Успење једнако суноврату

Успење једнако суноврату. Предраг Слијепчевић, Футуризам: Елементи нове филозофије природе, Академска књига, 2025.

Књига Предрага Слијепчевића „Футуризам – Елементи нове филозофије природе” бави се важним питањима савременог друштва и будућности човечанства. Аутор, експерт за науке о живоме и филозоф са специјализацијом у истој области, користи своју стручност у биолошким наукама како би анализирао тренутне изазове и могућности, ослањајући се на различите културне и уметничке изворе. У књизи се преплићу филозофске идеје са савременим проблемима, а аутор храбро и аргументовано истражује и критички преиспитује оптимистичне визије будућности. Слијепчевићев приступ помаже читаоцима да боље разумеју комплексност људске природе и њен однос према технологији и науци.

За почетак, осврнимо се на кратке изводе из рецензија књиге „Футуризам – Елементи нове филозофије природе” које потписују Горан Јуревић и Зоран Тодоровић. Изводи указују на дубоку и сложену анализу аутора савремене научно-технолошке цивилизације и њених импликација на будућност човечанства. Слијепчевић, ослањајући се на своју експертизу у биолошким наукама, не само да разматра актуелно стање човечанства, већ и предлаже креативне и поетичне интерпретације, што додаје дубину његовом разматрању.Рецензенти истичу важност питања о когнитивном и моралном побољшању човека, што је актуелна тема у области биоетике и филозофије. Паралеле које аутор црта са великим мислиоцима као што су Јунг, Хераклит и Хајдегер, као и са Бориславом Пекићем (највећим разарачаем митова), указују на то да се у књизи не ради само о теоријским разматрањима, већ и о дубоким филозофским питањима о људској природи и будућности. Важно је напоменути да рецензенти не препознају песимизам у Слијепчевићевом раду, У сваком случају, у књизи која је пред нама свакако не бих препознао песимизам, као што га Слијепчевић није препознао код Пекића (Зоран Тодоровић), што указује на оптимистичнији тон и могућност позитивних промена у будућности, упркос изазовима са којима се човечанство суочава.

Књига садржи поглавља, УСПЕЊЕ и СУНОВРАТ, у оба је по седам што краћих, што дужих есеја, на крају и кратак епилог. Из Успења, издвајамо есеје Свемирско братство и Памет микроба, из Суноврата, AI религија и Дигитални Алкатраз. Ретка су у есејима и студијама научника ослањања на књижевна дела и књижевнa лепотa у сопственом писању, код Слијепчевића их итекaко има. Слијепчевић се ослања на дела Боре Ћосића (Улога моје породице у светској револуцији), Борислава Пекића (Беснило и Атлантида). Већ у преговору, Слијепчевић ће истаћи да Пекић, као нико пре њега спаја приповедање са науком, филозофијом и религијом и постављ га у ред савременика какви су бики Набоков, Борхес, Умберто Еко и Солжењицин коме је Пекић посветио и причу Нови Јерусалим. Посебну пажњу обратите на подужи есеј Икарија и Дедалија где Слијепчевић у последњем фрагменту зналачки анализира недовољно (површно) схваћено и на прави начин тумачено Пекићево дело уз значајну напомену да је Пекић поседовао природњачку ерудицију која би постјидела нобеловце. Лако нас је у ово уверио краттки исечком из романа Беснило:

Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције. Врхунац вештаче је интелигентан вирус. Творевина која има форму човека а природу вируса, виталност вируса и интелигенцију човека. Симбоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе само ђубриво.

Није ли овај кратак пасус прави позив да поново читамо Пекића, и уверимо се колио је природњачка страна непоновљивог дела занемарена. Наjнеобичније Слијепчевићево ослањање на књижевност јесте на песму Тин Ујевића.У есеју Свемирско братство, кога чине осам делова, Слијепчевић започиње сваки део строфом песме Тина Ујевића Побратимство. Есеј као посвета песми, уз њено тумачење и везу са научним промишљањима. Изненађујуће и необично.

Поменули смо и Слијепчевићев књижевни приступ писању. Можда је најбољи пример фрагмент из есеја Дигитални Алкатраз у коме научник излаже своје аргументе да наука заиста може постати идеологија. За увод есеја определио се за сјајну метафору Валтера Бењамина о анђелу историје. 1921. године, Бењамин од пријатеља, сликара Пола Клеа купује слику Angelus Novus. Позната нам је трагична судбина Валтера Бењамина, двадесет година касније извршио је самоубиство, а његов пријатељ Гершом Шолем наследио је слику и открио да је Бењамин осећао мистичну повезаност с њим. Баш та слика му је помогла да конструише оригиналну метафору историје у Тезама о филозофији историје. Слијепчевић пише:

У Бењаминовој метафори анђео јасно види прoшлост, али не види будућност, јер га је сплет околности (вероватно везан за посебност људске врсте) поставио у такав положај. По природи посла Angelus Novus би да помогне свим угроженим људима које види у другој проекцији историје. Али из раја долази јака олуја. Анђеоска крила су отворена, а анђео, због јачине ветра, не може да их склопи. Зато се пред анђеловим очима историја убрзава, а гомила људских невоља расте до неба. Бењамин закључује да је олуја из раја оно што зовемо прогресом. И Слијепчевић закључује: Еквивалент олује из раја у модерном људском свијету може бити наука.

Mудроме доста.

Да ли нам је јасније после читања есеја Памет микроба ко је интелигентнији: људи или микроби? Колико је ово важне питање и одговор на њега ако Слијепчевић есеј започиње цитатом Ум је суштина живота. (Грегори Бејтсон)?

Шта рећи у најкраћем о два можда најбитнија есеја у књизи, AI религија и Дигитални Алкатраз? Надајмо се да творце геополитичке трагедије и АI, какву они желе да створе (за разлику од њих, Дедал, најплоднији митолошки проналазач, био је дубоко свестан ограничења вештачких крила), чека иста судбина: крах. Јер, није вештачка интелигенција та која угрожава човечанство, већ недостатак наше одлучности да се супроставимо њеној улози коју су јој наменили недобронамерни творци геополитичке трагедије. Врата Дигиталног Алкатраза јесу широм отворена, али не дозволимо да их никада затворе са нама у њему.

Шта се дешава на крају? Прочитали сте књигу, склопили њене корице, али никако не можете да се одвојите од њеног садржаја. Јер, Слијепчевића књига пронашла вас је и усковитлала ваша размишљања о животу, свету, космичком уму, о свести биљака, савршеној организацији животињског света, о Чаролији у коју се не дира (Хамваш), о ономе што све злонамернија наука негира и прећуткују, одбацује, о човеку који се понаша геноцидно према ономе што је постајало много пре њега, о нашем несхватљивом помирљивом односу према будућности какву нам (ново)наука и творци геополитичке трагикомедије нуде. Као да се могу … замаскирати слатким илузијама о човјеку као врхуцу природе. Тај наш помирљив однос према будућности изгледа да потиче из неприхватања неопходности реконструкције науке – ако верује у идеју прогреса … или према неопходности реконструкције религије – ако верује у идеју да је човјек створен по узору на на Бога – и истиче нашу наивну визију те исте будућности. Зато и остављамо велики упитник иза свих оптимистичних идеја, па и многих презентованих у овој књизи. И створи Бог човека по обличју своме! Биће да је ово најпогубнија реченица по нашу цивилизацију коју је човек записао (умислио), погубна готово колико и самохвалисање те исте цивилизације вештачком интелигенцијом коју хоће да начини живом, а која је као тако замишљена, јесте само највећи изазов разуму човечанства. Имајмо на уму, све оно што је постојало пре човека живели би и без њега, а човек без свега тога што је постојало пре њега – а он безумно уништава – сигурно неће моћи да живи. Јер, ево нове помоћи и још једне дивне мисли: Ум постоји на много више мјеста у природи а не само у утрашњости наших глава. (Грегори Бејтсон)