Не, не могу више да гледам лица спавајућих

Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао собног друга! На њему сам видио, уобличено и вањски уочљиво, моје рођено унутрашње лице, моју властиту затајену нутрину. И мада сам ја њега настојао да унеколико утјешим, да ја њему нешто олакшам, трпио сам можда не мање него он сам; и то, често, више због њега него због себе.

Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву биједу њихових сопственика. На јави, наша су лица затегнута било каквим свјесним хтијењем или несвјесним стремљењем, оживљена било каквим циљем, намјером, настојањем, па макар настојањем да скрију свој прави изглед, свој истински израз; маскирана каквим више или мање намјерним изражајем. Осјећaj је на њима или затомљиван, или претјериван, али увијек кривотворено.

Тек у сну, кад је ископчана полуга воље, кад је наше тијело без обране, препуштено на милост и немилост окрутности туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов заштитни израз — како ли тек тада биједна изгледа људска машина! Незаштићено, беспомоћно, као презава окрвављена ткива корњаче ишупане из њена оклопа. Кад сан изглади нашу лажну крабуљску нацереност, кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из скровитих дубина исплута на лице присна брига човјекова, његов рођени удес! На такав призор увијек ми се навраћа помисао да би лица спавајућих, из пијетета, требало самилосно застријети марамом, као лица умрлих.

Страшно је бдјети уз бок некога који спава. То је одувијек рађало у мени неки панични провалијски несразмјер. Присуство нијемих дубина подсвијести,у којима се биће спаја са праисконским, помало исплива на површину, и у нама буди неку језу антидилувијалне пустоши. То је можда једна од најболнијих страна брака. Између уснулог и будног супружника, једно другом надохват руке, легне удаљеност од читавих еона, од читавих геолошких доба. Влакна вегетативног прорасту ткиво свијесног живота као голем тумор, и рана се на површини свијеснога сабласно шири, наочиглед расте и расте језиво нечујно, као рупа на дудовом листу под устима свилене бубе.

Не, не могу више да гледам лица спавајућих. У полусну ми каткад излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када, лица блиједих рањеника, лица умирућих, лица која сам виђао по болницама, по ратиштима, по војним пољским превијалиштима, низови лица с печатом патње и бола. Колико ли нијеме истине на тим лицима !

За вријеме прошлог рата, послије Марне, Вердена, Иперна и других големих касапница, као члан неког одбора походио сам рањенике и избјеглице по болницама и опоравилиштима,по избјегличким логорима, по заводима заратне слијепце који се опет оспособљавају за живот, или опет привикавају на њ. Гледао сам на њиховим лицима лепршав одбљесак демијургова зрцала. Каткад сам покушавао да их разонодим мојим свирањем. Послије вечере, на којој би ме задржали управници и љекари, зажелио бих да ме опет проведу позаспалим дворанама. На прстима, сасвим тихо, прошли бисмо мимо дуге редове кревета. Колико људске туге на тим разоружаним лицима!

Сретан сам што сам опет сам у соби. Јер уистину више не могу да гледам лица спавајућих. Запажао сам, код случајног ноћног другарства с непознатим људима, у каквом трећеразредном хотелу, на каквом скупном ноћишту, како брижљиво крију један пред другим лице. Брижљивије него што скидају умјетно зубало, брижљивије него што скривају лисницу под мадрац. И, спремајући се да заспу, један од другог окрећу лице к зиду или навлаче преко главе поњаву. У таквим ми је случајевима ујутро долазио порив да другу са спавања рекнем: „Човјече, буди миран: нисам ти видио лица док си спавао.” И да затражим, заузврат: „А ни ти мени, је ли? Је ли да ми ниси видио лица?”