Неухватљиви ветар живота

Неухватљиви ветар живота – Страх, кривица и слобода у исповедној прози Марка Добровића

Исповедна проза под називом „Резови“, музичког продуцента, сниматеља и писца Марка Добровића, може се сврстати у дискурзивни књижевни облик, као што су дневник и биографија. У питању је суптилна психолошка анализа сопствене личности, доживљаја, догађаја, блиских људи, од периода раног детињства до данас, као и разумевање околности и прилика које утичу на формирање и обликовање нашег бића. Занимљиво је да би свако од поглавља дневника могло да се појави и као засебна целина, посебна прича. Ово дело открива патњу и осећај различитости и рањивости код главног јунака као неког ко је осетљивији од већине других људи из окружења, али и његову потребу да разуме, превазиђе или надрасте проблеме и трауме, и коначно се исцели. Осим бављења музиком, несумњиво је и писање ауторова вокација, али и својеврсна терапија. Неминовно је да ће се многи људи пронаћи у дневнику Марка Добровића, који се попут рањеног исцелитеља Хирона труди да исцели себе и друге.

Аутор нам доноси потресно сведочанство о борби са тешким и непредвидивим животним околностима, борби за живот, константним суочавањем са смрћу ближњих. Хода кроз живот са ранама које никако да зарасту. Смрт блиских особа откидала је део по део његовог духа. Оно што је умрло никада није могао да поврати.

„Кад вам неко одсече прст, шаку или целу ногу, временом научите да ходате уз протезе, физичке и духовне. Али, шта када изгубите део свог духа ? Стварање постаје та протеза за уметника. Уметници тугу претачу у слике, у скулптуре, у музику, у речи…И ово што сада радим – ово писање – јесте мој покушај да себи помогнем“.

У делу „Психоанализа болест стварање“, Владета Јеротић пише:

„Уметничко стваралаштво постаје онда нека врста абреакције, уметник стварајући, постаје свој сопствени лекар, ослобађајући се непријатних, потиснутих и других болних афеката. … Неодољива снага уметника у томе је што нам, казујући своју истину, казује у исто време, и нашу истину, истину свих људи“. Марко Добровић шаље нам дубоко хуману поруку да борба за живот никад не престаје, да човек који се бори са силама уништења, утеху, лек, и спас тражи и проналази у креативности, у стварању. „На стотине исписаних страница, песама, мелодија – све је то сведочанство о болу који нисам знао другачије да преживим“.

Са годинама главни јунак схвата да уметност није само страст – уметност је често и немаштина. Музика је његов живот, али и немаштина сурова и неумољива. Аутор се бави њоме читав живот, осећа да је Бог такође сакривен у музици и стварању музике.

„Музика ми никада није донела материјални успех, али ми је донела нешто важније – осетио сам шта значи бити жив“. „Умирао сам много пута … Најстрашнија спознаја коју сам стекао на овом свету јесте управо бол умирања. То је бол који се не може објаснити већ само осетити. Страх преовладава, живот се гаси у етапама, део по део, као кад гледате залазак сунца који никако да престане“.

Залазак сунца претвара се у сумрак. Постоји страх да ће мрак коначно пасти док буде тражио праве речи. Аутор се дотиче самих егзистенцијалија људског постојања, страха и кривице. Говори о унутрашњој борби и осећају неприпадања:

„Схватио сам да други људи не доживљавају свет на исти начин као ја. Они пролазе кроз живот лако, не пакујући у себе сваки осећај, сваки страх, сваку кривицу. Али ја? Ја све држим у себи као затвореник сопствених мисли“.

У књизи „Психоанализа болест стварање“, Владета Јеротић пише:

„Вратићемо се сада још једном оној дубокој рани од које болује сваки човек чим се роди и која захтева, ако човек пожели да се њом позабави, тј. ако му је стало до тога да постане човек, обраду и лек. По нашем мишљењу, општечовечанска рана не представља ништа друго него страх и кривицу. Два прафеномена човекове егзистенције, два моћна стуба на којима почива људски живот, два дубока корена која су по неким филозофима и психијатрима моћнија и од глади и од љубави“.

Марко Добровић пише у свом дневнику:

„Ако заиста постоји неко ко мери наше грехе и патње, можда ће се моје преживљене туге једног дана показати као теже од мојих грешака. Можда ће бол претегнути на тасу и поништити кривицу ако такав суд заиста постоји“.

Вратимо се Владети Јеротићу и његовим речима:

„Бити крив (schulding sein) значи бити човек и живети овај живот. Бити крив, битно се разликује од неодређене формулације „Осећати се кривим“ и по Хајдегеру, представља једну од егзистенцијалија, што значи да она суштински припада људском бивствовању“.

Марко Добровић пише:

„То је онај тренутак кад срце стане на трен, а хладан зној прође кроз кости – када се уплашите, али не спољног света већ самог себе. Када се запитате да ли нешто суштински није у реду са мном. И то питање остане да лебди у тишини, попут непријатне сенке која никад не одлази. Али у једном тренутку се све то у теби преломи, или останеш луд, заиста луд или се отвориш и постанеш као и сви остали, стандардан и обичан. Само ја то никад не преломих, остадох у неком међустању“.

Серен Кјеркегор, значајан дански и европски филозоф тврди да је „страх вртоглавица слободе“. У књизи „Неуроза као изазов“, Владета Јеротић пише:

„Одговоран субјекат не прихвата одговорност без доживљавања страха. Пошто је сваки тренутак у нашем животу, тако рећи почетак нечега новог, разумљиво је да нас сваки почетак плаши. С једне стране, привучени смо ризиком, новим почетком и преузимањем одговорности, а с друге стране насупрот свакој промени, којој, из природне радозналости и вероватно биолошки условљено, тежимо, нешто исто тако јако и можда такође биолошки одређено, вуче нас миру, инерцији и одржавању претходног стања које смо постигли. Овај сукоб две, рекли бисмо, подједнако јаке и дубоке тежње у нама, рађа страх, који када смо на највишем нивоу доживљавања представља „вртоглавицу слободе“
„Без ризика који нас неминовно подиже у више психичке сфере, у којима је „вртоглавица“ природна појава, ми не можемо достићи слободу која, за нас представља пре свега слободу избора и могућности да се буде стваралац. На овоме путу ка слободи која мами и плаши у исто време, страх нас прати стално… Остаје бирање и ризик. Или ћемо се бранити од страха од смрти агресијом, избегавањем сваке одговорности и неуротичним бежањем у болест и несигурне системе и ригидне идеологије, или ћемо покушати да савладамо страх кроз љубав, стварање и игру (већ је дечја игра успешан начин ублажавања страха). Само на овај начин можемо избећи трагично доживљавање кривице, несвесно или свесно, која постане сталан извор страха због дубоког човековог сазнања или слутње због промашености животних шанси и могуће понуђене слободе. Ми смо сви „могуће егзистенције“. Сетимо се и речи Серена Кјеркегора: Јер чим је кривица одређена, страх пролази и кајање је ту“.

Говорећи о себи, члановима своје породице, другим људима, свом животу, као и о свему што доживљава у току дугог временског периода, Марко Добровић се на особен и себи својствен начин дотиче многих актуелних и значајних тема. Ту, између осталог, спада вршњачко насиље које је одувек постојало код деце, али се о томе некад није толико говорило као данас, неизлечива болест у породици, суочавање са смрћу блиских особа, лечење на психијатрији. Ту су и сећања на трагична ратна збивања из деведесетих година-страдање средњошколаца у школском дворишту због лаке доступности оружја. Болно сећање на недоступност лекара у болници у време короне како би се добиле информације о стању члана породице. Осмочасовно чекање на информације завршава се хладним саопштењем медицинске сестре о смртном исходу. Личне ствари преминуле особе предају се члановима породице у црној кеси за ђубре, а на питање, због чега је наступила смрт, одговара се лажима да пацијент није примио лекове, иако чланови породице знају да су их донели.

Одлазећи у Ниш на лечење, главни јунак, носи са собом као реликвију укоричену свеску коју је наследио од покојне мајке, академске сликарке и професорке историје уметности која није стигла да напише књигу коју је желела. Одлучује да у њој забележи цео свој живот, од првих сећања до тренутка када је ушао у ову болницу.

„Та свеска постала је мој сапутник, терапеутска алатка и место где сам покушао да саставим сломљене делове себе… Опоравак је био мукотрпан, али писање ми је давало снагу. Све што се налази у овој књизи произашло је из тих дана – речи које су ми помогле да преживим…Моја свеска је постала мој водич кроз таму и нада да можда једног дана могу пронаћи излаз…Њено (мајчино) присуство је у сваком слову, у свакој причи коју напишем. Као да се кроз писање повезујем с њом, задржавам је са собом у овом свету, кроз речи које су ми остале од ње“.

Коначно, после свих окршаја са смрћу, главни јунак остаје са својим верним псом Ђолетом, својим анђелом чуварем који је остао када су сви други отишли, и својом љубављу која није тражила ништа за узврат, одржао га у животу. Суочава се са истином да и поред свега живот иде даље, попут неухватљивог ветра. А он, заједно са својим псом, крочи у нови дан носећи терет прошлости, али и наду за будућност.

за П.У.Л.С Јадранка Бједов

Jadranka Bjedov, Književnost, Marko Dobrović