Александријада (Цртеж у песку)

Његово рођење обасјава митска светлост. Од самог почетка она блиста у сновима и пророчанствима. Александрова мајка Олимпијада, уочи прве брачне ноћи, усни како јој је удар грома, праћен муњама, пропарао утробу. Његов отац Филип је, недуго по венчању, сањао да је својој жени печатио трбух прстеном на коме је био утиснут лав.

Уз то иду и предсказања, нарочити догађаји који прате живот богова и људи. Следиће га током читавог његовог, бурног и кратког живота. Једном видеше змију како лежи поред уснуле Олимпијаде. Страст њеног мужа према њој се потом охлади: неки кажу, услед страха да је она пратиља неког бога. То потврђује накнадно пророчанство према којем је Александар, највећи од краљева Старог света, син самог Дива. Изрекао га је један свештеник у египатској пустињи.

Тумачења овог се, као што то обично бива, разликују: неки Александар Телмешанин, међутим, примети да се „празно не печати“ и предсказа да ће Олимпијада родити сина чија ће нарав бити јуначка и који ће имати лавље срце. 

ДЕО ПРВИ: СМРТ ЈЕДНОГ БОГА

Ефип, за кога многи кажу да је био склон оговарању, тврди да је Александар Македонски, највећи међу краљевима Старог света, славни војсковођа и ратник који се у свему угледао на Ахилеја, „умро од претераног опијања“.

Краљевски писар Еумен забележио је:

„Последњи дани Александровог живота били су испуњени ловом на птице и лисице, гозбама и коцкањем“.

Скончао је живот у својој 33. години. Околности те смрти до данас остају нејасне; владар је умро дванаест дана после гозбе у част пријатеља Медија, родом из Тесалије. Повест под насловом „Романса“ (састављена читавих пет стотина година година након краљеве смрти), доноси више детаља, укључујући и списак узваника с његове последње вечере.

Злокобна гозба пала је на дан 29. маја 323. године пре Христа. Присуствовали су јој и краљевски лекар Филип, један адмирал, војсковође Пеукест, те Птолемеј, Пердика и већ поменути писар Еумен. Александар је на гозби рецитовао Еурипидову „Андромеду“ и пио неразређено вино у здравље свих двадесет гостију. У једном часу, чим је отпио из своје чаше, краљ је изненада крикнуо „као да му је стрела пробола јетру“. У грчевима који нису јењавали, поздравио је госте, замоливши их да наставе с пићем, и повукао се у своје одаје. Преминуо је, како је већ речено, дванаест дана после те гозбе, а на вест о његовој смрти вавилонске улице је прекрила злосутна тама.

Плутарх, међутим, каже да „није истина да  је испио „чашу Хераклову“, ни да је „наједаред у леђима осетио жесток бол као да га је копље уболо“, већ се приклања Аристобулу, који тврди да је он „у страшној грозници љуто ожеднео и напио се вина“, да је затим „од тога сасвим пао у несвест, те је тридесетог дана месеца десија умро“.

Болест и смрт Александра

Дванаест дана Александра је мучила грозница.

Хронологија његове смрти је мање-више прецизна, захваљујући краљевим дневницима у које је, међу осталим, и Плутарх имао увид. Грозница, која је наступила осамнаестог дана месеца десија, док је спавао у купаоници, повлачила се и изнова враћала, све док Александар најзадне изгуби моћ говора; тог дана, Македонци помислише да је умро те почну викати и потом прођу без кабанице поред самртникове постеље. Владар, међутим, још беше жив; умро је тек три дана потом.

Кад су га последњег дана живота питали коме оставља своје краљевство, одговорио је: „Најјачем“. Могли су то бити Пердика или Кратер, обојица његови блиски и драги пријатељи.

Тако је скончао владар који је оснивао и разарао царства, кога су за живота сматрали за бога и тако га поштовали, а кога ће Перзијанци прозвати „Проклетим“.

На самртном одру

Тело краља у свечаној одећи било је дуго изложено у Набукодоносоровој палати у Вавилону.

Светина се тискала пред палатом, а људи су се спотицали док је трајала помрчина, плашећи се, кажу летописци, да упале светло.

Лежало је читавих седам дана али не трулећи, већ остајући „чисто и као живо“; за то време трајале су свађе међу дијадосима око његовог наследника.

У томе је први страдао Мелеагар, заповедник пешака које су Пердикини коњаници гурнули на пут слоновима да их ови прегазе, после чега је Мелеагар себи одузео живот.

Али сукоб између њих изби већ у палати, над одром краља, када су пешаци на коњанике бацили своја копља, на што се Пердика повуче на периферију Вавилона и остави их без хране. И он, међутим, убрзо страда, и то на Нилу, где су га мачевима изболи властити војници, пошто им је наредио да пређу реку на месту пуном крокодила. Још један Александров пријатељ, Кратер, погинуо је истог месеца, кад га је у бици прегазио сопствени коњ.

Филиповом незаконитом сину Аридају западне дужност да тело мртвог владара врати на запад, и он поче да гради велика кола којим ће мртвог Александра превести у родну Македонију.

Путовање на Запад. Погребна кола, гробница краља

Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.

Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га потом таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и прекрише пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.

Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, с рељефним главама јарца. Испод њих, висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.

Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене табле од злата; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са желом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.

На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.

Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге и пратили македонски војници и безбројне занатлије.

Припреме за то су потрајале читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.

Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто„сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.

Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.

Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.

Острво у узбурканом мору

Легенда тврди да је Александар Македонски наложио да се подигне град који и данас носи име његово име.

Године 332. пре Христа, у доби од двадесет и пет година, он уђе у Мемфис, престоницу Египта, који се добровољно предао у његове руке. Толико су, наиме, Египћани мрзели Перзијанце, чије је моћно царство он претворио у прах, проливши реке крви.

Отуда се лађом спусти низ Нил, све до обале која је гледала на Фарос, кога Хомер зове „острвом у узбурканом мору“.

Ту затекне неку скромну насеобину по имену Ракотис, уточиште рибара и гусара. Лежала је између мочваре – језера Мареотис с једне, и глибовите обале на Средоземном мору с друге стране.

Овде наложи да се подигне град, за који је, како сведочи Диодор са Сицилије, „сам (Александар) одредио положај, вешто исцртао улице и наредио да буде назван по њему: Александрија“.

Плутарх додаје и то да је владар клекнуо те прстом у песку исцртао његове улице, толико широке да је њима напоредо могло проћи осам кочија. Улице су се морале сећи под правим углом.

Славном градитељу Динкрату западе да га сагради према замислима моћног краља.

Александру беше суђено да оснује тај град и да у њему почива, али не и да га види својим очима.

ДЕО ДРУГИ: ПОГЛЕД НА ИЗГУБЉЕНИ ГРАД 

Бунари који ће пресушити

Сунчаним краљевима припада привилегија да оснивају и разарају градове. Неки потрајаше дуже него царства.

Чинови, који неком могу изгледати самовољно, али за које ипак важи оно што је Мирча Елијаде рекао за храмове: „није храм онај који освећује простор; много пута је обратно – светост места претходи изградњи храма“.

Исто важи и за градове.

Касандар, који је после Александрове смрти постао „најјачи у држави“, њему у инат обновио је Тебу, град који је разорио Александар, да се никад више не обнови.

Можда је, уосталом, управо дух места, онај genius loci о коме говоре класични писци, предодредио Александрију да буде не само престоница Египта, већ и један од најславнијих градова Старог света? Можда је тако, од самог почетка, било записано у звездама? Такав беше и његов географски положај, који је спајао Египат и Грчку, Европу, Африку и Азију; лежао је на обали Медитерана, а канал који је убрзо прокопан повезао га је са Нилом и свим лукама јужног Египта. Из њих су пристизале лађе пуне жита.

Градови чине позорнице за људе и догађаје око којих се плете историја света. Успон овог светског града беше брз; почео је одмах по његовом оснивању. Стотину година потом, он постаде већи од Картагине и раван Риму. Читав један миленијум Александрија је била не само неприкосновено верско и политичко средиште египатског краљевства, већ и центар учености и знања. Људи од духа похрлише у Александрију да би овде записали многе чудесне повести. У њој и њеној историји се, као у огледалу, огледа историја Старог света. Видела је Цезара у највећој моћи, Марка Аурелија у тренуцима беде и понижења, и постала гробница Клеопатри. Била је сведок пораза и тријумфа моћних војски. Била је слављена и презирана. Окупљала је филозофе и звездознанце, пустолове и богослове, песнике и људе од књиге. Над свима њима уздизала се Александрова сенка, као што је над њим лебдела сен Ахилејева и јунака Тројанског рата.

Градови, славни као Рим, Нинива или Вавилон, уздижу се и нестају. Трају неко време, цветајући у својој пролазној слави. Потом се претварају у рушевине, које најзад покрива песак.

За чије очи су били створени ти градови, расејани, као шкољке, по пешчаним жалима?

Јер, после неког времена, пише Ернст Јингер у „Хелиополису“, „бунари ископани по Искандеровом наређењу били су пресушили, а увенуло беше и бујно биље око њих“.

До тада је, међутим, морало протећи неких хиљаду година.

Посејдон мотри на град

Најпознатија грађевина Александрије био је светионик подигнут на источном рту острва Фарос. Његов пламен се видео са пучине на читавих стотину миља, а ноћу је „наликовао сјајној звезди“. То беше прво што би прилазећи јој с мора угледао путник.

Знаменити светионик, истинско чудо Старог света, састојао се од три дела. У првом беху смештени станови за војнике и огромне коњушнице. У другом, са пространим балконом, посетиоцима се нудило јело и пиће, те поглед на град и Средоземно море.

Трећи беше онај у коме је ватра горела ноћу и дању; светлост пламена појачавало је огледало од углачаног метала. На његовом врху стајала је статуа Посејдона, бога мора, који је са трозупцем у руци мотрио на град.

Није јасно како и када је он разорен.

Када је Идризи 1115. године посетио Александрију, затекао га је неоштећеног. Године 1165. шеик Ибн Јусуф бележи да се на његовом врху, уместо просторије у којој се некад ложила ватра, налази мала трошна џамија.

По свој прилици, срушен је у земљотресу лета 1365., када су се гранитни блокови обрушили у море. Године 1962. неки млади ронилац је на дубини од седам метара опазио делове кипа Посејдона који се раније уздизао на врху светионика.

Александрија у доба своје славе

Географ Страбон тврди да је у град најбоље ући с мора, пловећи дуж десне стране Велике луке, близу светионика на Фаросу. С леве су се пружале краљевске палате, које беху раскошне још у време непосредно после смрти Александра, а у луци се подизало острво Антиродос, са бујним вртовима и кућама живописних боја.

Путнику су најпре упадале у очи раскошне мермерне палате краљева, гајеви и храмови, вртови и гробови, емпоријум са својим сајмовима, који су се пружали све до Хептастадија – мола који је Фарос повезивао с копном. Уз његове обале су пристајале безбројне лађе.

Високо над луком подизали су се Клеопатрини обелисци, те храм под именом Панеј, посвећен богу Пану, с кога је поглед обухватао читав град.

Град Александрија имао је облик македонског кламиса, огртача македонских коњаника, разрезаног на рубовима.

Канопски пут делио га је на два приближно једнака дела; пут широк један плетрон, који се протезао од Сунчеве до Месечеве капије, у дужини од 40 фурлонга, на који су гледала прочеља палата и храмова, омеђена ступовима. У тој улици увек беше живо; испуњавала ју је граја, дошљака и становника многољудног града, на различитим језицима.

С обе стране града простирале су се обале – Средоземног мора с једне и језера Мареотис с друге стране, дуге преко тридесет стадија.

Куће беху од белог камена, без греда и дрвених подова. Неки арапски путописац забележио је, готово хиљаду година од његовог оснивања, да је овај „град бео и сјајан и ноћу, једнако као и дању. Због зидина и плочника, сачињених од белог мермера, људи у њему носе црну одећу… У град нико не улази а да не покрије очи.“

Александрија беше подељена на пет четврти, које су носиле имена према грчком алфабету: Алфа, Бета, Гама, Делта и Епсилон. У Бети су се налазиле краљевске палате и Музејон. Улица Соме, као и Канопски пут, била је толико широка да је била погодна и за кочије и за јахање.

У египатској четврти, на брегу изнад града, почивао је храм Сераписа у коме су служили грчки и египатски свештеници, поклоници Зевса и Озириса. Његовој лепоти се дивио и Амијан Марцелин, јер су, према његовим речима, кипови богова у њему „изгледали као живи“, додајући да, изузев Капитола, „свет није видео ништа величанственије“.

Велелепни Музејон основао је Птолемеј Сотер, а налазио се близу његове палате и гробнице Александрове; обухватао је предаваонице, библиотеке, зоолошке и ботаничке баште, станове и благоваонице за књижевнике и научнике. Беше посвећен године 300. пре Христа, а његов наследник Птолемеј Филаделф позвао је учене људе из свих земаља да предају и пишу у Александрији.

Библиотека је била и универзитет, који је славом надмашио све потоње, што не треба да чуди имамо ли на уму да је Александар био ученик филозофа Аристотела, а овај Платона, кога је подучавао Сократ. Птолемејевићи су поштовали писменост и књиге колико и људе од пера.

Али, Александрија не беше само град филозофа, теолога, научника и песника, књижевника и фарисеја.

Стотине бродова сваког дана пристизало је у луке, доносећи жито, свилу и пиринач, слоновачу и оружје, поморским путевима који су водили од Кине до Рима и Грчке и из дубина Африке. Метропола је обиловала продавницама и занатлијским радњама, оружарницама и касарнама, ковачницама, касапницама и пекарама…

Александрија беше и град трговаца и токова новца; град којим су владали богати и грамзиви, фанатици и лупежи, благородни краљеви, светина и свирепи тирани.

Смрт града

Периодима успона и славе услеђују дани опадања и расула. Хиљаду и две стотине година, каже Константин Леонтјев, јесте најдужи животни век царстава и цивилизација; многи од њих су живели краће. Можда нешто слично важи и за велике градове који се обележили историју света.

Верске и националне размирице које су подстицали демагози и народни трибуни чине важан део ове повести.

Сукоби међу Јеврејима, Коптима и Грцима, међу хришћанима, јудејцима и паганима, ускоро ће постати део његове ужасне свакодневице. Политичке интриге сада добијају свој крвави епилог.

Хипатију су изнели из кочије, свукли је до гола и однели у храм. Масакрирао ју је неки Петар; хришћани су јој потом остругали месо с костију, а њене удове бацили у ватру.

Била је то једна од најлепших и најученијих жена Старог света.

Затим су нереди потресли град. У њима је спаљен храм посвећен Серапису. Две године касније, уништен је и главни александријски храм, а разорена је и легендарна александријска библиотека.

Тиме се не окончава историја пропадања овог великог космополитског града, којег је, подсетимо, основао Александар, упамћен и као Велики и као Проклети.

Арапско освајање пада у годину 642. после Христа. Војсковођа Амр ибн ал Ас ушао је у град с истока, кроз Сунчану капију, а освајање овог пута није било праћено покољима.

Муслиманске чете затичу недирнутим Александров маузолеј, Цезаријум, фарски светионик, библиотеку и Музејон. Библиотека је, наиме, у међувремену обновљена, али више не досежући стару славу.

Покољи и паљевине уследиће ускоро потом, као одмазда због једне побуне становника Александрије.

Над градом ће се извити густ дим, а његовим улицама ће потећи румени потоци.

Рукописа и свитака од папируса, као и оних од палминог лишћа, беше толико да су купатила у Александрији њима грејана пола године. Тако каже историчар Гибон.

Током 12. века Канопско ушће Нила се напунило муљем, због чега је језеро Мареотис постало непловно. Блато је прекрило александријске обале.

Део по део, велике грађевине којима се Александрија некад поносила, беху претворене у рушевине.

Краљевске палате Птолемејевића, баш као и светионик и Музејон, постадоше само гомиле камења.

На месту Маузолеја саграђена је џамија посвећена пророку Данијелу.

На некад чувеном Хептастадију, преплаљеном муљем, изникла је Турска четврт, као што гљиве ничу на трулом деблу – низ уџерица подигнутих од блата, између рушевних џамија. Тако барем тврди капетан Џон Фокс, кога су године 1577. заробили александријски гусари.

Британац Џорџ Сендис, који је  године 1610. посетио Александрију, прљаву и убогу варошицу, стециште рибара и гусара, приметиће:

„Таква је сада та краљица градова и метропола, у којој није преостало ништа изузев руина, а ти бедни остаци њене некадашње лепоте показују да време односи градове једнако као и људе. Бројне су планине израсле из рушевина(…)“

У њима се, каткад, а особито после киша, открива драго камење и медаљони, у поређењу с којима се „данашње резбарије чине као бедне и бледе кривотворине“.

Форстер, који ју је угледао 1922, записаће:

„Само клима, северац и море остају чисти, такви какви су били кад се пре три хиљаде година на Фарос искрцао Менелај(…)“

Дамаск више неће бити град…

Градови умиру једнако као и људи.

Ни њихово умирање није мање чудесно од њиховог постанка.

„Дамаск“, записано је, „више неће бити град, већ само гомила камења које се распада.“

„У прах су се претворили цветови,“ пише Јингер у свом „Хелиполису – погледу на један град“, „плодови, недра лепих жена, рука ратника и лице краљева. Мртви градови личили су на шкољке које се распадају на обали. Остала су имена, као, на пример, Троја, Теба, Кнос, Картагина, Вавилон(…) Потом су ишчезла и имена, као што нестају натписи на гробним каменовима.“

У њима се прах победника меша са прахом поражених.

Искандерови бунари су коначно пресушили.

Векови ипак неће потамнити славу којом је овенчан Александар. Око његовог имена исплешће се чудесне легенде, какве су оне о борбама са псоглавима или крилатим женама, води која даје бесмртност или његовом путовању на дно мора у бурету од стакла.

Једна од њих је и легенда о величанственом граду који је подигао, чија слава је остала непомрачена више од хиљаду година а траје све до данас.

Оном који и сада постоји дубоко у земљи и песку, спавајући мртвим сном, испод савремене Александрије.

Борис Над

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  aleksandrija, Arktogeja, Boris Nad, Mitologija, Priče