Ralf Rotman – “Umreti u proleće”

Da se nešto donese na ovaj svet, to ti je najteži posao. A da uništava i ubija ume svaka budala.

Umreti u proleće (Im Frühling sterben) je roman nemačkog autora Ralfa Rotmana (Ralf Rothmann) objavljen 2015. godine. Vrlo brzo je dobio pozitivne kritike u mnogim evropskim zemljama, a pojedini kritičari čak Ralfa Rotmana porede sa Ginterom Grasom i Remarkom.

Glavni likovi romana, Valter i Fridrih (Fite) imaju po sedamnaest godina, najbolji su prijatelji i rade kao muzači krava na jednoj farmi u Severnoj Nemačkoj. Njihov život je relativno miran i bezbrižan, sve do februara 1945. godine, kada obojica bivaju prinudno mobilisani: Valter je angažovan kao vozač intendantske jedinice oružanih snaga SS-a, dok Fite mora na front. Tako se njih dvojica nađu u ratu za koji ranije nisu ni bili zainteresovani.

Događaje u romanu pratimo iz Valterove perspektive, tako da, pored toga što možemo videti užase rata i zločine, možemo da pratimo njegove moralne dileme i kako sve što se dešava utiče na njega. Vrhunac ove ratne drame je trenutak kada Fite dezertira i biva osuđen na smrt, a Valter se nađe u streljačkom vodu koji treba da mu presudi.

“Čoveče, šta ja tražim ovde? Hoću da kažem, da sam bar glasao za Hitlera, kao većina… Ali ja nisam čak ni hteo u ovo sranje, baš kao ni ti. Nemam neprijatelja, bar ne takvih koje bih želeo da ubijem. Ovo je rat cinika, koji ne veruju ni u šta osim u pravo jačeg. A pritom su to sve samo sitne duše i slabići, naučio sam to na frontu. Naniže gaze, naviše se savijaju, a žene i decu kasape.” S cigaretom u ustima, istisnuo je malo masti na prste i tiho, kao da govori samome sebi, rekao: “I takvi tipovi će da mi ugase sveću.”

Ono što ove likove čini tragičnim, jeste to što se jasno vidi da obojica jednostavno žele da rat (koji neće još dugo trajati) prežive. Dok je Fite streljan kao dezerter, Valter se iz rata vraća, ali slomljen i izgubljen. Sam naslov je zbog toga simboličan: dok je Fite bukvalno umro u proleće, Valter je, metaforički, umro u “proleće života”: sa svega osamnaest godina, on se vraća iz rata sa teškim ožiljcima, koji će boleti zauvek.

“Pogledaj”, mrmljao je. “Naše hiljadugodišnje carstvo. Kako je ono Firer rekao još u novogodišnjem govoru? Onaj od koga sudbina traži velike žrtve, predodređen je za velike stvari – ili već tako nešto slično. Na šta li je samo mislio? Šta ti misliš? Na proliv i na vaške?”

Zanimljivo je da u ovom romanu Ralf Rotman piše i o svom ocu, koji je kao osamnaestogodišnjak regrutovan i kome nije bilo lako postavljati pitanja. U jednom intervjuu, Ralf Rotman je rekao:

“Centralna tema knjige je zapravo vakuum koji je ostao u meni kada sam ocu kao dečak postavio pitanje da li je pucao u ratu. Zbunjeno je pogledao moju majku i pitao: „Šta sad da kažem?“ A majka mi je rekla: „Hajde, idi pospremi svoju sobu“. Moj otac je bio otelovljenje izgubljene generacije prošlog stoleća. U osamnaestoj godini je otišao u rat, a iz njega ispuzio na sve četiri, ranjen u dušu i telo.”

Ipak, priča o mladiću koji strelja prijatelja nije se desila njegovom ocu, već čoveku koji mu je jedno vreme izdavao stan. Jednom prilikom mu je pričao o tome kako je bio suočen sa izborom: ili pucaj ili stani pored njega uza zid. Sam autor rekao je kako mu je ta priča dugo ostala u glavi, ali i pitanje: kako bih ja postupio na njegovom mestu? Verovatno je to pitanje koje su mnogi sebi postavili nakon čitanja romana. Da li bih mogao da streljam prijatelja? Ili bih imao hrabrosti da stanem uza zid sa njim? Da li je nagon za preživljavanjem jači od prijateljstva?

Još jedna interesantna tema koje se autor dotakao kroz delo, a potom malo podrobnije objasnio u jednom intervjuu, jeste o tome kako se i trauma nasleđuje. Pošto je često sanjao kako je upucan, obratio se jednom lekaru koji mu je objasnio da se trauma može naslediti i da se to manifestuje na ćelijskom nivou. Onda je to povezao sa činjenicom da je njegov otac tokom poslednjih meseci rata, koje proveo u Mađarskoj, bio u konstantnom strahu da će ga upucati.

Ipak, kada su ga pitali da li se i krivica nasleđuje kao i truma, Ralf Rotman je rekao: “Ono što bi trebalo da nasledimo je odgovornost. Da se postaramo da se tako nešto više ne ponovi.”

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Bojana Komarica, Istorija, Književnost, Ralf Rotman, Umetnost