Glasovi vremena

Kada se okupe ljudi različitih generacija, od onih koji još pamte školska dvorišta bez interneta do onih koji ne pamte život bez telefona, jedno pitanje uvek pokrene raspravu: šta smo nekada radili bolje nego danas? Odgovori se razlikuju, ali se brzo ispostavi da svi govorimo o istim stvarima, samo drugim rečima.

Nekada se razgovaralo više nego što se kucalo. Reči su imale težinu jer su se izgovarale licem u lice. Danas možemo poslati poruku u sekundi, ali često nemamo hrabrosti da isto to kažemo uživo. Ako se neko ne javi odmah, pretpostavlja se najgore, kao da je ćutanje postalo lična uvreda, a ne obična pauza u danu.

Imali smo više strpljenja. Čekanje nije bilo gubljenje vremena, već deo svakodnevice. Danas, ako se nešto ne desi odmah, postajemo nervozni, iako stalno ponavljamo da nemamo vremena. Čak i dok čekamo, zauzeti smo ekranima, kao da se plašimo tišine.

Prijateljstva su se gradila sporije, ali su trajala duže. Igralo se napolju, svađalo i mirilo istog dana. Danas imamo mnogo kontakata, ali često nedostaje pravi razgovor. Znamo šta je neko objavio, ali ne znamo kako se zaista oseća.

Stvari su se popravljale, a ne odmah menjale. Odeća se krpila, bicikli su se vozili godinama, a svaki predmet imao je svoju priču. Danas se lako odričemo stvari, baš kao što se ponekad lako odričemo i ljudi.

Na kraju se javi deda, sa osmehom koji govori da je sve to već video. Kaže da nije bilo savršeno, ali da su ljudi imali više vremena jedni za druge. Manje brzine, a više smisla. Njegove reči ne zvuče kao kritika sadašnjosti, već kao podsetnik.

Ne treba da biramo između prošlosti i sadašnjosti. Tehnologija nam je donela mnogo dobrog, ali nas je pomalo udaljila jedne od drugih. Ako uspemo da spojimo najbolje iz oba vremena, možda ćemo ponovo naučiti da slušamo, čekamo i budemo prisutni. Jer vreme prolazi, ali ono što nas čini ljudima ne bi smelo da se izgubi.