Džon Kazale – Gorostas u senci gorostasa

Džon Kazale – naše sećanje na njega ometeno je ili podstaknuto našim sećanjem na druge. Smatramo ih većim i, kada ga pomenu, spremni smo da priznamo kako ga, skoro uvek, smeštamo u hlad njihovih velikih senki gde ga više i ne zapažamo. Možda se njegova tajna životna ili sudbinska uloga i sastojala u tome: aktivno učestvovati u rađanju gorostasa u čijim će senkama ostati nevidljiv ili jedva vidljiv.

Pamćenje na njega je, pre svega, vizuelno. To je prirodno jer je bio glumac. Jedni vide njegovo drago lice i tople oči koje sa lakoćom osvajaju otvoreno ljudsko srce kakvo je i sam imao. Drugi ga pamte po pomalo smešnom izgledu: kratki brčići ili nešto duža kosa. Treći zapažaju visoko čelo za koje bi neki frenolog mogao da kaže kako, zajedno sa tamnim očima, otkrivaju osobu očigledno velike inteligencije. Ta inteligencija upravo je suprtona inteligenciji skoro svih likova koje je na filmskom platnu tumačio. I to reči ljudi koju su ga poznavali – i potvrđuju.

Dakle, retko pomislimo na njega. Kada, međutim, podstaknut mišlju o nekom od filmova u kojima je igrao, ja to ipak učinim i u mislima dođem do njega, vidim ga kako i dalje sedi zavaljen u onu stolicu. Prošlo je skoro pola veka a on i dalje sedi u njoj. Nije ustao – i nikada, u stvari, neće ni ustati, čak i ako se bude potrudio mnogo više nego što se trudio do tada i ustostruči broj svojih pokušaja. Nešto češće ga, ipak, srećem među živopisnim i čudesnim planinama Pensilvanije. Tamo, na putu, pored parkiranog i za svadbu ukrašenog automobila, obučen je – ako se izuzme ruska šubara na glavi – upravo tako: kao da je došao sa neke svadbe na kojoj je bio sa prijateljima. Oni, prijatelji, mu i ovde prave društvo: sada mu se smeju. Njegova pojava i jeste, bar malo, smešna. Kao i njegov govor. Obučen je u crno odelo ispod koga se nalazi kao sneg bela košulja. Svečanom utisku značajno pridonosi uredna leptir – mašna. Komičnom – ruska šubara potrebna da bi nam rekla, odakle su, poreklom, ovi ljudi koji se spremaju za lov. Ona nadkriljuje pojavu i zaokružuje celu sliku. I takav stajling svedočanstvo je – ne komične gospodstvenosti, kako bi se neupućenom gledaocu moglo učiniti – već vesele noći provedene u dobrom društvu i slavlju. Sada mu je, međutim, u ruci revolver kratke cevi kojim nepažljivo mlatara i za koji se gledalac pita da li će, u nekom trenutku, ipak, opaliti.

Svi mi, veliki filmski audoitorijum, ga znamo pre svega po tome, što je u većini filmova u kojima je igrao glumio ljude koje bi se sa lakoćom mogli označiti, recimo, kao antifrajeri. Reč je o krhkim ličnostima, ljudima slabašnog uma, nesposobnjakovićima ili mekušcima dobrog srca. I skoro uvek je to činio u malo filmskog vremena koristeći sva raspoloživa glumačka sredstva, vrhunski i upečatljivo, čak i u onim ulogama sa toliko malom minutažom da u nju nije moglo da se na filmsku traku smesti puno više od po koje reči, nekoliko pokreta, gest, plač, ili tek nekoliko upečatljivih izraza lica. Ali ti trenutci, obogaćeni prisustvom nekolicine od onih glumaca koje danas smatramo prvom ligom sedme umetnosti – a upravo oni su mu najčešće i bili filmski partneri – filmska kamera je zabeležila za jednu sasvim lepu i pristojnu filmsku i ljudsku večnost.

On je, međutim, po mišljenju Sidnija Lumeta, imao veliku tugu u sebi. I ta tuga je vidljiva u njegovim tamnim očima čak i kada nam se te oči smeju ili njegovu pojavu doživljamo, delom ili u celosti, i kao komičnu.

Snimio je dugometražnih igranih filmova koji, doslovno, mogu da se izbroje na prste jedne ruke.I, osim njih, jednu manje poznatu, kratku komediju pod nazivom ,,Američki put”. Snimljena je deceniju pre nego što će ga svet prepoznati u ulozi Freda Korleonea. Iza njega je ostala i jedna, danas skoro zaboravljena, televizijska epizoda. I još jedan film, post mortem. Brojevi filmova, sami po sebi, međutim, ne govore mnogo , ali nas provociraju da se zapitamo: ,,Zašto tako malo?” Brojevi godina života, nam, na žalost, daju odgovor. Na premijeru poslednjeg koji je, kao i svi prethodni, jedno među njegovim malim ali vrhunskim kreacijama – nije mogao da dođe.

Umro je, dakle, premlad, u dobi od četrdeset i dve godine, kada glumci ulaze u punu stvaralačku zrelost i pružaju jedno za drugim svoja velika glumačka ostvarenja.

A on ih je – tih malih, ali pamtljivih uloga, koje su sve do jedne ostvarene u antologijskim filmovima, imao isto onolko koliko je imao i snimljenih filmova. Oni su kasnije postali sastavni deo Nacionlanog filmskog registra Kongresne biblioteke – što je velika čast jer to znači da ti filmovi predstavljaju blago od velikog kulturnog, istorijskog i estetskog značaja. I da su važni većoj zajednici ljudi. Svi. I svi su, takođe, nominovani za nagaradu akademije. Po odnosu broja filmova u kojima je igrao i broju nagrada koje su ti filmovi osvojili – najuspešniji je glumac koji je ikada hodao ovom našom planetom.

Pustio nas je još davno da – bilo akademski, bilo sasvim amaterski, po kafanama i zabave radi – diskutujemo o tome, koja je od njegovih uloga najbolja. I nijedan izbor, čini se, nije pogrešan.

Ali mi ga, okrenuti novim događajima i licima, u ovo vreme brzine, najčešće zaboravljamo.

Počeci

Džon Holand Kazal rođen je 12. avgusta 1935. godine u Reviru. Grad se nalazi u državi Masačusets; udaljen je svega nekoliko kilometara od centra Bostona. Detinjstvo je proveo u nekolio manjih mesta ove države na tlu Nove Engleske. Jedno od njh bilo je i Vilijamstaun. Od drugih malih mesta i drugih Vilijamstauna rasprostrtih po raznim državama Amerike, Kazalov se razlikovao po tome što je tih pedesetih godina, u vreme kada se Kazal formirao i kao čovek i kao glumac, u njemu nalazila srednja škola. Ona je – što je druga neobičnost za mesto koje naseljava nekoliko hiljada ljudskih duša – imala dramsku sekciju. Slutimo da je ta sekcija mladim ljudima mogla biti izlaz od zamorne čamotinje provincijkog života na severo-istoku SAD-a. U njoj je Džon Kazal načinio prve glumačke korake. U Ohaju, u Oberlin koledžu, studirao je glumu da bi se po povratku u Masačusets preselio u Boston gde ga zatičemo kao studenta glume na tamošnjem univerzitetu. Po završetku studija, u istom gradu je radio, izdržavajući se kao taksista i, sa skromnošću stidljivog mladića, započeo karijeru pozorišnog glumca dajući svoja prva ostvarenja. No, već na tim počecima, njegove interpretacije i posvećenost pozivu, skrenuli su na sebe pažnju publike i dobile prve pohvalno napisane pozorišne kritike.

Uz tugu o kojoj govori Lument, glumu uz bardove pozorništa i, pre svega, filma – a koji mu odreda postaju veliki prijatelji – i čudesnih osobina njegove ličnosti, izuzetna glumačka ostvarenja u pozorištu predstavljaju opšta mesta svih priča o Džonu Kazalu.

Njujork

Da bi se dobijale veće uloge na daskama pozornice i postigla veća afirmacija od one koju je imao u Bostonu, bilo je neophodno domoći se većeg grada. Uostalom, deo glumačkog sna otrgnut od pozorištnog, bio je vezan za film. Pokupivši stvari i ostaviši Boston iza sebe, našao se u Njujorku. Tamo je istovremeno glumio na nekoliko manjih pozornica i prijavljivao se za filmske i televizijske projekte. Izdržavao se kao fotograf.

Prva predstava koju je pod svetlima megalopolisa odigrao ostvarena je u manjem pozorištu. Zvala se, možda ne sasvim slučajno, ,,Putevi slave”. Poslovi skoro anonimnog pozorišnog glumca i fotografa nisu mogli da mu pruže zadovoljavajuću egzistenciju u milionskom gradu. Kazal se zaposlio u firmi ,,Standard Oil” kao kurir. Tu i u to vreme – bila je 1966. godina – upoznao se sa mladim, darovitim i ambicioznim glumcem Al Paćinom. Da bi lako sklopljeno poznanstvo izraslo u veliko i doživotno prijateljstvo – trebaće da prođe neko vreme. Prvi utisci koje su razmenila dva mlada glumca bila su povoljna: veza je bila uspostavljena. Paćino je u Kazalu video zanimljivog čoveka lepog načina izražavanja. U prvo vreme po upoznavanju nisu se puno družili, ali kada bi se sreli zastali bi i srdačno ragovarali. To prijateljovanje će, nekoliko godina posle prvog susreta, obnoviti gluma u predstavi pozorišnog reditelja koji je afirmisao Kazala. Čovek se zvao Izrael Horovic. Taj pisac, glumac i reditelj će u jednom svom komadu ujediniti talente Paćina i Kazala. Potez je bio lepa uvertira za danas legendarno prijateljstvo i plodonosnu saradnju. Džon je postajao uspešan i nagrađivan pozorišni glumac.

Kažu da je upravo Kazal bio taj koji je otkrio dar svog prijatelja iz mladićkih dana. Osim što su delili pozornicu u nekoliko predstava, neko vreme su zajedno i stanovali. Paćino je, oduševljen svojim cimerom i filmskim partnerom, izjavljivao, otvoreno, kako jedino što u životu želi da radi jeste to da sa Kazalom glumi do kraja svog života.

I ta odanost prema prijatelju koju je imao u vreme dok je ovaj bio živ, veliki Al ima i danas.

Prekretnica

Poznato je da pozorišni uspesi, čak i kada su veliki, svetu glomazne holivudske industrije mogu da ne znače apsolutno ništa. Činilo se da su vrata u svet filma za Kazala bila zabravljena sa beskrajnim brojem brava.

Preokret se dogodio – kako to često biva – pukim slučajem. Priča je zanimljiva. Izvesni Fred Ros bio je direktor kastinga za film čije snimanje je uskoro trebalo da počne. Film će se zvati ,,Kum”: biće to višečasovna saga o italijansko – američkoj mafijaškoj porodici Korleone na tlu Sjedinjenih Država u prvoj deceniji po završetku Drugog svetskog rata. Njegov prijatelj bio je pozorišni glumac Ričard Drajfus koji je Rosa pozvao na predstavu jednog Horovicevog komada. U tom komadu Drajfus je glumio zajedno sa Kazalom. Uprkos sjajnoj Ričardovoj glumi, svu Rosovu pažnju na sebe je skrenuo Kazal. Ros, međutim, nije došao samo da bi uživao u virtuoznim pozorišnim majstorijama glumaca, već je predstavu gledao i sa poslovne strane. U Kazalu je video osobu koja mu se činila idealnom za tumačenje uloge srednjeg sina mafijaškog bosa; ulogu za koju su – do tada sasvim bezuspešno – tražili odgovarajućeg glumca. Da bi proverio ispravnost svog izbora, na predstavu koja se održavala i sledećih nekoliko dana, Fred je pozvao režisera filma Frensisa Forda Kopolu. Režiser i čovek zadužen za izbor glumaca su se posle kratkog vremena složili da su, napokon, i to pukim slučajem, našli čoveka koji će odigrati ulogu Freda. Svi su bili zadovoljni: Kazal je dobio svoju prvu ulogu u dugometražnom igranom filmu; glumiće pored svog idola Marlona Branda; Vito Korleone je u zagrljaj mogao uzeti svog drugog sina. U velikom filmu sa mnogo likova i događaja, za lik Freda Korleonea nije bilo predviđeno puno prostora na celuloidnoj traci. No, ono što je Kazal u dodeljenoj minutaži pružio – kao u sceni pokušaja ubistva Vita Korleonea – iskoristio je na sjajan način da demonstrira svoj raskošan dar.

Treba li reći da se Kopoli Kazal, i kao osoba velike ljudskosti i kao glumac velikog dara – izuzetno dopao? Na Džonovu adresu uskoro je stigao poziv da zajedno sa Džimom Hekmanom glumi u Kopolinom sledećem filmu. Ulogu u ,,Prisluškivanju” veliki sineasta je pisao specijalno za njega, znajući da će Kazal svojim majstorstvom lik – koji bi u interpretaciji nekog drugog mogao da ostane beznačajan i sasvim siv – podići iz mrtvila i učiniti stvarnim. Film je ostavio izvanredan utisak, nominvan je za nagradu akademije i postigao je veliki uspeh za nepretenciozne filmove takvog tipa.

Rad na drugom delu mafijaške sage, na koju je Kopola posle kraćeg nećkanja pristao, podrazumevao je i pažljivije pisanje uloge za lik Freda Korleonea. Tom liku, koji je sada dobio više prostora nego u prvom delu sage, bila je potrebna i veća psihološa razrada. Kazalu je dato više scena da bi nam na platnu predstavio svog Freda. Podario nam je tragičan lik fizički krhkog čoveka slabašnog uma, okruženog moćnicima koji se u opasnom svetu prepunom nasilja ne snalazi. Budući da situacijama koje takav svet rađa nije dorasta i kome skoro ni po čemu, osim po krvi i prezimenu ni ne pripada – on mora da strada. Traženje mesta u porodici, svetu i životu ostaje bezuspešno a stradanje – od ruke rođenog brata kog je izdao – izvesno.

U filmu u kojem skoro svaka scena ima potencijal antologijske, Kazal ostavlja značajan trag. Tako scena dijaloga u polumračnoj prostoriji vile Korleonovih u kojoj se mlađi Korleone odriče svog brata, jedna je od najpoznatijih, ne samo u sva tri filma mafijaške sage, već i u čitavoj filmskoj umetnosti 20 veka.

A upravo je ta scena velikog simboličnog potencijala – kreacija dva prijatelja.

Napolju je sneg. Velika prostorija, i pored ogromnih prozora koji zauzimaju površinu čitavog zida i svetlosti zimskog dana, je polumračna. Dok Majkl stoji, gledajući čas kroz prozor, čas prema bratu, dotle Fredo sedi. Situacija, odnosno pozicija protagonista u njoj, ilustruje Majklovu apsolutnu moć i Fredovu, isto tako, apsolutnu nemoć. Svaki Fredov pokušaj da izađe iz niske stolice u koju je zavaljen – čini se unapred osuđenim na propast. Kada završi svoj monolog u kome, pun nemoćnog besa izražava svu svoju potištenost kao brata, člana klana Korleonovih i potcenjenog, glupog čoveka – potrčka – Fredo se, iscrpljen, ponovo vraća u položaj u stolici koji je identičan položaju koji je imao pre početka svog izlaganja. Dakle, cela njegova tirada je potpuno uzaludna. Na Majklovom licu se, za razliku od lica emotivnog Freda, ne pomera ni najmanji mišić na licu. On ostaje hladan kao zima koja je sa one strane prozora. Toj hladnoći koju don posmatra kroz prozor prostorije, odgovara isto tako hladno, jasno i neemotivno saopštenje upućeno Fredu da mu ovaj, pošto ga je izdao, više nije brat (ipak: valja priznati da slutimo veliki bes koji ne izbija na površinu na delu te sante leda koji nam golim okom nije vidljiv). Potom, izričući mu sve zabrane, demonstrira i svoju moć.

Kada Fredo tokom pecanja bude ubijen, Majkl će to ubistvo – kao delo čiji je on idejni tvorac i naručilac – posmatrati upravo sa prozora prostorije u kojoj se odigrava ovaj dijalog.

Ova majstorski odglumljena scena, sjajna je ilustracija kako dva bliska prijatelja – glumca mogu da svojim glumačkim kreacijom inspirišu jedan drugog: tako ujedinjeni u kreativnosti stvaraju remek – delo.

I ta, prijateljsko – glumačka magija začeta na ulicama Njujorka preneta je, prvo u pozorišta Velike jabuke a zatim i na filmsko platno.

Magija je nastavljena i u sledećem filmu ovog para.

Popodne (i to – pasje)

Film ,,Pasje popodne” Sidnija Lamenta iz 1975. godine inspirisan je stvarnim događajem: neuspšenim pokušajem pljačke banke koju su jedno sparno avgustovsko popodne 1972. godine pokušala da izvrše dva čoveka, kao i talačkom krizom koji je taj nespretni pokušaj izazvao.

Dvojica dobroćudnih ljudi, koji su uz to i psihički nestabilne ličnosti – odluče da opljačkaju jednu od banaka u Njujorku: pljačku će izvršiti tokom jednog sparnog popodneva. Međutim, ono što se na papiru činilo sasvim jednostavnim, u stvarnosti izmiče kontroli. Tako se ispostavlja da novaca u banci skoro uopšte nema; dim privuče pažnju građana; banku opkoljavaju policajci; ovima se pridružuje veliki broj novinara željnih senzacionalnih priča kao i veliki broj znatiželjnih građana. Svi sa nestpljenejem posmatraju kako će se situacija odvijati: kako radnja odmiče, tenzija postaje sve veća. Otkrivajući veliku ljudskost svog otmičara koji brine o njima, taoci prelaze na njegovu stranu od srca mu želeći da ostvari svoj naum. Ljudi ispred banke u Soniju, kako je ime pljačkaša, vide predstavnika malog čoveka kakav je, uostalom, i svaki od njih, te on – od pljačkaše banke postaje borac protiv nepravednog sistema i heroj građana sve dok ne saznaju za motiv pljačke.

Vrednost filma je u njegovoj realističnosti, dobro ispričanoj priči, doticanju društvenih problema toga vremena u SAD, te u tome što likovi pljačkaša banke nisu predstavljeni kao stereotipni loši momci već kao stvarni ljudi sa svim manama i vrlinama bilo koga od nas.

Uz, i ovaj put odličnog Paćina koji igra Sonija, Kazal igra lik njegovog pajtosa- pljačkaša, priglupog ćutljivca Sala koga najviše muči što ga mediji predstavljaju kao homoseksualca. Taj lik je, između ostalog, zadužen da ponekom među svojim replikama, smanji postojeću tenziju koja iz časa u čas biva sve veća, preteći da nekim nepredviđenim činom odnese sve dođavola.

Ti sponatano načinjeni gegovi, kojih nema u pisanom scenariju, ostali su u filmu. Sposobnost za improvizaciju koju su, igrajući u njegovom filmu demonstrirala oba glumca, oduševila je Lamenta koji im je dao punu stvaralačku slobodu.

Mera za meru

Ljubav Kazalovog života postaće četrnaest godina mlađa glumica čudesnog dara. Taj dar je, u vreme kada su se upozali, sijao toliko jakom i jasnom svetlošću da je svima koji su je poznavali bilo očigledno da je pred njom velika filmska budućnost. Kolika – malo ko je mogao sa sigurnošću da kaže. Možda je čovek, spsoban da odmah zapazi dar kojim je i sam raspoloagao u izobilju, te da ga podstakne u glumi svojih kolega, budućnost te osobe video bolje od bilo koga do tada? Sa tom ženom po imenu Meril Strip koja je upravo stigla sa prestižnog Jejla sa diplomom magistra umetnosti u ruci, ubrzo je podelio pozornicu u ,,Meri za meru”.

Hemija je – kažu svedoci – bila trenutna, velika i obostrana. Međusobna ljubav i ljubav prema glumi opipljiva i inspirativna – velika romasa mogla je da počne. Šekspir je igran u Central parku u Njujorku; oboje su, očekivano, zablistali. I ako Njujorčani do tada Stripovu nisu videli u njenom vrhunskom izdanju – sada su za to imali prilike. Kazal je već uživao ugled glumca retkog dara.

Mlada gospođica Strip je u svojoj pronađenoj ljubavi videla neobičnog i mirnog čoveka velike humanosti, osetljivosti i saosećajnosti, retkog i iskrenog interesovanja za ljude, radoznalosti i izvanrednog smisla za humor. Ovom paru je ljubav – za kratko vreme od nepune dve godine u koje su stali poznanstvo, zajednički život i Kazalova smrt – bila pružena u svoj svojoj raskoši a zatim i surovo otrgnuta.

Poslednja uloga koju je Džon odigrao u pozorišu bila je u predstavi ,,Agamemnon” . Tumačio je naslovnu ulogu mitskog vođe Ahejaca pod Trojom; to mu je bilo i jedino pojavljivanje na Brodveju. Posle predstave koja je održane krajem aprila 1977. godine on se razboleo i sišao sa pozorišne scene.

Kazal je, nepogrešivo, uvideo i veliki talenat kolege i klasića Bobija de Nira. Snimanje ,,Lovca na jelene” odvijalo se u senci Džonove bolesti.

Lepa, humana i autentična priča kaže kako su moćnici iz ,,Univerzala”, pošto su saznali za njegovu bolest, želeli da mu daju otkaz. U slučaju njegove smrti tokom snimanja filma, zamena bi zahtevala velike troškove. Tada su svojom srčanošću i solidarnošću skočili : i verenica Meril Strip – zapretivši otkazom, i režiser Majkl Činimo i Robert de Niro, koji je ostavio svoj novac kao zalog da će njegov prijatelj i kolega odglumiti svoje scene do kraja. I zaista: scene u kojima se pojavljuje delom prgavi a delom smešni autsajder Stenli, snimane su prve. Stripova je uz Kazala ostala doslovno do njegovog poslednjeg daha te noći, tog 13. marta 1978. godine. ,,U redu je Meril”, poslednje su reči ovog čoveka upućene svojoj dragoj. Paćino je o ljubavi ovih dvoje ljudi rekao da nikada nije video da jedna osoba toliko posvećena drugoj i to osobi koja, očigledno, i to na njene oči – napušta ovaj svet. Videti tolliku količinu emocija bilo je za njega, i pored neizbežne tuge, izuzetno inspirativno.

Džon Kazal je sahranjen na groblju ,,Sveti krst” u gradu Maldenu u rodnom Masačusetsu.

Osvrt u budućnost

Dva dela ,,Kuma”, ,,Prisluškivanje” , ,,Pasje popodne”, ,,Lovac na jelene” – ocrtavaju pun krug Kazalovog filmskog opusa. Ostvario je i zapažene uloge u pozorištu.

Ne postoji film u kome je igrao a da ga i danas, posle više od četiri decenije bogate filmskim ostvarenjima, ne prati dobar glas nekog među najboljima.

Divljenje je tokom decenija samo promenilo godišta svojih vlasnika.

Svi ti filmovi su klasici filmske umetnosti i svaki od njih se na IMDB – sreća da to nekome danas nešto znači – nalazi među 250 najboljih filmova u istoriji filma. Jedno pozorište na Brodveju deli imena Džona Kazala i njegovog prijatelja, glumca Voltera Mekgina, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1977. godine.

Deo Kazalove zaostavštine odnosi se i na ostvarenja njegovih prijatelja ili mlađih glumaca od kojih se neki mogu smatrati, u izvesnom smilu, i njegovim oduševljenim učenicima. Postoji, dakle, taj nenametljiv a ipak prisutan uticaj, koji je svojim talentom i stvaralaštvom tokom posvećenog glumačkog rada Kazal širio na druge glumce, inspirišući ih da, kao i on, daju sve od sebe. Taj uticaj premašuje skučene okvire fizičkog ljudskog života i dopire do naših dana. Otkuda da je tako velik? Meril Strip će reći da on dolazi otuda što je Džon Kazal bio ,,monomanijak”; dakle – čovek sa jasnom misijom, apsolutni povećenik jednoj jedinoj stvari: svom glumačkom pozivu. Mi bi dodali da je Džon bio posvećen, pored poziva, i jednoj ženi. Ta inspirativna okrenutost glumi je i rukavica bačena u budućnost talentovanim naraštajima glumaca kao i poziv tim kolegama da, tragajući za svojim vlastitim umetničkim izrazom i brižljivo ga gradeći i negujući, budu monasi svog poziva. Samo tada će moći da bezrezervno transponuju nešto vredno iz sebe i utkaju u filmska i pozorišna ostvarenja. Ne izgleda nam slučajnim da su mnogi njegovi prijatelji, baš tokom druženja i rada sa njim, dali svoja čudesna i antologijska filmska ostvarenja. Bilo bi zanimljivo imati pred sobom rad koji bi za predmet svojih studija imao istoriju američkog filma tokom sedamdesetih godina prošlog veka.U njemu bi objektivni istraživač mogao da nam precizno odmeri i oceni uticaj koji je Džon Kazal imao na stvaralaštvo svojih kolega, prijatelja i savremenika. Verujem da rad koji se bavi ovom temom već postoji.

Zbog svega navedenog, ne iznenađuje nas da je čovek takve radne etike bio uzor mnogim glumcima. Majkl Fasbender, Stiv Bušemi, Filip Sejmur Hofman…neki su od savremenih glumaca koji su sa zahvalnošču učenika priznali svoj dug velikom uzoru, kao i uticaj koji je Kazalovo stvaralaštvo ostavilo na njih i njihovu umetnost.

Mnogi su o svom prijatelju i uzoru progovorili sa toplinom u dokumentranom filmu koji se – po rečima koje Majkl Korleone upućuje bratu Fredu zove: ,,Znao sam da si to ti”. Ovaj kratak dokumnetarac režirao je Ričarda Šepard a prikazan je na festivalu ,,Sandenc” 2009. godine. Film je lepa mešavina retrospektive Kazalove karijere i biografskih činjenica koje obogaćuju topla sećanja Kazalovih prijatelja. Tako je za one koji Kazala već obožavaju. Za one, međutim, koji tek ulaze u svet filma, ovaj dokumetarac predstavlja priručnik koji im otkriva etiku i toplu ličnost koja stoji iza nje. Film je, pre svega i više od svega – počast sjajnom glumcu.

Među scenama u kojima je glumio, neke – kao pomenuti razgovor koji vode Fredo i Majkl Korleone, ubistvo Freda tokom pecanja u blizini porodične kuće Korleoneovih u drugom delu triologije, ili, pak, scena uoči lova koju nalazimo u ,,Lovcu na jelene” u kojoj Majkl Vronski objašnjava Stenliju zbog čega ovaj ne može da uzme njegovo čizme – spadaju među najpoznatije u čitavoj istoriji filma.

Da legende ne umiru ni nakon svog fizičkog odlaska, potvrdilo je i njegovo pojavljivanje, kao kakvog šekspirovskog duha, dvanaest godina nakon smri, u trećem delu Kopoline mafijaške sage.

Ovo je rečenica koja je vox populi velikog dela filmskog sveta: šteta je što filmova u kojima je glumio Džon Kazal nije bilo više. Svi mi, filmofili na raznim meridijanima i po mestima raznih kontinenata, gledajući Kazalova ostvarenja pokadkad možemo da osetimo da smo nešto izgubili, da nam je oduzeto nešto dragoceno što bi nam došlo iz Kazalove budućnosti za koju smo ostali uskraćeni. No: budimo pre svega zahvalni.

Hipotetičko pitanje koje uz čitanje ovog teksta može da se nametne čitaocu je sledeće: da je Kazal poživeo kao njegovi prijatelji iz poznih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i dao nam više nego što jeste, da li bi uspeo da izađe iz njihove senke i ostvari vrhunske glavne uloge? Da li bi filmski producenti i moćnici – jer pitanje je upućeno i njima – videli taj dar i potencijal koji želi da se ostvari?

Ili bi, ipak, bio sasvim zadovoljan da glumi onu galeriju likova skromnih mogućnosti kao i do tada, prepuštajući pri tom veće role svojim prijateljima?

I koji za to nisu krivi.

Jer: jedino što su neki među njima želeli, poput mladog Al Paćina, bilo je da glume uz Džona Kazala do kraja svog filmskog i ljudskog života.