Miloš Forman – Let iznad ljudskih gnezda

Pas je inače lepo i ljupko stvorenje, ali ako ga saterate u ugao, mogao bi odreagovati zastrašujuće. Tako je i s ljudima. Kada individualca u ugao sateraju društvo ili institucija, može se ponašati užasno i ja to ne mogu ni sakriti ni glorifikovati.

Biografija Miloša Formana – lagani uvod u temu…

Miloš Forman (18.02 1932.,Časlav, Čehoslovačka – 13. 04 2018., Danbury, USA), filmski je reditelj, koji se uz isto tako slavnog Jiržija Mencla smatra prvakom tzv. češkog novog talasa, smera u tadašnjoj čehoslovačkoj kinematografiji (šezdesetih godina prošlog veka) koji karakterišu socijalno osvešćena tematika, angažovanje nepoznatih glumaca, improvizovani dijalozi i mračan, apsurdan humor.

Rođen u učiteljskoj porodici, Miloš je bio najmlađi od tri brata. Njegov otac bio je član grupe otpora protiv nacističke okupacije, a Gestapo ga je uhapsio kada je Milošu bilo osam godina. Nedugo nakon toga uhapšena je i Formanova majka. Do toga je došlo kada je vlasnik lokalne trgovine po imenu Havranek uhvaćen jer nije obavestio nemačke oficire o antinacističkim lecima koji su se pojavili u njegovoj trgovini. Kad je Havranek ispitivan, spomenuo je imena dvanaest žena (uključujući gospođu Formanovu). Sve su te žene potom uhapšene. Miloš je roditelje izgubio kao dečak; ubijeni su u nacističkim logorima, otac u Buhenvaldu, a majka u Aušvicu. Kasnije je saznao da je njegov biološki otac arhitekta jevrejskog porekla Oto Kan, koji je emigrirao u Južnu Ameriku.

Deo rata Miloš je živeo kod tetke Ane i strica Boleslava u Nahodu. Kasnije ga je prihvatila porodica direktora lokalne plinske kompanije u Časlavu po imenu g. Hluchy. Nakon rata Forman je pohađao internat za ratnu siročad u Podebradima.

Svoje školske godine opisuje ovako: Iznenadio me broj učenika našeg internata koji su zapravo imali svoju majku i oca. Bilo je nekoliko dečaka koji su izgubili roditelje tokom rata kao i ja, ali većina su bili deca ministara, diplomata i predratne elite, pa čak i komunističkih kadrova.

Političke stranke naticale su se ko će donirati novac za osnivanje nove škole za dečake koji su tokom rata izgubili svoje porodice. Zbog velikog iznosa tih donacija, direktor je mogao priuštiti da ima najbolje profesore, te je postala najbolja gimnazija u zemlji. I nova komunistička elita i stara kapitalistička elita nastojale bi vlastitu decu uvesti u školu s ratnom siročadi. U školi je Forman dobio najbolje moguće obrazovanje i upoznao svoje doživotne prijatelje Ivana Passera (koji će kasnije postati filmaš) i Vaclava Havela (koji će kasnije postati predsednik Češke). Među njegovim školskim kolegama bila su i braća Masin. Oni su bili sinovi heroja antinacističkog otpora, pukovnika Josefa Masina, a kasnije su osnovali antikomunističku grupu otpora koja je delovala u Čehoslovačkoj od 1951. do 1953. godine.

Pozorište je fasciniralo Formana od detinjstva. Prvi put je iskusio svet pozorišta za vreme rata. Njegov stariji brat Pavel radio je kao slikar u grupi pod nazivom The  East Bohemian Light Opera Company. Forman opisuje svoj prvi susret sa svetom šoubiznisa:

Bekstejdž operetne družine lepo je mirisao na mešavinu sladostrasne ženstvenosti, jeftinih mirisa, ljubičica, znojnih tela, ruža, šminke, krutih čipki koje su se peglale, kuglica od moljaca, alkoholna pića, kolačići, balerinke sa znojnim helankama i male suknje s blagim mirisom mokraće – i odmah sam zaključila da je to svet kojemu pripadam.

Tokom druge godine fakulteta, Miloš Forman sudelovao je u javnom naticanju za voditelja talk showa o filmu i filmskom stvaralaštvu za novoosnovanu Čehoslovačku televiziju.

Imao sam ideju da bi takav posao mogao biti dobar početak za karijeru sportskog komentatora, što mi se činilo kao najbolji posao ikad – kao sportski komentator mogli ste ići samo na fudbalske i hokejaške utakmice, biti plaćeni za to i mogao si čak putovati na Zapad!

Početkom 1960-ih Forman je u Istočnoj Njemačkoj kupio vlastitu filmsku kameru i počeo snimati dokumentarac o popularnom praškom pozorištu Semafor s Ivanom Passerom i snimateljem Miroslavom Ondricekom. Snimajući dokumentarni film, došli su na ideju za film Konkurs  (1963.). Forman, Jiri Suchy i Jiri Slitr (umetnički voditelji pozorišta Semafor) organizovali su lažnu audiciju za pevačicu i pojavile su se hiljade ambicioznih mladih devojaka. Filmaši su o ovoj audiciji snimili stilizovani dokumentarac. Forman je ulogu mlade pevačice dodelio Veri Kresadlovoj (svojoj budućoj drugoj supruzi) koju je upoznao na rock and roll koncertu u Pragu. Venčali su se 1964. godine.

Godine 1967. Forman je dobio dopuštenje da putuje u Sjedinjene Države kako bi snimio svoj prvi američki film za Paramount Pictures. Imao je hiljade ideja (uključujući filmsku adaptaciju romana Franza Kafke Amerika, međutim, komunističke vlasti odbile su te ideje. Forman je s Ivanom Passerom (koji je odmah nakon okupacije odlučio emigrirati) unajmio kuću u ulici Leroy u Greenwich Villageu u New Yorku. Forman se i danas sa zadovoljstvom priseća tih vremena:

Nikada nismo odbili nikoga ko je hteo ući, tako da su gomile ljudi dolazile tamo-amo. Neki prijatelji iz tih dana su ostali, neki su otišli, ali možda ih ima koji su otišli samo na minutu i sada traže put natrag. Dramaturg John Guare (odgovoran za predstavu The House of Blue Leaves) kaže da je pri ulasku u kuću uvek imao osećaj da je napustio Ameriku i stigao u avangardnu ​​Bohemiju – zemlju u kojoj je važno samo ono što čitaš i što piješ.

Nakon komercijalnog neuspeha Taking Offa, Forman je morao krenuti od nule. Uselio se u hotel Chelsea; navodno je imao samo jedan dolar dnevno za život, koji je trošio na jednu limenku chili con carnea i jednu bocu piva. Uprkos tome, nikada nije razmišljao o povratku u Čehoslovačku. Kad mu je istekao ugovor s Paramount Picturesom, postao je službeni emigrant. Forman se priseća: Čekao sam ponudu koja bi mi mogla promeniti život, ali u međuvremenu sam priskočio za sve što je obećavalo barem besplatan ručak.

Godine 1974. Forman je dobio drugu priliku da snimi američki film. Glumac Michael Douglas i nezavisni producent Saul Zaentz poslali su mu ponudu da režira filmsku adaptaciju romana One Flew Over The Cuckoo’s Nest Kena Keseyja. Kasnije je Forman saznao da mu je Michaelov otac Kirk Douglas već poslao istu ponudu 1960-ih. Verovatno je zaplenila tajna policija Čehoslovačke, jer nikada nije došla do Formana. Ostatak priče deo je velike legende o jednom od najvećih imena evropske, američke, a samim tim i svetske kinematografije…

Filmografija Miloša Formana

Zajednički imenitelj Formanovih filmova ogleda se u nekolicini bitnih karakteristika: pojedinac u sukobu sa represivnom okolinom i društvena kritika, obojeni biografskim materijalom. Prepoznatljivi češki senzibilitet tj. prikazivanje ozbiljnih tema na komičan način, iznutra je prožimao Formanovo umetničko viđenje sveta i društva u kojem je živeo, stvarao, a potom ga i napustio, nastavljajući vlastitu nit pronicljivosti, duhovitosti, satire i razotkrivanja licemernih kreatura. Smatrao je da su Beatlesi odgovorni za njegovo razočarenje u komunizam: Ideolozi su nam govorili da su oni dekadentni, da gledamo četiri majmuna koji su pobegli iz džungle, a ja sam pomislio da nisam idiot što mi se to sviđa i odjednom su mi ljudi koji su to pričali postali stranci.

Kreativna energija, ludilo humora i specifičnog senzibiliteta dolaze do izražaja već u prvoj, češkoj formanovskoj fazi, pod okriljem tada već uzdrmanog ultra totalitarnog i rigidnog, komunističkog režima. Pomenutu fazu otvara Formanov debitanstski film – Audicija (1963.). Prvi deo filma Audicija vodi nas na probu provincijske limene muzike. Autoritarni majstor benda naređuje svom društvu muzičara amatera. Među njima je i Vlada, sramežljivi, mladi trombonista koji razmišlja o tome da preskoči nadolazeći festival orkestara jer želi gledati moto trku koja će se održati u isto vreme. Atmosfera filma je ono što pleni celokupni Formanov rad, ta čudesna opuštenost koja kroz duh humora donosi univerzalne poruke čovečanstvu o istinskim vrednostima za koje se vredi boriti, često i sizifovski, ma koliko situacija bila beznadežna. Atmosfera koja nakaradne sisteme i vladare prikazuje apsurdnima i smešnima u dodiru sa stvarnošću i duhom sasvim običnog sveta. Drugi deo filma prati nekoliko mladih pevačica na audiciji za pozorište Semafor zajedno sa stotinama drugih tinejdžerki… Uobičajeni, provincijski milje, humor i metafora su tu, nagoveštaj svega onoga što će deceniju dve kasnije kulminirati u Formanovoj disidentskoj, američkoj fazi. Duh posleratne, komunizmom okupirane i ponižene Čehoslovačke prikazan je savršenom dozom suptilne ironije, kroz duhoviti otpor jednog jedinstvenog naroda koji je našao snage i motiva da se odupre opštem ludilu režima.

Sledi potom film Crni Petar (1964.). Petar je 16-godišnji pripravnik u supermarketu koji mora paziti na kradljivce dok bi radije ležao uz bazen i pazio na devojke. Petar počinje imati problema na poslu kada ne zaustavi mušteriju sumnjivog izgleda. Kod kuće mu pedantni otac neprestano drži predavanja, a njegova devojka počinje posvećivati ​​puno pažnje drugom prijatelju. Film Crni Petar dočarava suštinu jednog običnog leta u malom češkom gradu ranih šezdesetih. To se postiže uz pomoć ne-glumaca i pesničke kamere Jana Nemeceka. Ovim filmom Forman izražava i osećanja nastalih pobuna među mladima u istočnom bloku samo nekoliko godina pre početka Praškog proleća. Goran Marković, autor jugoslovenskih klasika poput Specijalno vaspitanje i Variola Vera, odlučio je da postane reditelj posle gledanja Formanovog debija Crni Petar (1964). U autobiografskoj knjizi Češka škola ne postoji o filmu koji ne želi da bude film, Marković piše da je Crni Petar ličio na život kao takav, na dokument o tricama i kučinama koje su, međutim, istrgnute i obasjane nekom drugom svetlošću, delovale fascinantno. Bilo da se bavi pacijentima u psihijatrijskoj bolnici, borbom porno magnata za slobodu govora ili nesnađenim radnikom u samoposluzi, Formana zanimaju obični ljudi, ne heroji, koji su prisiljeni da se suprotstave sistemu, koji će ih na kraju poraziti.

Sa svim svojim ne-glumcima radio sam na sličan način, nikad im nisam pokazivao scenario. Scenario sam naučio napamet od reči do reči i počeo bih odglumiti scenu za njih, objašnjavajući šta tražim. Pobrinuo sam se da razumeju o čemu se radi u sceni i stavove njihovih likova. Zatim bismo odmah krenuli i snimili scenu. Moji ne-glumci uvek bi zapamtili nekoliko redaka pisanog dijaloga koji sam koristio, a oni bi izmislili ostatak. Kad je sve prošlo dobro, izvođači su bili samo oni sami, a reči koje su proizašle iz njih bile su tačne za novac. Najteža scena u Crnom Petru došla je pred kraj snimanja i bila je to produkcijska noćna mora. Trebala nam je duga scena na plesu, ali nismo imali novca da unajmimo statiste. Bilo je leto, pa smo odlučili iznajmiti klizalište i bend u Kolinu, organizovati besplatni ples subotom naveče, napisati na vratima besplatno i snimiti scenu s ljudima koji bi se pojavili. U četiri sata – od osam do ponoći – morali bismo dobiti sedam minuta ekranskog vremena na filmu. Neće biti druge prilike.

Iako je film temeljen na romanu Formanova bliskog prijatelja Jaroslava Papouseka, reditelj se prilagođava temperamentu glumaca i ne-glumaca tako osetljivo da njihov dijalog deluje potpuno autentičan – gotovo kao snimka stvarnih razgovora. Na primer, hrpa ispraznih fraza kojima Peterov otac bombarduje svog apatičnog sina na kraju filma sjajna je ilustracija međusobnog generacijskog nerazumevanja. Ovo remek-delo čehoslovačkog novog talasa u nastajanju donelo je na filmsko platno nešto na šta čehoslovački gledaoci filma nisu bili navikli – autentičnu poruku o životima mladih ljudi i o generacijskim jazovima. Podtekst ove poruke ukazuje na dekadenciju tadašnjih društvenih odnosa.

Film Crni Petar je osvojio prvu nagradu na filmskom festivalu u Locarnu gde je pobedio neke od najvećih reditelja svog vremena poput Prezira Jean-Luca Godarda i Crvene pustinje Michelangela Antonionija.

Ljubavi jedne plavuše (1965.), jednostavna je životna priča iz češke provincije o vezi mlade fabričke radnice i člana muzičkog sastava, iskričavo, šeretski, neupadljivo i relaksirano na neozbiljan način (tragikomičnim apsurdom) govori o mučnom osećaju društvenog utamničenja, gubitka lične slobode i žrtvovanja pojedinca pravilima nedodirljive vlasti. Sinopsis za ovaj sjajni, mali, veliki film je sledeći: mlada devojka Andula živi u internatu u malom češkom gradiću u kojem živi manje od dvesto muškaraca, od kojih su većina oženjeni. Kao i njezine prijateljice, i Andula čezne za ljubavlju. Neiskusnoj i lakovernoj, nije joj teško nasesti na razna obećanja, komplimente i poklone. Seoski frajer Tonda osvoji je prstenom, oženjeni lovac naivnim pričama o šumi i životinjama. No kad na plesnoj zabavi upozna klaviristu Mildu, Andula shvata da je napokon pronašla pravu ljubav. Ipak, očekuje je još gorki susret s njegovim roditeljima…

Neobičan šeretski duh novog umetničkog senzibiliteta nadolazio je poput plime kroz rane radove Formana i Mencla (prisećam se njegovog kultnog ostvarenja, uz suze smehuljice, Ševa na žici – decenijama zabranjenog od strane režima, filmu koji ismeva čitavu ideju o revoluciji i raju radničke klase), u veoma nezgodna i opasna vremena. Politički nestabilno vreme tzv Praškog proleća, kakvog takvog narodnog bunta i rađanja demokratije (ma šta ta reč stvarno predstavljala u realnom životu), bilo je na pragu (pragu Praga, bukvalno). Sledio je naredni Formanov film.

Forman majstorski i na gotovo dokumentaristički način prikazuje stvarnost u kojoj ima i mnogo neveselih tonova, a komiku stvara na opreci između takve zbilje i likova koji su zahvaljujući svom posebnom emocionalnom stanju potpuno izašli iz svakodnevne rutine. U tom je smislu uzorna sjajna sekvenca plesa na kojem bi žene trebale naći izabranike, gde komika izbija iz nelagode i nespretnosti. Veliku zaslugu za funkcionisanje takva koncepta imaju i glumci, uglavnom  amateri ili početnici, koje je Forman pustio da improvizuju u zadanim situacijama, da bi onda njihove spontane reakcije doterao i uklopio u čvrst koncept. Prvi Formanov veliki međunarodni uspeh, film je skrenuo pažnju na onodobni uspon češke i slovačke kinematografije kao i specifičan postupak prikaza dramatičnih situacija u komičnom svetlu, a u cilju privlačenja gledateljske pažnje, ali i zadržavanja njegove svesti o ozbiljnosti problema, a koji je označen kao tipični češki humor.

Vatrogasna zabava na kojoj je sve pošlo po zlu kratak je sinopsis filma Gori moja gospođice (1967.). Forman je ideju za film dobio kad se sa svojim scenaristom povukao u provinciju, kako bi u miru radili na novom projektu. Jedne večeri izašli su na lokalnu vatrogasnu zabavu, koja se pokazala kao prava katastrofa – i eto materijala za film. No, iako je mirisao na još jedan Formanov filmski uspeh, na kraju je zabranjen. Katastrofe prikazane na vatrogasnom balu suviše su mirisale na osudu režima i njegovu propast. Uprkos Formanovoj tvrdnji da nije reč o političkoj alegoriji, već o ismevanju večne ljudske gluposti i samozavaravanja, pomoći nije bilo. Formanov sarkazam nije štedeo nikoga i ništa. Pomenuta zabrana dovela je do Formanovog izgnanstva iz tadašnje komunističke Čehoslovačke pod sovjetskim tenkovskim nadzorom i disidentske emigracije u slobodarske SAD. Bio je to poslednji Formanov film snimljen u Čehoslovačkoj pre njegovog odlaska u Hollywood.

Jako duhovit, alegoričan film, koji je prikazivao češko društvo, njegovu hipokriziju i pokvarenost na komičan način, opisuje film Gori moja gospođice reditelj Goran Marković.

Novi kontinent, država i poredak pokazali su se takođe plodnim tlom za suptilnog maga humora, britke satire koja nadahnjuje i razobličava zlobu gluposti. Druga strana iste ili slične medalje – zla koje jedno drugog izaziva, nadopunjuje i hrani, našla se veoma brzo ogoljena pred veštim okom Formanove kamere – češki senzibilitet se pokazao opšteprimenjiv, ma gde se nalazili. Film Svlačenje (Taking off, 1971.) smešten je u Americi kasnih šezdesetih. Mlada Jeannie beži od kuće u New York s nadom da će postati pevačica. U New Yorku upoznaje zajednicu hipija i boema. U međuvremenu Jeannieni roditelji iz predgrađa traže svoju nestalu kćer. Trud roditelja da pronađu i razumeju svoju kćer pretvara se u niz tragikomičnih i neugodnih situacija. Film karakterističan za razdoblje pogođeno efemernim obećanjima Flower Powera, Taking Off je društvena satira koja nema drugu ambiciju osim ukazati na kulturološki jaz koji odvaja roditelje od njihovih mladih hipijevskih potomaka. Ploveći prema scenariju koji stane na valjani papir, ovaj prvi američki esej čehoslovačkog političkog izbeglice čini više u jetkom humoru nego u plastičnoj snazi ​​filma.

Imali smo ideju, Jean-Claude Carriere i ja, da snimimo film o američkim hipijima. Iznajmili smo malu kuću za troje i slušali smo priče oko sebe o hipijima. Onda smo ih otišli posmatrati, ali su nam bili užasno dosadni. Samo su pušili, spavali i celo vreme prosili. Zapravo, prava drama odvijala se među roditeljima ove odbegle dece. Pa smo odlučili snimiti film o njima, priseća se Miloš Forman.

Forman se potom okreće ekranizaciji kultnog romana Kena Kizija iz šezdesetih, ličnog iskustva pisca smeštenog iza brave zvanične ludnice sistema, radi prevaspitavanja kao remetilačkog faktora. Reč je, naravno, o filmu Let iznad kukavičjeg gnezda (1975.), jednom od svakao najboljih u istoriji svetske kinematografije. Film je na veoma lucidan način progovorio o sukobu mislećeg, neprilagođenog pojedinca s represivnim sistemom rigidnih društvenih institucija, a ambijent ludnice u kojem se odigrava simbolizuje moderno društvo i tzv.američku demokratiju, čija je sloboda mišljenja i briga o pojedincu samo čista iluzija.

Za mene to nije bila književnost, već pravi život, onaj koji sam živeo u Čehoslovačkoj od rođenja 1932. do 1968., rekao je Forman o razlozima zašto je prihvatio da režira Let iznad kukavičjeg gnezda. Komunistička partija je bila moja sestra Ratčed, koja je govorila šta smem, a šta ne smem da radim.

Poglavica Bromden, američki Indijanac, za koga svi veruju da je gluvo-nem, priča priču o psihijatrijskoj ustanovi koju vodi svemoćna glavna sestra Ratčed. U ovaj zastrašujući sivi svet stiže Mekmarfi, sitni prevarant slobodnog duha. Njegova neobuzdana priroda ubrzo uništava svakodnevnu rutinu bolnice u kojoj su bolesnici na jednoj, a bezdušna i hladna glavna sestra, na drugoj strani. Kratki siže Kizijevog romana oživljava na filmskom platnu moćna rediteljska ruka Miloša Formana, potpomognuta pređašnjim češkim iskustvom i sjajnom glumačkom ekipom, predvođenom neprevaziđenim Džekom Nikolsonom. Metafora ludnice kao našeg svakodnevnog okruženja, i poražavajuća spoznaja da je većina nas tu dobrovoljno, bez ikakve svesti i želje za pobunom, boje film mračnim tonovima, dok s druge strane galerija neverovatnih likova, dijaloga i situacija dovode film do ekstaze humora, vedrine i situacije da se sami sebi smejemo. Tu su lucidni i otkačeni MekMarfi, indijanski poglavica, gromada Bromden, i, gomila ludaka – Martini, Banćini i ostali, sestra Ratčed i niz bezimenih čuvara reda. Slika društva današnjice onakvog kakav zapravo jeste, uz mnoštvo bolnih spoznaja o suštinskoj nepromenjivosti stanja u datim okolnostima, bez radikalnih, bolnih rezova, čine film gorkom pilulom iskustva civilizacije na stranputici i izvanrednom satirom, neverovatno lucidnom i briljantnom. Ironijiom sudbine, film je dobio Oskara (nagradu od društva kojeg u svoj svojoj bolesti i zlu prikazuje) u svih pet glavnih kategorija 1975.: za najbolji film, glavnu mušku ulogu (Džek Nikolson), glavnu žensku ulogu (Lujza Flečer), režiju (Miloš Forman) i adaptirani scenario.

Motiv sukoba pojedinca sa sistemom Forman će nastaviti i u kasnijim radovima, kao što su Narod protiv Larija Flinta (1996.), biografskom filmu o osnivaču pornografskog časopisa Hastler (koja prati njegov uspon od operatera u striptiz klubu do izdavača kontroverznog pornografskog časopisa Hustler).U filmu se Forman pozabavio pravom na izražavanje i pitanjem opscenosti. Tako se u jednom momentu Lari pita da li je opsceniji prizor ubistva ili pak prizor seksa? Duh licemera nije ponudio bilo kakav odgovor, osim negodovanja i zgražavanja. Narod protiv Larryja Flynta govori istinitu priču o čoveku koji je doveo u pitanje granice javnog ukusa i čije je suđenje pokrenulo žestoku raspravu s braniocima morala o Prvom amandmanu. Film oscilira između dva klasična američka filmska žanra: biografije i sudske drame. Za Miloša Formana ključna scena filma je kada Vrhovni sud odlučuje uključuje li sloboda govora slobodu pokazivanja gole ženske stražnjice ili seksualni odnos u kostimu Deda Mraza. Film postavlja pitanje: Ne morate se složiti s njim, ali biste li popustili na neograničenu slobodu govora?. Tokom celog filma Miloš Forman Larryja karakteriše kao vulgarnog šaljivdžiju iz Kentuckyja koji se obogatio na golim ženama i seksu, ali i kao tvrdoglavog čoveka koji se bori protiv puritanskog društva koji ne može oprostiti licemerje cele nacije.

Sukob sa autoritetom, onim očinskim, obrađen je u filmu Amadeus (1984.). Biografska drama o slavnom kompozitoru, slojeviti je pogled na suočavanje s vlastitom osrednjošću, pogotovo kada se ista susretne s genijalnošću, prikazana kroz likove osrednjeg kompozitora Salijerija i genijalnog umetnika Volfganga Amadeusa Mocarta. Film na impresivan način prikazuje duh jednog vremena, obiluje britkih humorom i vrhunskom muzikom, prati glavne likove kroz intrige, spletke i dela koja o njima samima ponajviše govore.

Film koji je producirao Saul Zaentz dobro su prihvatili i kritičari i publika sa svojim raskošnim scenografijama i stilom iz tog razdoblja (snimljen na lokaciji u Pragu), svojom pristupačnošću i nepretencioznošću, odabirom najvećih Mozartovih muzičkih dela i lukavstvom inteligencije i razmišljanja o hirovitoj prirodi bogom danog genija i talenta. Naslov Amadeus (Mozartovo srednje ime, doslovno znači Voljen od Boga ili jednostavno: Volite Boga!) potvrdio je premisu filma, koju je često tvrdio nepouzdani pripovedač, da je Mozart bio nepravedno blagoslovljen talentom od Boga. Priča je prikazana kroz unutrašnje percepcije i oči manje talentovanog, izrazito zavidnog Salierija, koji je na kraju poludeo, pao u zaborav i zatvoren u azil. Njegov dvorski rivalitet i prezir, a opet pun poštovanja – osporena istorijska činjenica – bio je prema velikom 26-godišnjem bečkom geniju, skladaocu-čudu od deteta Wolfgangu Amadeusu Mozartu (Tom Hulce), koji je istovremeno prikazan kao kitnjast, razmažen, izmučen, vulgaran i talentovan (opsednut lakrdijaš). Ispričano u retrospektivi, osrednji Salieri polako je izjedan od gađenja i izluđen jer je prepoznao Mozartov neverovatan i transcendentan muzički genij, ali su ga mučili nesigurnost i ljubomora – priča o Kainu i Avelju. Hladni, proračunati, željni priznanja, ljubomorni Salieri činio se opsednutim pokušajem pisanja muzike za Boga. Ali samo je u Mozartu video čoveka kojeg je Bog koristio kako bi govorio ljudima kroz muziku, a toliko je žudeo za Mozartovim talentom da ga je to počelo izluđivati ​​i nateralo ga da planira Mozartovu smrt…

Pored nekolicine filmova manjeg značaja ili uspeha (Regtajm, Valmont, Čovek na Mesecu ili Gojini Duhovi) Forman snima antiratnu dramu, film Kosa (1978.), jedno od onih večnih dela koja vas obeleže i ostave da živite u sećanjima ljubitelja filma, lepe reči, muzike ili bilo koje druge umetnosti. Bila je to priča smeštena u Njujork za vreme vijetnamske regrutacije (priča po kojoj je šezdesetih snimljen legendarni istoimeni mjuzikl, hipi ikona), opis dogodovština skupine hipika. Osude sa kojima je suočena hipijevska kontrakultura, kao i tragika smrti u Vijetnamu, ukazuje na negativnu stranu demokratije i postavlja pitanje o stvarnosti slobode u zemljama kapitalističkog uređenja. Konzervativne norme koje propisuju šta jeste a šta nije prihvatljivo, kao i nejasni, nametnuti ideali (predstavljeni pitanjem ko u stvari za koga ratuje) pokazuju da i na Zapadu postoje skriveni mehanizmi moći, koji pod maskom slobode zapravo ograničavaju samog pojedinca. Miloš Forman opisuje Kosu kao film o snovima svake mlade osobe koja se nalazi u nekom totalitarnom sistemu, pri čemu ti snovi nisu toliko o tome da se promeni sam sistem, koliko o tome da osoba dobije priliku izraziti sebe.

Kada se Mesec nađe u sedmoj kući, a Jupiter i Mars budu u ravnini, osvanuće doba Vodolije – kažu nam stihovi uvodne pesme mjuzikla Kosa, Aquarius. Stihovi dalje kažu da će tada ljudski um biti oslobođen okova te će napokon zavladati harmonija i razumevanje.

I u ovom filmu Forman vešto hvata duh jednog vremena, obogaćujući ga odličnom muzikom, dinamikom, vrckavim dijalozima nabijenim ironijom i gorčinom sudbine jedne promašene nacije i generacije. Film je baziran na uspešnom brodvejskom rock mjuziklu iz 1968. godine, a uz sjajne originalne songove poput Let the Sunshine In, Manchester, Hare Krishna, Black Boys/White Boys i nezaobilazni Aquarius treba izdvojiti i fenomenalne plesne scene koje je osmislila slavna koreografkinja Twyla Tharp. Forman muzičke numere vešto koristi kako bi izgradio slojevitu i politizovanu priču koja probija žanrovske okvire mjuzikla.

Jedan od pomenutih, manje značajnih Formanovih filmova bio je Ragtime (1981.), tragikomičan mozaik koji prati nekoliko likova, uključujući crnog pijanistu Coalhousea Walkera Jr. Kada grupa belih vatrogasaca napadne i uništi Walker Jr. automobil, on neuspešno pokušava isterati pravdu. Kako bi odbranio dostojanstvo svoje rase, Walker Jr. odlučuje ignorisati savete policije i uzeti stvari u svoje ruke.

Dino De Laurentiis nazvao me odmah nakon Leta iznad kukavičjeg gnijezda i pitao bih li bio zainteresovan za ekranizaciju romana Ragtime EL Doctorowa. Pročitao sam knjigu pa sam znao da je lepo napisana. Roman je bio pun likova čije je priče Doctorow skicirao i brzo nastavio dalje. Po knjizi je moglo biti snimljeno nekoliko potpuno različitih filmova, što je bio izazov koji me oduševio, pa sam prihvatio Dinovu ponudu.

Radnja filma smeštena je u Sjedinjene Američke Države na početku 20. veka, koje je bilo vreme puno nade i tragedije. Bilo je to vreme kada je američki narod bio lonac za topljenje (melting pot) imigranata, skupina avanturista, umetnika i sanjara, a nacija je bila na rubu da postane svetska sila. Bilo je to vreme nakon konačnog rešenja indijanskog pitanja, nakon viševekovnog pogroma (i završnog masakra, krešenda genocida kod Wounded knee, 1890.).

Ragtime je film pun ljubavi, lepo montiran, graciozan film koji stvara svoje likove s velikom jasnoćom. Razumemo gde se ko nalazi, a većinu vremena čak znamo i zašto.

Film Valmont (1989.) bavi se sledećim pitanjima – čija je osveta razornija? Osveta muškarca, ili osveta žene? Kako ljudi plaćaju za igranje s osećanjima drugih? Šarmantna udovica markiza de Merteuil započinje beskrupuloznu igru ​​osvete sa svojim ostarelim ljubavnikom Gercourtom koji je ostavlja kako bi oženio vlastitu rođakinju, mladu Cecile koja je odgojena u samostanu. Markizin prijatelj, dvorski zavodnik Vicomte de Valmont postaje oruđe njezine osvete. Kako bi kaznio Gercourta – koji žudi za Cecileinim devičanstvom – Vicomte bi trebao zavesti Cecile pre njezina venčanja i tako oduzeti Gercourtu njegovu nagradu. Formanova adaptacija slavnog romana Les Liaisons Dangereuses Choderlosa de Laclosa usredsređuje se na autorovo promišljanje francuskog visokog društva s kraja 18. veka, a razmatra i koncept apsolutne slobode, koja se može postići samo odvajanjem od temeljnih ljudske vrednosti, usamljenost ili smrt.

U Čoveku na Mesecu (1999.) Jim Carrey glumi kontroverznog komičara Andyja Kaufmana koji je poznat po svom nekonvencionalnom smislu za humor, skandalima i beskrajnim mistifikacijama. Film prati Kaufmana od njegovih prvih stand-up nastupa u lokalnim klubovima, do uloge u sitcomu Taxi i šokantne rvačke emisije, a završava njegovom poslednjom šalom na vlastitom sprovodu.

Poslednji u ovom nizu predstavljanja manje značajnih Formanovih ostvarenja je film Gojini duhovi (2006.). Na prelazu u 18. vek, dvorskog slikara Francisca de Goyu inkvizicija optužuje za izradu slikovnih prikaza senzualnosti i zla, te se mora braniti pred crkvenim sudom. Na kraju je slikar pošteđen i nekažnjen. Međutim, drugi izmišljeni slučaj koji je pokrenuo brat Lorenzo uključuje vrlo mladu Ines koja je bila model slikaru. Ines, kći bogatog trgovca, mučena je u zatvoru kako bi priznala zločin protiv hrišćanstva. Za to vreme njezina porodica ne dobija nikakve informacije o njoj. Petnaest godina kasnije, španska inkvizicija je ukinuta, ali Napoleon maršira u zemlju. U Napoleonovoj službi je fanatični (ali ovaj put svetovni) bivši brat Lorenzo…

U svom poslednjem filmskom ostvarenju Miloš Forman ocrtava apsurdni mehanizam povesnih suđenja. Ova suđenja pokrenuo je verski inkvizitor koji je počeo vršiti krvoproliće u ime Boga, a istovremeno je činio zločine bluda, ubistva, pa čak i negiranja svoje vere. Vidimo kako zlo dolazi odeveno u različite maske. Tokom celog filma Goya ostaje nehotični svedok koji ne može učiniti ništa drugo nego slikati užase oko sebe. Slikarevu dilemu komunicira kroz senzualne prizore ili ekspresivne ratne scene. Paradoks Goyina života je da je bio akutni posmatrač lepote, ali budući da je preživeo i špansku inkviziciju i Napoleonove ratove, postao je poznatiji po portretisanju i odražavanju užasa svog vremena.

Namesto epiloga – uvod u priču o kultnom klasiku Miloša Formana

Sve što sam radio u životu radio sam jer sam želeo pobediti. Volja za pobedom spada u moje bitne motivacione moći. Ali, pobeda je dosta iscrpljujuća pa mi sledeća stvar koja mi uvek padne na pamet je: Dobro, pobedio sam, ali nije to to. Sledeći put će biti još teže, rekao je Miloš Forman.

Lepo je bilo živeti, odrastati i sazrevati uz sve te maestralne filmove Miloša Formana, ludilo britkog humora i spoznaju da niste sami u svojim shvatanjima, snovima i pokušaju da svet učinite mnogo lepšim i prijatnijim mestom za život. Jako je teško na ozbiljan način pričati o njegovom veličanstvu humoru, pogotovo onom cinično-šeretskom, češkom, koji nam je po suštini, snazi i zloj zajedničkoj sudbi jako blizak i prihvatljiv. Voleti Formanov rad, češku školu strogo nekontrolisanog humora koji svakodnevno uzleće iznad kukavičjeg gnezda naših malih, nebitnih života, veliko je bogatstvo za zdravlje duha. Ko ne veruje…

MILOŠ FORMAN: Let iznad kukavičjeg gnezda (1975)

Ludnica kao metafora modernog društva: da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih?

Nastao iz pera američkog pisca, bitnika i buntovnika Kena Kizija (Ken Kesey), čoveka koji je i sam imao čast da upozna psihijatrijsku ustanovu iznutra, kaznionu za nepodobne i neprilagođene otpadnike od sistema i društva u burnom previranju šezdesetih godina 20.-og veka, roman Let iznad kukavičjeg gnezda(1962.) iskrena je ispovest čoveka-osuđenika koji je proveo neko vreme na popravci i prilagođavanju unutar psihijatrijske ustanove. Ken Kesey rođen je 17. septembra 1935. godine u La Junti, Colorado. Pohađao je Univerzitet Stanford. Tokom pohađanja Stanforda, 1960. godine Kesey se dobrovoljno javio kao plaćeni eksperimentalni subjekt u studiji koju je provela američka vojska u kojoj su mu davali lekove za promenu uma i tražili da ih izvesti o njihovim učincima.Kizi je zapravo bio pokusni kunić u čudesnom eksperimentu pod sponzorstvom američke vlade s dotada malo poznatim psihodeličnim supstancama, meskalinom i LSD-jem. To je iskustvo značajno uticalo na njegov pogled na svet i potaknulo ga na pisanje romana. Kesey će nastaviti rekreativno konzumirati LSD tokom svog života. Drugi važan izvor inspiracije za Let iznad kukavičjeg gnezda jeste Keseyjevo iskustvo rada bolničkog pomoćnika u noćnoj smeni na psihijatrijskom odelu bolnice u Menlo Parku u Kaliforniji. Kizijevi eksperimenti pod uticajem droga poslužili su kao inspiracija za hipi pokret. Ta iskustva poslužila su mu kao osnova za njegov roman iz 1962. – Let iznad kukavičjeg gnezda koji je ispitivao zloupotrebe sistema nad pojedincem i koji je predstavljao njegov snažni simbol psihodeličnog otpora konformizmu i društvenim normama. Ken Kizi je kasnije priznao da je nekoliko prvih stranica knjige Let iznad kukavičjeg gnezda nastalo pod uticajem pejotla, a da su mu LSD i meskalin pružili sasvim drugačiju perspektivu o ljudima u mentalnoj ustanovi. Naslov Kizijevog romana potiče od poslednjeg stiha pesme za decu koju je poglavica Bromden često slušao u detinjstvu:

Vintery, mintery, cutery, corn,
Apple seed and apple thorn,
Wire, briar, limber lock,
Three geese in a flock,
One flew East,
One flew West,
And one flew over the cuckoo’s nest…

Deceniju kasnije, pomenuti roman poslužiće reditelju Milošu Formanu i sjajnoj glumačkoj ekipi, na čelu sa briljantnim Džekom Nikolsonom, kao literarni predložak za kreaciju kultnog filmskog ostvarenja. Roman Let iznad kukavičjeg gnezda objavljen je 1962. i odmah je stekao veliku popularnost. Knjiga, u kojoj je ludnica metafora bolesnog društva, stekla je ubrzo kultni status. Danas ovaj roman smatraju nezaobilaznim klasikom šezdesetih godina, a Formanova ekranizacija nagrađena je s pet najvažnijih Oscara – za najbolji film, glavnog glumca, glavnu glumicu, reditelja i scenario. Premda je Ken Kesey tvrdio da je premlad da bi bio bitnik, a prestar da bi postao hipik, njegov Let iznad kukavičjeg gnezda bio je u skladu s buntovničkim i slobodoumnim duhom vremena, te je kao jedno od temeljnih dela antiautoritarnog usmerenja bitno pridoneo njegovu oblikovanju. U Letu iznad kukavičjeg gnezda Miloš Forman dao je upečatljivu sliku ludnice kao metafore savremenog sveta. Opisujući borbu pojedinca protiv autoritarnog društva, Forman se ne referira samo na svoju domovinu, tada komunističku Čehoslovačku, nego i na demokratska društva poput SAD-a. Film stavlja naglasak na moć koju institucija ima nad pojedincem ili, tačnije, na nemoć samih pojedinaca unutar institucije. Pokušaji obuzdavanja McMurphyja lekovima te kasnije elektrokonvulzivnom terapijom pokazali su se neuspešnima. Njegova borba da vrati duh slobode u srca pacijenata u početku se pokazao nepremostivim problemom za sestru Ratched i ostale radnike ustanove, no ona završava tragično. Nakon samoubistva mladog pacijenta Billyja kojem je prethodio bes sestre Ratched (i opraštajna noćna žurka na samom psihijatrijskom odeljku koju je McMurphy priredio sabraći, pacijentima, planirajući potom bekstvo sa Bromdenom – prepunu alkohola, bluda i urnebesnog humora), McMurphy pronalazi krivca upravo u njoj. On gubi kontrolu te skače na nju pokušavajući je udaviti. Sprečen je i odveden. Kao završni pokušaj institucije da vrati kontrolu i ponovno uspostavi autoritet nad McMurphyjem je izvršena lobotomija. Film završava njegovom psihološkom smrću. Zbog lobotomije je ostao bez ličnosti, samosvesti, poput biljke, mrtav u svakom smislu osim fizičkom. Osoba bez ikakve očite mentalne bolesti, čiji je jedini greh bio pobuna protiv institucije u kojoj se našla kao neprilagođena sistemu, zbog svog je bunta na kraju izgubila sebe samu. Pobeda sistema nad pojedincem bila je trijumfalna i više nego brutalna i perfidna, bez ustezanja sadistička!

Radnja romana je smeštena u jednu psihijatrijsku ustanovu u Oregonu, a narator je poglavica Bromden, koji je polu-Indijanac, a u ovoj ustanovi je već 10 godina. Razlog što je on u psihijatrijskoj ustanovi je paranoja, koja nam je evidentna još od samog početka romana, a pati i od halucinacija. To je glavni razlog zašto se on pretvara da je gluv i nem, iako on zapravo vrlo dobro prati situaciju u ludnici. Pacijenti u ovoj ustanovi se dele na dve grupe – tu su akutni, koji nekako mogu biti izlečeni, i hronični, kojima manje-više pomoći nema; i te dve grupe se ne mešaju. Njima upravlja glavna sestra Ratčed, koja predstavlja i figuru glavnog negativca u ovom romanu. Ona je nekada bila vojnička medicinska sestra, i svaki problem rešava vrlo strogim pristupom. Ukoliko se desi da pacijent ne posluša, slede elektrošokovi, a ponekad i lobotomija. Iako sve teče po nekom svom planu, psihijatrijska ustanova i život u njoj će se promeniti kada dođe Mekmarfi, zvanično kockar, iako poglavica Bromden oseća da u njemu postoji nešto što je drugačije. Mekmarfi će zauzeti figuru neke vrste vođe, posebno kada se opkladi sa svim pacijentima da će moći da iznervira glavnu sestru Ratčed i time dokaže da ona zapravo kastrira muškarce.

Roman pripoveda poglavica Bromden, što znači da je u pitanju perspektiva iz prvog lica jednine, što je sa jedne strane vrlo lako pratiti, jer Bromden, odnosno Kizi, nema komplikovan jezik. Na momente jeste konfuzno – ali ne u smislu razumevanja, već shvatanja da li treba verovati osobi koja je u psihijatrijskoj ustanovi ili ne, i da li se sve to zapravo događa. Ipak, Bromden predstavlja jednog dobrog pripovedača koji nam, osim priče o bolnici, pripoveda i delove svog života i magle u svojoj glavi koju želi da raščisti. Postoje dve glavne teme u samom romanu, a to su opasnost žena i nevidljivost. Ovo prvo je vrlo interesantno, jer ni dan danas nije jasno da li je ovaj pristup feministički ili krajnje šovinistički. Naime, žene u romanu su predstavljene kao negativci, na čelu sa sestrom Ratčed. Svaka žena u romanu nosi neku vrstu straha sa sobom, jer je svakog od muških pacijenata ove bolnice uništila jedna ženska figura u životu. Tu je majka poglavice Bromden koja je bila strah i trepet (pa je čak i supruga pretvorila u nebitnog pijanca) kao glavni primer ženske moći posle sestre Ratčed. Nevidljivost je, pak, druga glavna tema ovog romana. Kao glavni simbol toga vidimo naratora, koji se godinama pravi da je gluv i nem da bi bio nevidljiv, iako je zapravo toliko visok da ne može ostati nezapažen. Ono što je glavna poenta iza ovog motiva u romanu je nevidljivost mentalno nestabilnih osoba – a ako uzmemo u obzir godinu u kojoj je ovaj roman pisan, možemo i da pretpostavimo na koji način se sve to odigravalo. Isto kao u ovom romanu, pacijenti u psihijatrijskim ustanovama bili su zaboravljeni i prepušteni kakvom god raspoloženju čelnika baš te ustanove, što Kizi, na kritički način, naziva nevidiljivošću.

Ufilmu se analizira da li su ludaci mentalno poremećene osobe ili individue koje bolešću reaguju na nenormalno i bolesno društvo. Da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih, da li je opšteprihvaćena normalnost u stvari najopasnija bolest?.

Ludnica je predstavljena kao metafora modernog društva, a glavni lik – buntovni Mekmarfi, kao odmetnik koji postaje štićenik te iste mentalne bolnice i buni se protiv represivnog sistema, postavljajući nezgodna pitanja o normalnosti i nenormalnosti u modernom svetu. Iako se radnja filma odigrava u mentalnoj ustanovi, cilj filma nije da istakne simptome mentalnih bolesti, već slobodu duha u zatvorenom sistemu. Njegov otpor i bunt su iskreni i otvoreni jer on oseća neodoljivu žeđ za promenom i oslobođenjem od stega lažnog morala. Let iznad kukavičjeg gnezda je jedna obična priča, o životima običnih ljudi, koji se putem dobre motivacije ponovo osećaju živim, spoznavši da je promena moguća i dobijaju napokon za šta da se bore. Bolno sumorni vizuelni stil savršeno postavlja ton filma, provlačeći priču od zaista poletne, do razarajuće i depresivne. Muziku za film je radio sjajni Džek Niče (Jack Nitzsche), po vokaciji pijanista, gitarista, saksofonista, kompozitor, aranžer, producent, a usput saradnik Roling Stonsa (Rolling Stones), Bafalo Springfilda (Buffalo Springfield) i Nil Janga (Neil Young).

Neizostavni deo svake iole ozbiljnije filmske kolekcije, Oskarima okićeno remek delo iz 1975.-e godine, moćna je tragikomedija, brutalna satira na račun američkog društva koja pršti od britkih dijaloga, dosetki i humora, osvetljavajući sistem iznutra, ispod svih nafilovanih naslaga licemerja i opštenarodnog blagostanja. Ispovest poglavice Bromdena, američkog Indijanca smeštenog unutar rezervata psihijatrijske ustanove, gde svi greškom veruju da je gluvonem i da ne kapira obradu materijala i lažne osmehe osoblja zaduženog za prevaspitavanje nepodobnih elemenata društva, metaforična je priča o američkom društvu i njegovom obračunu sa nepoželjnim pojavama i pojedincima, ustanovi koju vodi hladna, svemoćna i arogantna sestra Ratčed, simbol sistema.

Uhodani sistem ispiranja mozgova, dobrovoljnog mazohizma, truleži, sivila i monotonije godinama ništa ne narušava, sve do trenutka kada u njega dospeva sitni prevarant nesputanog duha – Randolf Patrik Mekmarfi. Tu negde i kreće priča filma, urnebesna tragedija naših života, večni odnos Sistem-pojedinac, priča o istini i istini, licemerju i gluposti koja se obično tragično završava – kako za poslušnike, tako i za sve one koji pokušaju da kažu šta misle, rade šta im se prohte na svoju ruku i time remete preko potrebni red i mir projektovanog blagostanja i sveopšte sreće.

Radnja filma odvija se u psihijatrijskoj ustanovi u Oregonu, S.A.D., koja je poprište borbe institucije i pojedinca. Randolf Patrik Mekmarfi pokušava da promeni funkcionisanje ustanove. On se buni protiv niza besmislenih propisa koji ograničavaju slobodu, zdravlje i ljudsko dostojanstvo pacijenata, razbija rutinu bolnice(sistema) dovodeći njen humani program za pomoć ljudima do apsurda. Kroz tu borbu, prikazana je kritika bihejviorističke psihologije i veličanje humanističkih principa. Oličenje hladnog i okrutnog sistema predstavlja glavna sestra Ratčed. Reč gnezdou naslovu filma, odnosno duševna bolnica simbol je za čovekovo gnezdo, sužen duhovni prostor u kome provodi život. Ako mali čovek pokuša da prekrši zakone i nametnuta društvena pravila njega će osuditi kao ludaka i kazniti izolacijom i odstranjenjem iz pravedne zajednice. Biće primoran da sebe svede na poslušnika i da čini samo ono što se od njega očekuje. Usprotivi li se i krene u potragu i borbu za istinom i slobodom, biće smešten na otrežnjavajuće lečenje. Jedini način da se sistem promeni je iznutra.

Film uz koji sam odrastao i sazrevao, pregledao ga i iščitavao do iznemoglosti, jedan je od onih sudbinskih u kojima pronalazite sebe, svoje snove, ideje, nemire i strepnje, čitav jedan život i ludilo sveta čiji ste nevoljni deo. Preslikana slika stvarnosti, u kojoj svaki misleći pojedinac nespreman na zadatu ulogu i podaništvo unutar vekovima unapred zadatog sistema i namenjene mu epizodne uloge otaljavanja, sreće radi, biva poslat na obradu i preispitivanje na ovaj ili onaj način, što uglavnom dovodi do potpunog slamanja duha, lobotomije i nestanka nepoželjnog ili pobune, sa uglavnom istim završetkom, ono je što izbija iz svake pore ovog genijalnog ostvarenja. Priča, da gledajući ovaj film o nama i suštini svih naših problema, grohotom se smejemo, uglavnom ne nalazeći da smo to u stvari mi, u nekom sličnom ili istom društvu, uglavnom je već viđena- i samim tim tragičnija.

Da li čovek može da živi izvan sistema? Da li može da se izbori sa njim? Može li sačuvati svoju autentičnost i slobodu, ili mora pristati na kompromise kako bi opstao? Vredi li se uopšte boriti za slobodu, ili je to borba sa vetrenjačama?

Let iznad kukavičjeg gnezda priča je o slobodnom duhu čoveka koji je zarobljen u kavezu sistema (kojeg simbolizuje psihijatrijska ustanova). On je priča prožeta duhom britkog humora koji predstavlja kontrapunkt temeljnoj tragičnoj noti romana. On je priča o psihijatrijskoj bolnici (u kojoj smo svi smešteni) kao metafori bolesnog društva. Priča o nama, lobotomiziranima demagogijom, medijima, politikom, religijom koji pasivno, poput biljaka prihvatamo istinu društva i podnosimo život kao unapred zadati, nepromenjivi ultimatum vladara sveta. Priča o kafkijanskoj autokratskoj sili birokratije koja gnječi i uništava duh pobunjenog i samosvesnog pojedinca – priča o donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama sveta. U filmu je normalnopredstavljeno kao kontrolisanje i manipulisanje u sistemu, a nenormalni su ljudi koji to ne podnose i koji pokušavaju na bilo koji način da se suprostave. Jer, neuobičajeni obrasci ponašanja narušavaju društvene norme. Udaraju na sistem. Asistem je tu zbog nas. Da nam, stvarajući iluziju normalnog – nemaštovito programiranu satnicu slobode – čvrsto drži ruke. I povremeno nas šalje na popravku. U odgovarajuću instituciju, gde je život siguran i zdrav, obogaćen šarenim sedativima, veselim elektro-šokovima, diskretnom lobotomijom i, naravno – čeličnim rešetkama.

Prisećam se šeretskog osmeha buntovnika bez razloga Mekmarfija kada u žabokrečini ludnice saznaje da je većina pacijenata tu zapravo dobrovoljno. Tragična spoznaja, uprkos blagotvornom dejstvu humora od kojeg sve puca, dovodi ga do ludila. Utehu pronalazi u nenadanom otkriću da se poglavica Bromden, kao od brega odvaljen, sve vreme zapravo pravi lud, izigravajući moćnike njihovim načinom prevare.

Pre nego što se odluče za bekstvo, dolazi do ključnog dijaloga između njih dvojice, gde kroz razmenu ličnih impresija i iskustava iznose srž problema i kakvu takvu nadu za bekstvo iz pakla.

Mekmarfi: Poglavico, ne mogu više ovo da podnesem. Treba da izađemo odavde.

Bromden:Ne mogu.Jednostavno ne mogu.

Mekmarfi: Lakše je nego što misliš, Poglavico.

Bromden: Možda za tebe.Mnogo si veći od mene.

Mekmarfi: Zašto, Poglavico, velik si kao trup od stabla.

Bromden: Moj otac je bio velik. On je radio kako je hteo. Zato su svi bili protiv njega. Poslednji put kada sam ga video bio je mrtav pijan. I svaki put kada bi stavio flašu u usta, ne bi uspeo da se odvoji od nje. Toliko je pio dok se nije tako usukao, dobio bore i požuteo, da ga ni psi nisu prepoznavali.

Mekmarfi: Ubilo ga, jel’?

Poglavica: Ne kažem da su ga ubili. Samo su ga obrađivali, onako kako to sad rade tebi.

Glavni protagonista filma, Randolf Patrik Mekamarfi, simboličko oličenje radikalnog bunta i duha šezdestih, sveg onog bitničkog, rokerskog, hipi i andergraund ustalasanog miljea koji je smelo ustao protiv jednog rigidnog, američkog društvenog sistema do grla zaglavljenog u besmisao vijetnamskog rata i građanske, studentske proteste širom Amerike svojski se trudi suprotstaviti Establišmentui pobediti Sistem bez ispaljenog hica. No, kako smo naučili još kod Kafke, autokratska sila redovno (z)gnječi individualca i potpuno mu skrši nesalomivi duh. Forman jednim od svojih antologijskih krupnih kadrova pred kraj filma snima McMurphyja izgubljenog u nesređenim mislima, prodire u njegovu slomljenu dušu i na licu mu hvata rezigniranost, svest da je donkihotovski boj protiv vetrenjača nepovratno izgubljen. Na tragičnom kraju iznova trijumfuje iracionalno. Ipak, i pored činjenice što Mekmarfi završava kao žrtva lobotomije, a potom i biva ugušen, kao biljka, od strane saborca Bromdena, završnica otvara poslednju nadu unutar scene gde poglavica Bromden uspeva da pobegne iz psihijatrijske ustanove, uspeva, makar na tren, da se oslobodi kandži neuništivog, sveprisutnog sistema za slamanje duha i slobode pojedinca, slobode svakog od nas. Najupečatljiviji deo filma je upravo kraj sa kadrovima Poglavice koji beži iz mentalne institucije dok ostali pacijenti gledaju i dive se njegovoj smelosti. Duh slobode, smešten iza rešetaka psihijatrijske ustanove za nepodobne, buntovne, drugačije i neprilagođene na kraju filma ipak, makar simbolično, pobeđuje – poglavica Bromden s kojim se McMurphy sprijateljio i usadio mu slobodarske ideje uspeva zauvek pobeći iz ludare, uspeva pobediti i nadvladati zli i naopaki sistem.

Ključni roman, nastao iz slobodarskog duha šezdesetih, pretočen u kultni film, ostaje kao žig u vremenu, duh cinizma, groteske i satire, njegovog veličanstva – humora, koji sada slobodno luta po svetu kao upozorenje, poruka nedosanjanog sna o slobodi, let iznad kukavičjeg gnezda ukopanog u rovove zlobe, gluposti i nesuvisle ideje o mogućnosti pobede nad temeljnim ljudskim vrednostima, moći vere, istine, ljubavi, humora i kreativnosti otpornih. Let iznad kukavičjeg gnezda ostaje univerzalnom umetničkom predstavom u kinematografskoj i kniževnoj formi o sveopštem stanju svesti (ili bolje rečeno o odsustvu iste u savremenom, haotičnom i ispraznom svetu golog materijalizma, animalnih zadovoljstava i virtualne stvarnosti koja lagano odnosi prevagu nad realnošću) o ljudskoj nemoći u modernom svetu apsurdnih mehanizama kontrole i upravljanja, kapitala i politike o savremenom svetu punom strahova, bezumnosti i bezizlaznosti.

 Dragan Uzelac

Izvor: Fenomeni

  Dragan Uzelac, Fenomeni, Film, Miloš Ferman