Pesma nad Pesmama, na hebrejskom Šîr Haššîrîm( שיר השירים)  na grčkom Âsma Āsmátōn (Ἆισμα Ἀισμάτων), na latinskom Canticum Canticorum, jedna je od najlepših poema svih vremena.  Pripada hagiografskom delu Starog Zaveta i njeno autorstvo se pripisuje caru Solomonu koji je živeo u desetom veku pre nove ere (vladao od 970. do 931. god p.n.e). Polemika o poreklu ove poezije, o njenom pravom autoru i brojna tumačenja alegorijskih predstava traju do današnjih dana. Neki autori smatraju da je pripisivanje ove pesme Solomonu samo simboličnog karaktera, dok rabinski učenjaci, komentatori Svetog pisma i filolozi uglavnom dele mišljenje da je  Pesmu nad Pesmama ipak napisao car Solomon, jer ona počinje rečima “PESMA NAD PESMAMA koja je Solomonova”. Isto tako, ove inicijalne reči pesme mogu se prevesti i kao “PESMA NAD PESMAMA koja je za Solomona” – a to bi značilo da je posvećena slavnom vladaru. Hebrejski učenjaci takođe tvrde da ime Solomon, na hebrejskom Šlomo, u stvari nije samo ime cara Solomona, već se odnosi na božanstvenog kralja koji poseduje mir. Reč šalom, koja znači mir, krije se u ovom imenu – Šlomo, te bi moglo da se kaže da ovo ime znači da “čovek mira”.

Pesma nad Pesmama, Biblija iz Venecije, 1517.

Ova pesma se u jevrejskoj tradiciji obično čita subotom uoči praznika Pesah u sinagogi, ili u drugim svečanim prilikama. Predstavlja jednu od pet MEGILA (svitaka) Biblije.

Prema lingvističkoj osnovi, smatra se da je ova knjiga pisana hebrejskim jezikom kakav se govorio u Galilu, sa primesama aramejskog, ali i persijskog jezika, pa se prema tome zaključuje da je zabeležena u kasnom persijskom ili ranom grčkom periodu.

U doslovnom prevodu PESMA NAD PESMAMA znači: najuzvišenija, najlepša, najbolja o svih pesama.

Car Solomon nije samo bio uspešan vladar, tokom čije vladavine je njegov narod doživeo najmirniji i najuspešniji period u svojoj istoriji, već je bio i vidoviti pesnik koji je predosetio vekovna lutanja svoj naroda. I upravo to je nagovestio i u svojoj pesmi. Prema legendi, car Solomon je PESMU NAD PESMAMA napisao u mladosti, oko 3000 alegorijskih priča u zrelom dobu, a Svete knjige – Eklesiastes – u starosti. On se smatra i jednim od deset autora Psalama, a pripisuje mu se da je razumevao jezik ptica i životinja.

Prema predanju (jer istorijskih dokaza o vladavini Davida i Solomona i nema)  kralj David je 1003. godine p.n.e. preneo zavetni kovčeg, najveću svetinju Jevreja,   iz Hevrona u Jerusalim,  te time osnovao novu prestonicu. U to vreme Jerusalim nije pripadao teritoriji 12 izraelskih plemena. Kada je učvrstio vlast, postao vladar svih Jevreja, Davida je počelo da muči pitanje zavetnog kovčega jer nije bio pohranjen u dostojnom hramu. Kada je odabrao mesto za hram (bro Morija pored Jerusalima, mesto odakle je Adam uzeo zemlju, gde su se sukobili Kain i Avelj, ge je Noje gradio svoju barku, a Avram bio spreman da žrtvuje sina) – David se našao pred novom dilemom: da li je on sam dovoljno dostojan da bude graditelj svetog hrama. Prorok Natan mu je savetovao da gradnju hrama ostavi svom sinu koji će ga naslediti na tronu, da će to biti njegov četvrti sin Solomon (dakle, onaj kome pripada mir).

Sa samo 12 godina je Solomon stupio na presto, a već četiri godine kasnije je počela gradnja grama. Dok je njegov otac bio skroman ratnik, bez lične svojine, Solomon je živeo u raskošnom dvoru, a legenda kaže da je imao 700 žena i 300 konkubina. I pored svega toga, car Solommon je prema predanju, bio ravnodušan za zemaljska blaga, a za jedinu istinsku vrednost smatrao je ljubav prema Izraelu i Bogu. I otuda i nadahnuće da stvori PESMU NAD PESMAMA, u kojoj iako očigledno, nije reč o ljubavi između dvoje mladih i zaljubljenih, već o iskušenjima izabranog naroda koji luta dijasporom i koga će Bog vratiti domovini. Rabinski komentatori daju tumačenja za svaki stih ponaosob, te unošenje ove ljubavne poezije u kanonske starozavetne knjige time dobija potpuno opravdanje, iako je na prvi pogled čudno. Sa druge strane, na Bliskom Istoku je sasvim uobičajen književni žanr, te se slična poezija (mada možda ne takvog umetničkog ometa) može naći u egipatskoj i mesopotamskoj (i to sumerskoj, najstarijoj) literaturi. Žanr u kome je car Solomon  (pod uslovom da ga ipak smatramo autorom) pisao poemu najviše podseća na arapske “vasfe”, u kojoj su lirske forme veoma senzualne, sugestivne ali nikad grube ili vulgarne.

Ilustracija za Pesmu nad Pesmama, Rothschild Mahzor, Firenca, Italija 1492

PESMA NAD PESMAMA podeljena je na osam strofa koje sadrže 117 stihova. Podela u Starom zavetu nije jevrejska, već potiče iz srednjeg veka, kada su to učinili hrišćanski prepisivači i izdavači. Jevrejski rukopisi su strukturisani prema raznim tradicionalnim sistemima, a mnogi od njih nikada nisu štampani. Na srpski jezik PESMU NAD PESMAMA je prvi preveo Đura Daničić (objavljeno 1867) koji je Stari zavet prevodio sa nemačkog i ruskog jezika (a to su opet bili prevodi sa grčkog). I pored toga što je ta “naša” verzija četvrta, osim u nekim detaljima, tanost i lepota originala nisu izgubljene.

U Srbiji hebrejski jezik govori malo ljudi, u nekoliko stihova transkribovanih na naše pismo dočaraćemo kako zvuči Pesma nad pesmama.

Ovo je početak pesme:

1.ŠIR HAŠIRIM

2. šir haširim ašer lešlomo: jišakeni minešikot pihu kizoim dodejka mijajin:

3. lerejag šemanjha tovim šemen turak šmeka al-ken alamot ohevuha:

4. mašheni aharejha naruca havidni hameleh hadarav nagila vnismeha bah nazkira dodejha milalin majparim ovevuha:

5. šhora ani venava bnot jerušalajm keadhalej kedar kiriot šlomo….

ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА

Пријатељева и пријатељичина љубав.

1. Соломунова пјесма над пјесмама.
2. Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина.
3. Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито; зато те љубе дјевојке.
4. Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.
5. Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломунови.
6. Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах својега винограда, који ја имам.
7. Кажи ми ти, којега љуби душа моја, гдје пасеш, гдје пландујеш? јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?
8. Ако не знаш, *најљепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

*Пјес. 5, 9.

9. Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновијем.
10. Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.
11. Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрнијем.
12. Док је цар за столом, нарад мој пушта свој мирис.
13. Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.
14. Драги ми је мој грозд кипров из винограда Енгадских.
15. *Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! очи су ти као у голубице.

*Пјес. 4, 1.

16. Лијеп ти си, драги мој, и љубак! и постеља наша зелени се.
17. Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.

Чежња пријатељице за пријатељем.

2. Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу.
3. Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама.
4. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада њезина, и сједох, и род је њезин сладак грлу мојему.
5. Уведе ме у кућу гдје је гозба а застава му је љубав к мени.
6. Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
7. *Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

*Пјес. 8, 3.

7. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

*Пјес. 3, 5; 8, 4.

8. Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9. *Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.

*Пјес. 2, 17.

10. Проговори драги мој и рече ми: устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
11. Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13. Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
14. Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном! дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15. Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16. *Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.

*Пјес. 6, 2.

17. Док захлади дан и сјенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или *као јеленче по горама раздијељенијем.

*Пјес. 8, 14.

Вјерност пријатељичина. Слава пријатељева.

3. На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох.
4. Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох.
5. Нађоше ме стражари, који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?
6. Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.
7. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

*Пјес. 2, 7.

6. Ко је она што иде горе из пустиње као ступови од дима, поткађена смирном и тамјаном и свакојаким прашком апотекарским?
7. Гле, одар Соломунов, а око њега шездесет јунака између јунака Израиљевијех:
8. Сви имају мачеве, вјешти су боју, у свакога је мач о бедру ради страха ноћнога.
9. Одар је начинио себи цар Соломун од дрвета Ливанскога;
10. Ступце му је начинио од сребра, узглавље од злата, небо од скерлета, а изнутра настрт љубављу за кћери Јерусалимске.
11. Изидите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломуна под вијенцем којим га мати његова окити на дан свадбе његове и на дан весеља срца његова.

Милине пријатељичине.

4. Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; *коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;

*Пјес. 6, 4.

2. *Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

*Пјес. 6, 5.

3. Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; *као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих;

*Пјес. 6, 6.

4. *Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, гдје висе тисућама штитови и свакојако оружје јуначко;

*Пјес. 7, 4.

5. *Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.

*Пјес. 7, 3.

6. *Док дан захлади и сјенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјанову.

*Пјес. 2, 17.

7. Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби.
8. Ходи са мном с Ливана, невјесто, ходи са мном с Ливана, да гледаш с врха Аманскога, с врха Сенирскога и Ермонскога, из пећина лавовских, с гора рисовских.
9. Отела си ми срце, сестро моја невјесто, отела си ми срце једнијем оком својим и једнијем ланчићем с грла својега.
10. Лијепа ли је љубав твоја, сестро моја невјесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свијех мириснијех ствари.
11. С усана твојих капље сат, невјесто, под језиком ти је мед и млијеко, и мирис је хаљина твојих као мирис Ливански.
12. Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен.
13. Биље је твоје воћњак од шипака с воћем краснијем, од кипра и нарда.
14. Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима.
15. Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана!
16. Устани сјевере, и ходи јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје.

Пријатељица слуша глас пријатељев, тугује због растанка с њим и слави његову љепоту.

5. Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!
6. Ја спавам а срце је моје будно; ето гласа драгога мојега, који куца: отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја ноћнијех капи.
7. Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?
8. Драги мој промоли руку своју кроз рупу, а што је у мени устрепта од њега.
9. Ја устах да отворим драгоме својему, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
10. Отворих драгому своме, али драгога мојега не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он проговори. *Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва.

*Пјес. 3, 1.

7. Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима.
8. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драгога мојега, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.
9. Што је твој драги бољи од других драгих, о најљепша међу женама? што је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?
10. Драги је мој био и румен, заставник између десет тисућа;
11. Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран;
12. *Очи су му као у голуба на потоцима воденијем, млијеком умивене, и стоје у обиљу;

*Пјес. 4, 1.

13. Образи су му као лијехе мириснога биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;
14. На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима.
15. Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.
16. Уста су му слатка и сав је љубак. Таки је мој драги, таки је мој мили, кћери Јерусалимске.
17. Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом?

Радовање повратку пријатељичину.

6. Драги мој сиђе у врт свој, к лијехама мириснога биља, да пасе по вртовима и да бере љиљане.
7. *Ја сам драгога својега, и мој је драги мој, који пасе међу љиљанима.

*Пјес. 2, 16.

3. Лијепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, страшна као војска са заставама.
4. Одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. Коса ти је као стадо *коза које се виде на Галаду.

*Пјес. 4, 1.

5. *Зуби су ти као стадо оваца кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.

*Пјес. 4, 2.

6. *Јагодице су твоје између витица твојих као кришка шипка.

*Пјес. 4, 3.

7. Шездесет има царица и осамдесет иноча, и дјевојака без броја;
8. Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше је дјевојке и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је.
9. Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?
10. Сиђох у орашје да видим воће у долу, да видим цвате ли винова лоза, пупе ли шипци.
11. Не дознах ништа, а душа ме моја посади на кола Аминадавова.
12. Врати се, врати се, Суламко, врати се, врати се, да те гледамо. Шта ћете гледати на Суламци? као чете војничке.

Разговор између пријатеља и пријатељице.

7. Како су лијепе ноге твоје у обући, кћери кнежевска; саставци су бедара твојих као гривне, дјело руку умјетничких.
8. Пупак ти је као чаша округла, који није никад без пића; трбух ти је као стог пшенице ограђен љиљанима;
9. *Двије дојке твоје као два близанца срнчета;

*Пјес. 4, 5.

4. *Врат ти је као кула од слонове кости; очи су ти као језера у Есевону на вратима Ватравимским; нос ти је као кула Ливанска која гледа према Дамаску;

*Пјес. 4, 4.

5. Глава је твоја на теби као Кармил, и коса на глави твојој као царска порфира у боре набрана.
6. Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама!
7. Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови.
8. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке;
9. И грло твоје као добро вино, које иде право драгому мојему и чини да говоре усне онијех који спавају.
10. *Ја сам драгога својега, и њега је жеља за мном.

*Пјес. 2, 16.

11. Ходи, драги мој, да идемо у поље, да ноћујемо у селима.
12. Ранићемо у винограде *да видимо цвате ли винова лоза, замеће ли се грожђе, цвату ли шипци; ондје ћу ти дати љубав своју.

*Пјес. 6, 10.

13. Мандрагоре пуштају мирис, и на вратима је нашим свакојако красно воће, ново и старо, које за те дохраних, драги мој.

Вјерност вјечно сједињених.

8. О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била пријекорна.
9. Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавијем, соком од шипака.
10. *Лијева је рука његова мени под главом а десном ме грли.

*Пјес. 2, 6.

4. *Заклињем вас, кћери Јерусалимске, не будите љубави моје, не будите је, докле јој не буде воља.

*Пјес. 2, 7.

5. Ко је она што иде горе из пустиње наслањајући се на драгога свога? Под јабуком пробудих те, гдје те роди мати твоја, гдје те роди родитељка твоја.
6. Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен Божји.
7. Многа вода не може угасити љубави, нити је ријеке потопити. Да ко даје све имање дома својега за ту љубав, осрамотио би се.
8. Имамо сестру малену, која још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде ријеч о њој?
9. Ако је зид, заградићемо на њему двор од сребра; ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровијем.
10. Ја сам зид и дојке су моје као куле. Тада постах у очима његовијем као она која нађе мир.
11. Виноград имаше Соломун у Валамону; даде виноград чуварима да сваки доноси за род његов по тисућу сребрника.
12. Мој виноград који ја имам, преда мном је. Нека теби, Соломуне, тисућа, и двије стотине онима који чувају род његов.
13. Која наставаш у вртовима! другови слушају глас твој, дај ми да га чујем.
14. Брже, драги мој! и буди као срна или као јеленче на горама мириснијем.

Solomonova Pesma nad pesmama

Izvor:

http://www.avantartmagazin.com/najuzvisenija-od-svih-pesama/

  kralj Izraela, Pesma nad pesmama, Solomon

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.