Sve mi smeta. Uznemirava.

U poređenju sa drugim ljudima. U poređenju sa mnom u odnosu na mene. Kao da mene ima dvoje. Suviše vremena sam provodio sam, što me čini preosetljivim. Verovatno. Zato uglavnom imam utisak da su drugi pretežno neosetljivi. Tupi. Površni. Više mrtvi nego živi. Što je verovatno privid mog načina života. Kao što je njihova slika mene privid. Nije li sve privid? Obmana naših čula, čulna izdresiranost iskustvom. Što znači da mi ništa nismo u stanju da vidimo. Osim odraza naših čula.

“Stvar po sebi” ne postoji. Što je kao da sam Kant kaže da istina ne postoji. Jer ne može biti istina. Što takođe na svoj način kaže Hugo Prat u jednom nastavku Korto Maltežanina: “Istina ne postoji.” Ništa ne treba da stvorimo, da razuemo, da osnujemo, da zasnujemo… sve je unapred zaludno.

Demokratija je možda postojala samo u vremenu kada su ljudi živeli u pećinama. Svaka žena je u njima pripadala svakom muškarcu. Nisu još postojali termini kao što su “moja žena” ili “tvoja žena”, “moja deca” ili “tvoja deca”… Ljubav koja je bila seks, pardon jebanje, pripada je svima. Ljubomora još nije bila poznata. Ipak, to verovatno još nije bila demokratija. Pre je bila reč o otimačini. Na žene su pravo imali oni koji su bili jači, plećatiji, kosmatiji. Pogotovo ako je žena bila naočita.

Danas su oni plećatiji, kosmatiji oni koji su sakupili dovoljno materijalnih dobara. Komforan stan, dobru i sigurnu platu,naizglednu uravnoteženost,religiozna i politička ubeđenja koliko i uverenja koji su zapravo privid ili obmana naših plitkoumnih, naivnih čula. Istina kao stvar po sebi, rekao bi Kant.

Grimase na licu drugog vrlo su mi čitljive. Vidim ih sad dok pišem ove redove. Sama pomisao da istina ne postoji ispunjava pisca ovih redova dubokom sumnjom u svaki napisan redak, u svaku reč. Njemu je teško da piše u stilu Kantove stvari po sebi, kao da ostrva po sebi postoje. Ako ne postoje, postoje samo odrazi ili odjeci ili odrazi odraza ili odjeci odjeka. Ono što znamo samo su senke ili senke senki, referirajući na Platona. U kontekstu društva nasilja i pojedinac postaje nasilan. Nekrofilan kao često na groblju. Grimasa na telu, koja budi razočaranje ili sumju ili… Kao što se istina ne otkriva prebrojavanjem glasova maloumne većine, stara dveipohiljade godina ili još od pećinskog doba. možda demokratije.

Nesporna Istina većine da su svi sportisti glupaci jer razvijaju telo nasuprot duhu dovedena je u pitanje činjenicom da samo jedan sportista nije takav. Ili da svi ili većina crtača stripa nisu nosioci mišljenja, jer pretežno provode vreme u crtanju…U odrazu svog doživljaja sveta. Svog privida moguće istine. Slično sve malobrojnijim čitaocima, koji žive u pretežno nametnutom doživljaju digitalne istine ili digitalnom doživljaju prrivida istine. Izvan privida ili obmane se ne može.

Pogotovo ako istina ne postoji. Iako je mnogo ljudi umrlo zbog istine. Ili u ime istine. Ako je život privid, onda je to takođe i smrt. Učinilo vam se da ste upravo pročitali esej potpisanog autora kome se svaka stvarnost čini nestvarnom. Uznemirava ga sve što izgleda stvarno. Kao da izgleda nestvarno. Zašto moram sve ovo da vam pišem. Ili crtam ili mislim? Zato što mi je često dosadn, da ne kaem besmisleno, ovde u tamnici privida Da li je i Vama dosadno? Da ne kažem bemisleno.

Sve mi smeta. Smeta mi izgled ove ulice, koja je nekad bila livada, zelena i bujna, po kojoj su lepršali leptirići i možda trčkarao po koji zečićilli prepelica ili fazan ili jelen ili… Danas su ovde stambeni i poslovni objekti i naravno parkirališta. Izgleda kao da je oduvek tako bilo i bogom dano. Ja sam, moguće, kao i drugi građani, robotizovani ipredstavnik ljudskog roda, ali sa greškom. Vidim početak, bolestan sam od sećanja na početak. Još se sećam, na primer, njene grimase kojom je izražavala svoje negodovanje kada sam pomenuo da slušam klasičnu muziku, to jest, muziku čela (mada najpre različita piano izvođenja Baha ili Vivaldija ili Skarlatija…)  Mnogo toga ona kaže samo grimasom. A ja sam osetljiv, preosetljiv na grimase kao i na izgled ulice, kao i na činjenicu da ona spava s njim jer joj je on bio bliži, pri ruci, kao i ona njemu, uostalom.Jer ju je oteo mnogo pre mog iskustva. Kad  se prvi put poljubila sa njim, ja sam crtao “Vadisrce” ili “Drugim Očima” ili neki drugi strip. Ja kasnim za događajima, jer sam se kasnije rodio. Od tada mi se sve događa sa zakašnjenjem.

I ja živim u svetu privida.

U kome istina ne postoji.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Strip