Kako bih se ja sad ispričao s mojim starim; samo da mu kažem – spavaj mirno, ovde je sve u redu… Svaki sin godinama traži put da izađe iz dugačke senke svog oca. Ni ja nisam bio izuzetak. Ni Tim Buckley nije bio izuzetak. Njegov usud, međutim, bio je da potone u još dužu senku. Senku svoga sina.

Talenat i artizam, Tim nije nosio kao odlikovanje: nosio ih je kao traumu. Otac, grubi Irac, veteran II svetskog rata potcenjivao je ključanje umetnosti u Timu: ratni sindrom kao poljubac užasa obeležiće porodicu Buckley u još 2 nailazeće generacije.

Iz porodice, poneo je samo ploče Miles Davies-a. Glas je postao njegov instrument i medijum za komunikaciju sa Majlsom kroz visoke polutonove. Tako ih je lako prepoznati, samo treba ući u tu reku…prva sa njim zaplivaće Mary Guibert.

Mary je bila super bićence: puna života i talentovana kao i Tim, klasično obrazovana pijanistkinja i vršnjakinja.Pred njom se talenat nije morao sakrivati, naprotiv. Osamnaest godina i puno muzike učinilo se kao dobar početak. Venčali su se, Mary je ostala trudna…Tim je izdržavao svoju novu porodicu davanjem časova i sviranjem po klubovima. Tamo je upoznao Zapinog bubnjara Jimmy Carl Black-a i fascinirao ga svojim talentom. On ga preporučuje menadžeru Herb Cohen-u(tadašnjem menadžeru Mothers of Invention), koji ga dalje dovodi do Jac Holzman-a, vlasnika kompanije Elektra. Sve se događa munjevito: pričamo o nekoliko meseci. Dobra vremena, dobra scena…

Elektra je danas legendarna etiketa pod kojom su svoje karijere pravili MC5, The Doors ili The Stooges. Vreme koje pominjemo je njihov veliki početak i velika sreća za da su se Jac Holzman i Tim Buckley jednostavno pronašli. Holzman je preslušao demo: ‘Nisam morao da ga čujem dva puta – sve mi je bilo jasno. Pa ipak, slušao sam ga dva puta dnevno.’

Pred Timovim talentom, prostor se brzo otvarao…možda prebrzo za njegov brak. Odnosi sa Mary su postajali komplikovani, a problemi rasli zajedno sa njenim stomakom. Rastali su se u oktobru 1966. Mesec dana kasnije rodio se Džefri Skot; Tim je već bio daleko, ili je on bar tako mislio…

Debi album i sjajan band duvali su mu u jedra, bili su to najbolji dani američke elektro folk scene, tek stasale nakon Dilanove elektrifikacije. Sve je bilo novo i dobro: novi prijatelji, nove žene, novi prihodi; sve to, međutim, nije bila dovoljna zamena. Znao je da je Otac i nedostajanje se kao požar širilo po njemu.

Šta je mogao da uradi 20-godišnji dečak zaglavljen u prvi ozbiljan sukob sa sobom? Raspolućen između uspeha i ljubavi, spasavao se u stvaranju nove muzike i nepunih godinu posle prvenca izlazi sjajni Goodbye&Hello, album čiji naslov dosta govori.  Album je zatvorila izvrsna The morning glory, prvi u nizu klasika Tima Baklija, ali najznakovitijom će se pokazati I never asked to be your mountain. U pesmi o supruzi i sinu, pred sam klimaks, ogoljen pred bolom, Baklijev falset prelazi u vrisak- Baby, pleaEEESSE! – i njegov potresan auting postaje priznanje da bez Meri i Džefa više ništa neće biti isto; tako snimljen bol, međutim, godinama kasnije, otvoriće neobičan kanal za komuniciranje između oca i sina.

Postoje čitavi ešaloni Bakli posvećenika koji i danas beatificiraju čitav Elektra period. Priznajem da im ne pripadam: najbolje je tek dolazilo…

Nova iskustva, nova druženja, luda scena sa kraja šezdesetih, LA i hemija San Franciska odveli su Tima u novi zvuk bez limita: čudni hibrid folka, džeza i improvizacije. Bend proširen(i žigosan) David Fridman-om na vibrafonu, mekani rifovi i delikatan balans Timovih 12 žica sa ostatkom benda obeležili su 1969.: albumi Happy Sad i Blue afternoon, biseri lude, lude godine.

I narastujuća tuga, koju Tim Buckley više nije ni krio. On više pesme i nije zvao pesmama, to su sad bila pisma:

Oh, please listen darlin’ to my empty prayers
Sleep inside my dreams tonight
All I need to know tonight
How’re you and my child?

Oh, is he a soldier or is he a dreamer?
Is he mama’s little man?
Does he help you when he can?
Or does he ask about me?

Da li je znao koliko ta pisma vrede? Da li je mogao znati? Na stranu što su sve te pesme ostale i što svakim slušanjem vrede više posle ovolikih decenija; ali, da li je verovao da će ljubav prema sinu koga nije pošteno ni upoznao postati veća od njihovih života?

Larry Becket(koautor većine pesama iz Baklijeve rane faze) primetiće da postoji tek nekoliko pesama u kojima se ne spominje dom. Ranjivost beskućnika i zvučna reminiscencija na Modern Jazz Quartet postaće Timov otrovni amalgam za tužna popodneva: dirljiva slutnja gubitka.

Tužni trubadur postao je rock star; i to u vreme kad je takav status bio velika privilegija. Njegovo lice privlačilo je sve, od šiparica do njihovih baka, i žene, i muškarce i pretilo da pomeri fokus sa muzike. Plašilo ga je to, reagovao je nervozno i pravio incidente. Na jednom koncertu, u pola pesme, prišla mu je tinejdžerka i predala crveni karanfil; primio ga je, stavio u usta, žvakao, žvakao i – pljunuo. Bila je to poruka…

Tako se odlučio da pobegne još jednom, ovog puta u free jazz. Eksperiment sa vibrafonom prošao je dobro, imao je puno kredita kod publike i kritike, dobra osnova za još jedan reskir. Tako su stigla još dva albuma, Lorca i Starsailor.Za Lorcu je dovoljno reći da je snimljena u istom mesecu kad i Blue Afternoon – bilo je to još jedno Baklijevo prepuštanje i nemojte misliti da je zbog toga bilo šta zbrzano: ne, Lorca je i danas previsok domet, zverski odsvirana ploča pored koje ne možete čitati novine i doručkovati:ona traži celog čoveka ili ga ispljune kao crveni karanfil sa bine Philharmonic hall. Ne moram ni da vam kažem da takvo ludilo nije moglo ni da stigne na chart-ove. Bila je to samo priprema za istinski masterpis: Starsailor.

Između psihodeličnog falseta i baritona, Tim je provlačio freejazz teksture…pop zvezda koja je svesno gasila samu sebe. Tada to niko nije razumeo. Danas znamo da je to bio krik umetnika koji vredi više.

Zaštitni znak albuma ostaće Song to the siren, intimna meditacija pred kojom su drhtali Robert Plant, Bryan Ferry, This Mortal Coil, John Frusciante, Sinead O’Connor i ko sve ne:

Long afloat on shipless oceans
I did all my best to smile…

…zar ne vidiš da želim da se smejem? Između teških rifova i hromatskih skala dečak Tim crtao je po svom srcu isto kao prvi put. Zašto i ne – imao je tek dvadeset i dve i dušu veliku kao okean. 1969., njegova muza letela je visoko.

Pa ipak, odlazak u pure art imao je svoju cenu. Baš kao i njegovi heroji, Mingus, Miles i Monk, prešao je na nastupe u malim salama, klubovima, provinciji; skretanje sa glavnog toka platio je skupo:napuštali su ga i muzičari, i menadžeri, i producenti. Samo su pesme ostajale.

Bilo je vreme da Starsailor pređe na novi brod. Ništa novo: kako je nekad skinuo Dilanov šešir i obukao Majlsov kaput, tako se i sad presvukao i probao novo odelo. Seks fank – tako ga je on zvao.

Greetings from LA; bermudski trougao plovidbe Starsailora i kritična tačka u diskusijama svih nas bakliposvećenika. Niko, međutim, ne osporava da je to potpuno fantastična kolecija pesama, klasika odreda. Sam Tim Buckley na neki način porodio je tu diskusiju: prvo je snimio moćnu studijsku verziju, koju vrtimo i danas, po automobilima, na poslu, na treningu…, a zatim ih dve godine kasnije prearanžirao, tačnije prebluzirao za svoju povratničku turneju i novu postavku benda. Kvaka je u tome da je u svojoj punoj zrelosti, Tim Buckley zvučao savršeno u svakoj inkarnaciji i svaki trag u tim godinama posuo zlatnom prašinom:

 Now you wanna know the reason

Why I cheated on you?
Well I had to be a hunter again.
This little man had to try
To make love feel new again.

Sad je već imao 25, sva prava ovog sveta da zaborav traži u promiskuitetu i piše o tome: kao i u svemu drugom, i tu se predavao bez ostatka. Nije mario za radijsku cenzuru koju su mu takvi tekstovi tovarili na vrat. Energija koju je nosio održavala ga je iznad vode…

Greetings from LA je moj lični baklifavorit. Obožavani lirik u šestoj brzini, okružen muzikantima sa kilometražom i spreman za svakakva prašinarenja po američkoj provinciji, kurve i krek…bez milosti je uništavao sebe, ali nikad nije bio bolji; Get on top, Make it right, Devil eyes, Sweet surrender nisu bili samo biseri; po potrebi, bili su i točkovi da ga prevezu do sledećeg bara.

Put u blues će nastaviti i na Sefronia albumu, pažljivo odabranoj kolekciji velikih pesama, ovog puta raznih autora, a kuriozitet je prepoznavanje jednog velikog autora: mladi Tom Waits pronašao je svoje mesto u njoj. Tako je to, retki nađu retke…ipak, hajlajt albuma bio je Dolphins – klasik Fred Neil-a, još jednog obožavanog zavisnika u nizu Baklijevih problematičnih idola:

Smrt je bila nepotrebna, ali logična; i ne bih o njoj ovoga puta. Radije bih preskočio petnaestak godina(u kojima nije bio zaboravljen, naprotiv: recimo, ceo The Mortal Coil opus bio je posvećen Bakliju) i došao u 1991. godinu na tribute koncert Timu Bakliju. Pretpostavljate kako se zvao? Greetings from LA, naravno. Muzičari su još uvek voleli tu ploču i vrteli je do besvesti.

Ovo ipak nije bio običan tribute. Na njemu se pojavio naš junak sa početka priče: Jefferson Scott. Samo se sada zvao Jeff Buckley.

Nezaboravljeni sin od oca nije nasledio ništa, čak ni autorska prava: iza Tima Baklija ostali su samo gitara i pojačalo. Hm, i ne baš samo to – Jeff je od oca nasledio i lice i glas i talenat. Malo li je? Već u prvoj pesmi dokazaće da je pravi Buckley:

I Never Asked To Be Your Mountain…bio je to direktan prenos novog susreta dve izgubljene duše. U pesmi u kojoj se Tim obraća Džefovoj majci krikom – Baby, pleaEEESSE! – Džef na kraju dodaje svoj stih:

I want to feel the tide pull through me
like a woman drunk in sin,
let the fish swim through me,
let the water take my skin.

Da li ga je Tim čuo? O Bože, da li ga je čuo? Džef se na sceni borio sa sobom i plimom emocija koja ga je gušila – ne samo dobrih. On svom ocu nije bio čak ni na sahrani i trebalo je sastaviti ta dva slomljena stakla…

Pričao je posle da nije znao kako će završiti poslednju numeru – Once I was. Majka ga je naučila da svira tu staru pesmu, ali nikada je nisu završili do kraja; padali bi pred kraj, nemoćni pred suzama. I onda se to desilo kao božiji znak – na 25.21 možete čuti kako Džefu puca žica na gitari i on potpuno neplanirano ostaje sam sa svojim glasom:

Sometimes I wonder for a while
Do you ever remember me?

I odlazi sa scene, zauvek ostajući besmrtna pesma svoga oca.

Jeff Buckley postao je mnogo veća zvezda od Tima. Ironično, danas uz ime Tima Baklija najčešće ide objašnjenje ‘JeffBuckley-father-to-be’. Nepravedno, nerealno, čak glupo, ali to su moderna vremena i niz taj vodopad se ne vredi spuštati; nije ni važno: važno je da su oni negde ponovo otac i sin…da bi Tim bio ponosan na sve što je samo Džef umeo da prepozna i ponovo upali Buckley baklje.

Možda i moj stari mene odnekud gleda…tata, spavaj mirno, sve je u redu.

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, buckley, jeff, Muzika, P.U.L.S.E, tim, Vladimir Alimpić