Раблеова Телемска опатија – „Гаргантуа“ – Раблеово дело у пет књига, „Гаргантуа и Пантагруел“, појавило се у време значајних друштвених промена и смене владајућих схватања и уверења. Идеја о слободном човеку, који постаје централна личност у природи и друштву, сударила се са разним видовима средњовековних религиозних схватања која су проповедала мисао о човеку као слузи божијем који је препуштен небеској вољи. Црква је, условно речено, била осуђена на смрт и све више ју је замењивала сама наука која је тежила ка рационалним објашњењима. Најпотпунији и најизразитији француски ренесансни писац Франсоа Рабле ће искористити те промене у свету религије и науке те ће се свом жестином окомити на тадашње свештенство, иако је и сам припадао кружоку фрањеваца, а касније и бенедиктинском реду.

Средишње место у Раблеовом свету идеја, у коме се првенствено третирају, по његовом сопственом признању, проблеми вере, политичког стања и привредног живота, свакако припада концепцији друштва као јединственог организма, у коме се сви делови складно допуњују дужностима и функцијама и где влада једна врста платонске хармоније односа. (Финци 1959: 34)

Ове идеје прожимају цео роман, где год се за то пружа прилика; али, свој идеал друштвеног бића излаже на једном месту и то у последњим поглављима прве књиге „Гаргантуе“, где се говори о оснивању и функционисању Телемске опатије. Телемска опатија представља идеалан манастир који је сушта супротност тадашњим француским манастирима, а Рабле их је врло добро познавао. За разлику од сличних и ранијих приказа утопије које су биле световног карактера, код Раблеа она поприма религиозни карактер.

Саму градњу Телемске опатије предлаже Гаргантуа у LII поглављу прве књиге. Она би у сваком погледу требала да буде онаква каква средњовековна опатија никад није ни била. За разлику од замка, ова опатија ће бити саграђена на отвореном терену и за разлику од средњовековних манастира она неће имати зидине:

• Пре свега, рече Гаргантуа, не сме се зидом оградити, јер су све друге опатије зидом опкољене, и то да те ухвати страх.
• Наравно, рече калуђер, и није то без разлога: где је зид и напред и позади, ту има много гунђања, ту су завист и међусобна нетрепељивост (Рабле 1959: 159).

Што се тиче самог изгледа Телемске опатије:

зграда је била обликом шестоугаоник, и на свакоме углу дизала се огромна округла кула, широка шездесет корака у пречнику. Све су куле биле једне величине и једнога кроја. Река Лоара текла је према северу. /…/ Између кула раздаљина је била три стотине дванаест корака. Зграда је била зидана на шест спратова; подруми под земљом сачињавају први спрат; други је засвођен као дршка од котарице; остали спратови фландријским гипсом пресвучени, да се украси укрштају у облику луба на лампи. Кров је био од ситног црепа, слеме од олова, са ликовима човечуљака и којекаквог звериња, лепо пробраним и позлаћеним. Олуци излазе изван зида између прозора; они су дијагонално обојени златном и плавичастом бојом, силазе до тла, где су велики водотоци који воду одвлаче у реку, пролазећи испод зграда. (Рабле 1959: 161)

Без сумње се може рећи да је ово једна велелепна грађевина, замишљена као монументално луксузно здање у духу цветне италијанске архитектуре, веома украшена и за чију је изградњу потрошено богатство. Сам њен изглед одудара од изгледа средњовековних манастира и манастира уопште који су по својој природи скромни. Телемска опатија поседовала је многобројне одаје – сваки станар ове опатије имао је свој апартман. Многобројне библиотеке су поседовале књиге на грчком, латинском, јеврејском, француском, тосканском и шпанском језику, као и галерије слика древних подвига, историјских догађаја и земље. Око опатије су и разни вртови, игралишта, терени, двориште за јахање, театар – све оно што не припада манастиру. Одоре које носе станари опатије су исто тако величанствене: жене носе скрлетне чарапе, подвезице исте боје као наруквице, ципеле и папуче од гримизне или љубичасте кадифе, свилене кошуље, хаљине од златне чоје, накит од драгог камења – одевене су по последњој француској моди, као и мушкарци. Њихова духовна лепота је употпуњена и физичком. Као што брину о свом образовању и духовном животу, ови људи воде рачуна и о свом изгледу, да би се постигла и унутрашња и спољашња лепота, за разлику од средњовековних монаха и калуђера који су били врло скромни и чије се одоре нису могле похвалити величанственошћу. Исто тако, жене које су биле примљене у опатију морале су да буду поштене, добро грађене и пријатне нарави; а мушкарци срдачни и добро васпитани (Мамфорд 2008: 79).

У самом натпису на великој Телемској капији се могу уочити разлике ове опатије и средњовековног манастира. Тако је забрањено да у опатију улазе лицемери, гољци, лажни богомољци, гадни зеленаши, лихвари, ларве и намћори, јер станари опатије желе част и здрав звук весеља. У опатију су добродошли витезови, преведро господство, они који воле друштво и другарство, као и они који јеванђеље тумаче онакво какво јесте, те тако ова опатија поприма утопијске карактеристике. С обзиром да су у опатију добродошли они који воле друштво одмах се може рећи да овде не влада тишина која је типична за манастир и манастирске монахе – овде влада музика и забава.

У Телемској опатији заиста влада и потпуна слобода, а доказ за то је сама чињеница да свако у опатију може да приступи ако му је то воља и да исто тако изађе из ње. Уместо да се станари опатије воде сиромаштвом, скромношћу и целибатом, они могу да ступе у брак када заволе, да живе у богатству и да воде сасвим слободан живот. Свако може да следи сопствену слободну вољу и задовољство, да устаје из кревета када хоће, да једе, пије и нешто ради кад му је воља и шта му је по вољи (Мамфорд 2008: 79).

Јер људи слободни, добра рода, изображени, разговарајући се у друштву учтивом, имају од природе нагон и потстрек који их нагони увек на врлину и да оно што раде увек буде добродетељно, а порока да се клоне: то они зову чашћу. (Мамфорд 2008: 79)

Дакле, ова слобода коју су имали станари опатије није њихова самовоља. Све обавезе у Телемској опатији, по речима Раблеа, своде се на једну одредбу у њиховом типику коју је установио Гаргантуа:

ЧИНИ ШТО ТИ СЕ УСХТЕ

Ова одредба одбацује сваку врсту религиозне и монашке принуде, тако да се у опатији води живот заснован на хуманистичким принципима. Људи који су понижени и поробљени уништавају у себи племениту тежњу ка врлини, само да би са себе збацили терет робовања, те се тако ствара жеља за забрањеним стварима и стварима које су ускраћене (Рабле 1959: 168). Стога сама ова одредба допушта људима да имају и да чине све што пожеле, али поимање морала, наука о моралу, спречиће превелики занос ових станара јер им је част битна. Важно је сачувати своју част и достојанство.

Раблеова религиозна схватања нису уопште једноставна. Као и већина хуманиста он је веровао у могућност да се кроз истинско хришћанство дође до праведнијег поретка ствари у свету, кроз морал Јеванђеља је гледао на будућност човечанства (Финци 1959: 36). Иако је цео живот провео у крилу католичке цркве, то га није спречавало да буде слободан мислилац и да има свој став у најосетљивијим питањима свог времена. За Раблеову идеју-водиљу могла би се узети она једноставна, толико језгровита Еразмова формула: “Где год наиђеш на истину, сматрај је хришћанском“, која тако прецизно изражава тежњу хеленистичке интелигенције за пуном независношћу духа од свих политичких, друштвених и религиозних обавеза времена (Финци 1959: 37). Тако пред сам крај прве књиге „Гаргантуе“ након читања загонетке у виду пророчанства у LVII поглављу Гаргантуа говори присутнима:

Данас људи који верују у Јеванђеље нису прогоњени. Али срећан ли је који се не саблазни и коме је вазда пред очима онај једини циљ који нам је Господ преко драгога свога сина прорекао, срећан онај кога у томе не омете разблуда и понека страст (Рабле 1959: 170)

Он ће за саму загонетку рећи да представља „истину божанску, трајање и одржање њено“, док се калуђер неће сложити са тим. Преко ових Гаргантуиних речи на крају и видимо сам Раблеов став према религији, који је и као Телемска опатија, врло утопијски, не само за време у ком је он живео, већ и за саму садашњост. Рабле је себи поставио као врховни религиозни циљ: да одвоји хришћанство од цркве и да га, тако очишћеног од свих догми и канона, претвори у једну општу, свељудску, у једну хуману, у једну платонску идеју вредности. У једну идеју која неће бити друштвена сила, него само духовна моћ (Финци 1959: 38).

За ПУЛС Милица Милошевић

ЛИТЕРАТУРА

1. Мамфорд 2008: Мамфорд, Л. Прича о утопијама. Градац;
2. Рабле 1959: Рабле, Ф. Гаргантуа и Пантагруел. Београд: Просвета;
3. Финци 1959: Финци, Е. Предговор. – у: Рабле, Ф. Гаргантуа и Пантагруел. Београд: Просвета.

  Fransoa Rable, Garantua i Pantagruel, Književnost, Umetnost