomislili kada sam pomenuo strip (na moju žalost koji sam i sam strip autor sasvim druge provenijencije…) i koje ste nekritički prihvatili kao nesumnjivi strip standard i kroz čiju prizmu vidite sve što se stripom imenuje. Vaš potrošački mentalitet se ovde nalazi zatečen. Jer je Vaš mozgić sasvim ispran tom vrstom strip estetike i produkcije, zaustih da vam kažem. Ali to vam ipak neću reći. Ne ovde, ne sada i ne na taj način. Ali pošto sam već rekao ono što sam rekao, izvinite na smetnji.

U stripu slike brzo prolaze pred nama, ne onoliko brzo kao na filmu koji je mnogo zavodljiviji oblik slepila, nalik životu, ali ipak prolaze volšebno brže čak i u odnosu na književno čitanje. Strip zahteva ne samo dvostruko narativno čitanje (slikovno i literarno) nego i drugo čitanje koje je iščitavanje čitanog.  U svetu filma, književnosti ili slikarstava, u svetu koji se neprestano ubrzava i nosi nas u svom nametnutom nesvesnom ritmu, strip je uvek bio druga priča, svet viđen drugim očima, namenjen samo onima koji se nisu dovoljno prilagodili na ritam i norme svakodnevnog raspadanja u slavu izumevanja izuma naručenih od strane dušebrižnika napretka, to jest, bogate elite i onih koji bi hteli da im se pridruže. Ali vi ste, srećom, dovoljno prilagođeni na vreme i mesto i čitate stripove digitalno kolorisane, koji izgledaju savremeno u odnosu na one koji su se štampali tokom većeg dela dvadesetog veka, ređe čak i crno-belo. A bojili su se ponekad rukom po papiru. Neke ste možda i čitali. I njih ste, kao i ove današnje, gutali, kažete. Nekada kad ste bili mladi i puni energije i vere u bolje sutra. Vreme koje će tek doći.

Danas, na žalost, nemate vremena za čitanje. Za samospoznaju. Ni stripom ni knjigom. Vi ste odrasli, znate šta ima prednost i šta je važno. Živeli ste za neko bolje, mnogo bolje sutra koje je najzad došlo. Ili ipak nije? Strip nije obavezan predmet opšteg obrazovanja. A nije adekvatno zastupljen ni u medijima, naročito ne na televiziji, uz koju ste odrasli. Ili još odrastate. Da bismo razumeli neko ja današnjeg čoveka, morali bismo da razumemo čime je hranjen od malih nogu. Zašto se poneko zanima za strip kulturu, (kao i za kulturu), iako i danas nije obavezan predmet u školi. Da li je to osobina svojeglavih? I, ako jeste, je li, kao takva, na vreme prepoznata?

Svojeglave treba podržati. Što se redovno ne događa.

Pre dvadesetak godina sam poželeo, naumio, da budem saradnik „Zlatne grede”, časopisa za književnost, kulturu, umetnost i mišljenje, kako stoji u podnaslovu dotičnog časopisa. Otišao sam u redakciju, koja je bila u blizini. Primio me je glavni i odgovorni urednik J. Z., koji je bio krajnje neljubazan prema meni. Strip ti je, kaže, duhovit, inteligentan, sve, ali zašto da objavljujem strip, bolje onda da objavim još jedan filozofski tekst. I ja filozofiram, rekoh razočarano i ljutito, izađoh žurno zalupivši vratima. Imao sam već iskustva sa pisanjem eseja na Radio Novom Sadu u emisiji Zona 9, neposredno posle ponoćmih vesti. Emisija je bila ne samo sadržajem jedinstvena, već je bila i  primer kreativnog pristupa mediju radija, bliska radio drami ili igri. Osim esejističko-kritičkog pristupa, koristio sam efekte grmljavine, laveža pasa, gugutanja ili ljudskog glasa/glasova, uključujući i krike na bojištu, koje sam često morao sam da napravim ili uz pomoć saradnika… Kao što čovek može da nađe svoj korak ili svoj način odevanja, tako sam ja našao svoj glas. I, pre svega, potpuno neistraženo polje kreativnog mišljenja i pevanja. Radio može biti umetnost (baš kao i televizija), ali ukoliko je sloboda sine quo non medijskog kazivanja kao što nije. Emisiju je malo ko redovno slušao, a na televiziji nisam našao razumevanje među odgovornim urednicima.

Jer ne živi čovek samo od hleba. A budući da je hranjen duhom vremena ne samo ubrzanog već i onog vremena koje ga primorava da živi za neko buduće ispunjenje, tako i čita. Ili je čitao. Uvek sa željom da vidi šta će biti dalje. Ko je koga opljačkao, zavoleo, spasao ili ubio, ili… On čita, ili je čitao, kao što živi. Ili je, ako je život ono što se događa u neizmerljivom sada, živeo. Ako nije umeo da živi, nije umeo ni da čita. Potreban mu je drugi život baš kao što je potrebno drugo čitanje. Dvostrukog čitanja.

Niko ga nije tome učio, kaže. Da, niko. Niko je drugo ime za mitskog Homerovog Odiseja. Nemojte da krenete u potragu za njim. Mislio sam na Unutrašnjeg Odiseja. Onog koji živi u svakome od vas. Onog koga ste u jutro svog takozvanog života možda još nemušto prevodili na jezik detinji. I koga ste u međuvremenu zaboravili. Jer ste se uvek trudili da budete u svemu uspešni i vredni hvale. Vaši dragi roditelji su vam uvek želeli sve najbolje. Nisu oni tek istrumenti u rukama aktuelnog režima, kao što su mnogi mislioci proteklih vekova, pogotovo onih nastalih sa idejom prosvetiteljstva i vere u ljudski razum, govorili. Niste imali vremena za Platonovog Sokrata i sve one posle njih. Uvek ste žurili da stignete na vreme na voz napretka. Ne zato što ste mislili da je tako najbolje, već zato što niste imali vremena da mislite. Mišljenje je spor i nezahvalan posao, ne plaća se. Pogotovo ne u ovom delu ćorsokaka Evrope i sveta. Kritičko mišljenje, dakako, ono koje je zagovarao Imanuel Kant. Za koga takođe niste imali vremena. Jer vreme u kome ste se vi neželjeno zatekli jeste vreme koje zahteva učešće nimalo kontemplativno. Ali zato jedino isplativo. Obrazovanje je uostalom isto što i obrađivanje. Tako piše u rečniku stranih reči. U početku se izgleda mislilo na obrađivanje zemlje. Vremenom, a naročito u doba takozvanog aufklarunga i prvih prosvetitelja koji se u evropi razvija tokom XVII I XVIII veka, poprimilo je drugi značaj. Onaj koji u današnje digitalno doba nije više aktuelan. Mislilo se, sažeto rečeno, na hrabrost da se uvek misli svojom glavom, nezavisno od činjenice da je sloboda uvek pod znakom pitanja, retka privilegija manjine, za većinu odsutna, u cilju prevazilaženja vlastitog samonametnutog neznanja ili maloletstva i dosezanja zamišljenog punoletstva.  Rado sanjan ali neostvarljiv ideal. Slično kao i sa pojmom kritike, za koju Mišel Fuko na jednom mestu u svojim razgovorima sa Džudit Batler kaže:

„Kritika će biti umeće voljnog neropstva, umeće promišljene neposlušnosti. Suštinska funkcija kritike bila bi desubjektivizacija u igri onoga što bi se najsažetije moglo nazvati politikom istine“.

Ali, naravno, razume se, vi ni za njega (kao ni za nju, moguću  istinu) niste imali oči. Jer, znamo, vi ste dete svog doba i ne bi ste da kasnite za njim. Mora se, najpre, od nečega živeti. Vi ste, dakako, razumni. Od kada ste postali roditelj i vrlo odgovorni. Kako sada da počnete od početka, kako biste počeli da živite i čitate možda po drugi put, na nov, potpuno nov način. To je nemoguće.

Ako se ko nanovo ne rodi, ispada da nije dočekao ne samo carstvo božje nego čak ni život. A kako će i kada tek naučiti da čita? Ne samo knjigu, već i strip. Crtačko ( koliko i literarno pismo). Koje zahteva dvostruku pismenost.

Nema se vremena.

Ali vreme ima nas.

Čovek je od vremena (retki su od duha među ljudima).

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Strip