Kao iz kofera čipke i kravate

Nekad tražim azil, nekad izgubljeni miris, nekad svoje naličje, nekad grad-blizanac. Ne treba mi puno da spakujem kofer. Nekad samo dobra muzika.

PEJSAŽ

Treba mi čamac za misli,

tišina za vetar.

Zalazak iluzije.

Od tvog sam rebra, prva.

Od tvog sam srca – Persefona

PEJSAŽ II

Ljudi.

Bez perspektive.

AKVAREL

S pučine

samo vetar

jedro

danas ne

ALEKSANDRIJA

Utonula u baštenski naslonjač, posmatram svoju ruku. Čini mi se nekako neprirodno duga. Od nataloženog vremena ili strepnje. Senzualnosti, možda… Okolo dekadentni miris začina, zmijske kože i jezgrastih plodova. Odstreljena iz Kaira, tonem. Glava zabačena ka moru, misao ka čežnji… „Velika muljača ljubavi“. Tajanstvena, umorna, ostavljena, još lepa.

Kafa u „Sesilu“. Aleksandrija.

Žena Grad. Sa zelenom matericom što riga svetlo u sudaru sa boli. I njene lučke oči, opasne i stare kao more, pitome kao dokovi, nemirne kao jedra, nepredvidive kao pena talasa, svetle kao biseri i tamne kao školjka, promiskuitene kao vetar, ribarski strpljive i ribarski glasne.

Aleksandrija. Uskih engleskih nozdrva, hladno orošenih, zaigranih od belog praha, dok razlikuju miris trave na golf igralištu od one u vrtu ispod prozora. I njena uska, a muška stopala, čvrsta i obla kao engleski bregovi, stopala koja poštuju vreme. Aleksandrija, sa egipatskom kožom, raskošnom od vreline, od obilja, od mirisa cimeta, mente, bosiljka, hibiskusa, anisa, kakaa, pudera, pustinje, sudbine. Podozriva i ranjiva kao oči iznad linije zara, detinje radoznala i detinje okrutna. Torzo opsesije.

Pogledom se iskradam u opore ulice, u njihovu gustinu, u šarenilo, u spore korake i brze tragove, u radoznalost i zavist, na bele visoke balkone, među nepristojne reči, uvredljive gestove i razvaljena usta, u bašte, suncobrane, čajne cvetove, u parkove letnjikovaca, među lenje svetionike i stranice nepostojećih knjiga. I lebdim. Iznad svega toga. Tako me to ne dotiče, ne miluje, ne prlja. Jezivo sama, tako potrebno sama. Postojim dok Ona sanja. U drugom vremenu, u kolektivnom sećanju, na ličnom raskršću, na mestu poezije, tišine, skupih aperitiva i fine struje između dva dlana.

Tako sam stara, dugačka. Čista forma. I sva se moja intima sunča na toj dugačkoj formi. Iznutra otkucava samo prosti mehanizam, udisaj, kretanje. A napolju mir, blagosloveni mir.

Mumifikacija uspomene.