Svaki pokušaj da se kazuje istina podrazumeva izvesno kazivanje laži. 

Potrebno nam je novo društvo. Društvo na osnovama istine, slobode i pravde. 

Potrebna nam je revolucija. Potrebni su nam ljudi koji su nosioci takvih vrednosti. Nova generacija  koja je nosilac revolucije. Revolucije koja u sebi nosi polje ili čak zemlju koja se igra i koja pita. Koja ume i sme da pita kakvo nam je društvo uistinu potrebno. 

Oni koji su težili preobraženju, mudrosti oduvek su napuštali svet i svetovno i odlazili u pustnju. Jer sobe ili stanovi u kojima su bivstvovali nisu omogućavali susret sa bogom ili sa sobom samim. Revoluconarnim sobom. Teško je biti izvan arhitetonske, zabetonirane  klopke. Izvan ali unutar beskrajne pustinje u kojoj možete da čujete sebe samog. Provodnika sistema izvan sistema. Zvezdanog sistema od kojeg smo sačinjeni, koji nas obuhvata kao majka decu koja su joj data. Kao glasovi iz neznanih dubina, kao slutnje koje su nam bliske. 

Potreban nam je ostvareni utopijski san. Društvo istine, slobode i pravde. Za razliku od ovog današnjeg u kome je jedini uspeh postati karika u lancu koja ne snosi nikakvu odgovornost. Zupčanik u mašini, šraf, zavrtanj, točkič, poluga. Uklopiti se, prilagoditi postojećem sistemu vrednosti. Ako si među bolesnim i grešnim, nisi bolestan i grešan. Ako predaš svoju ličnost na raspolaganje sistemu koji funkcioniše, radi. Svaki sistem je sistem privida.Svi pokušaji vode u tom pravcu. Istina po sebi ne postoji. Koliko sveta je privučeno mirisom istine! Privlači ih sve što može da eksplodira. Koji ne umeju da artikulišu svoje želje. Ali trude se. I, najpre, koji nisu stigli da odrastu. Bili su zauzeti radom. Njihov mentalitet podanika uzurpirao im je slobodno vreme, vreme u kojem ne rade, pod stresom, razume se. Vreme u kojem uče da kontempliraju. U kome putuju vertikalnom putanjom. Sagledavaju proživljeno ili neživljeno, ili sanjano. 

Zašto živimo nametnute oblike? Zato što smo neslobodni. Zato što ne umemo izvan nemetnutog diskursa. Igrali smo su u ogradama, odrastali smo i bubali gradivo u ogradama. Zaposlili smo se unutar ograda. Sistem koji živimo događa se unutar ograda. Zahvaljujući ogradama, znamo ko smo. Izvan smo depersonalizivani depersonalizovanom vođi. Prepušteni sebi samom, još neizgrađenom. Oslobođeni ne znamo, nismo sigurni na koju stranu da krenemo, kao u velikom novoizgrađenom supermarketu ili knjižari na tri sprata: levo ili desno, pravo ili sebi iza leđa? Da li se na tom novootkrivenom mestu treba kretati, ili… 

Revolucija u tehničko tehnološkom uokvirenom,ograđenom svetu više nisu moguće. Uspavani ne mogu da oslobode uspavane. 

Može samo ponekad da se sniva strašno uzbudjiv san o preobraženju. 

San o svetu istine, slobode i pravde. Neostvarena utopija koja nas nakratko čini srećnim. 

Odbijanje poslušnosti je uslov oslobađanja naučene hermenautike. 

Da li je istina uslov diskursa o slobodi, ili je sloboda uslov duskursa o pravdi? 

Da li je diskurs uslov diskursa o bilo kojoj esencijalnoj temi? 

Da li smo uvek unutar privida koji su obmane o kojima pokušavamo da mislimo? 

Da li mislimo jer nam je sreća oduzeta u ime istine, slobode i pravde? 

Da li je čovek algotitam nerazumevanja pojma čovek…kao nedovršene celine koja je fragment neke veće celine? 

Da li je čovek životinja koja je tokom vremna naučila jedino da se laže da nije životinja? 

 Vidim arhitekturu smisla, koja je i sama privid ili obmana. 

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Strip