Кнут Хамсун, велики норвешки писац и добитник Нобелове награде за књижевност, рођен пре тачно 150 година (4. августа 1859), проводи детињство на северним Лофоте острвима, у средини која утиче на његову изражену приврженост природи у каснијој књижевној делатности. Као младић окушава се као учитељ, каменорезац и радник на изградњи путева. Током осамдесетих година 19. века у два наврата борави у Сједињеним Америчким Државама, оба пута се враћајући обузет мржњом према америчкој култури и друштву.

Као млад момак, не навршивши осамнаесту, Хамсун довршава неколико пасторалних новела, али пажњу јавности привлачи тек по објављивању романа Глад (1890). Ова књига, која је делимично аутобиографског карактера, портретише једног младог, неуспешног писца из Кристијаније (садашњег Осла) у очајничкој борби за егзистенцију, а оно што је веома необично за писане теме тог доба јесте потпун недостатак било какве друштвене критике и оптуживања. Изнурујућа глад, њен утицај на психу, бескомпромисно је описана у свим стадијумима који полако уништавају младићев нервни систем и самоконтролу.

И у следећем Хамсуновом роману – Мистерије (1892) – главни јунак Јохан Нагел је енигматични аутсајдер који не налази разумевање своје средине, али који, за разлику од свог претходника из Глади, уопште не жели да га разумеју! Нагел се једнога дана појављује у локалном провинцијском градићу и гоњен ирационалним и инстинктивним силама изазива прави метеж у његовим буржоаским круговима – он је цинични натчовек у духу Фридриха Ничеа, без икаквог обзира према осталим људским бићима.

Нагеловски тип се појављује и у једној од најпопуларнијих љубавних прича светске књижевности, у лирској приповеци „Пан” (1894), овога пута у сценографији природних пространстава северне Норвешке. Поручник Томас Глан је вук самотњак, ловац и заљубљеник у природу, исцрпљен модерном цивилизацијом. Кроз сусрет са младом женом Едвардом, Глан доживљава љубав као токсичну екстазу којој напослетку подлеже. На крају бежи у Индију и случајно гине у лову – цивилизација је убиством поручника однела симболичну победу над природом.

Тесно везана за Пана је и кратка, малчице сентиментална еротска фантазија „Викторија” (1898), још један бестселер којим Хамсун затвара круг свог младалачког списатељства и продубљује контраст између слободне индивидуе и грађанина, између природе и културе. Луталица зрелих година Кунд Педерсен (што је Хамсуново право име!) путује кроз норвешке шуме од фарме до фарме и обавља послове који му се у тренутку нуде. Све време покушава да пронађе свој пут до једноставног, примитивног битисања у настојању да излечи свој искорењени дух – али узалуд!

Хамсун се из субјективне нарације у првом лицу помера у озбиљнији, објективнији начин писања који долази до пуне снаге у епским, такозваним Сегелфос новелама (1913–1915). Њихове радње су поново смештене у северну Норвешку, али уместо концентрације на индивидуу, Хамсун успева да да свеобухватан реалистичан опис друштвеног окружења. Главна тема је сукоб између старог, патријархалног феудалног система и материјалног прогреса. Његове симпатије су без сваке сумње на страни старог система, а главни негативац обе књиге је бескрупулозни никоговић Холменгра, повратник из Америке који планира реформу региона у духу модерног капитализма.

Хамсунова порука постаје позитивнија у монографији Благослов земље (1917) која му доноси светску славу и за коју је 1920. награђен Нобеловом наградом за књижевност. У њој тка причу о насељенику Исаку који неуморно, великом упорношћу, крчи шуму за ораницу и полако подиже своју фарму. Реалан опис свакодневице и борбе за живот Исака и његове супруге, укључујући једно убиство и казну, претвара се у оптимистичну химну плодоносној земљи и људима који на њој, и од ње, живе – поруком коју је касније, мотом „Крв и тло“, злоупотребљавала идеологија нацизма.

Мотив луталице Хамсун ће употребити и у својим новелама насталим 1927–1933. Овде су главни јунаци хвалисави сањари и луталице, с тим што их Хамсун види као копије Пера Гинта, онаквог каквог га је портретисао Хенрик Ибзен – ишчупаних из корена и плитког карактера. Хамсун их због тога осуђује, иако је њима, као аутор – фасциниран.

Хамсунова мистична везаност за земљу, његова глорификација натчовека, његов антиамериканизам и успех у Немачкој у којој су његови романтични описи сељака примљени са нарочитим ентузијазмом – сви ти елементи су га одвели право у загрљај нацизма. Поздравио је немачку окупацију Норвешке за време Другог светског рата, посетио је Хитлера и поклонио је своју Нобелову награду Гебелсу, али је иначе остао веома пасиван у својој домовини. Никада се није учланио у норвешку нацистичку странку за разлику од своје супруге Мари Хамсун која је постала њен милитантни заговорник и коју многи Хамсунови ђаци виде као главни разлог за мужевљево одобравање немачке окупације.

После ослобођења (мај 1945) Хамсун је оптужен за издају али је оцењен као сенилан, или, како се то наводи у протоколу – „ослабљеног менталног здравља“, због чега је кажњен новчано. Деведесетогодишњи писац је порекао сваку могућност свог евентуалног менталног недостатка у књизи По зараслим стазама (1949), дивно написаној аутобиографији у којој, међутим, не показује ни трун кајања!

Хамсун је и дан-данас велика енигма – убеђени нациста који је написао серију ремек-дела у којима је ова идеологија само незнатно присутна. У њима је немогуће пронаћи било какву глорификацију самог нацизма, мада постоји неколико антисемитских коментара. Његово стваралаштво и данас плени супериорним уметничким квалитетом који варира од јетке поруге до нежне лирике. Његова наративна техника мајсторски комбинује директан и индиректан говор, објективно мишљење и свезнајућег аутора, чиме уводи у европски модернизам 20. века.

Аутор је шеф Катедре за скандинавистику бечког универзитета

Свен Хакон Росел

Извор: Политика

Текстови о Хамсуну на порталу П.У.Л.С

  Književnost, Кнут Хамсун, Политика лист, Свен Хакон Росел