Ovo je autobiografija i vrlo intimna i potresna ispovest jednog od najvećih fizičara 20. veka, koji je u 31. godini dobio Nobelovu nagradu, kao jedan od utemeljivača kvantne mehanike. Počinje jednog prolećnog dana 1920. god. kada grupa od dvadesetak mladića, ne starijih od 18 god., u šetnji kroz obrežje na zapadnoj obali Štarnberškog jezera, diskutuje o strukturi atoma i filosofira o empirijskom znanju i predstavama o svetu. Ovi mladi ljudi su razvili “nezavisnost mišljenja” zbog “oslabljene zaštite roditeljskog doma i škole” u smutnji vremena nakon prvog rata. Između ostalog, u toku ove šetnje oni raspravljaju o pojmu “shvatanja” u modernoj fizici i nemuštosti jezika klasične fizike da se ta shvatanja iskažu.
“Rano leto godine 1922. iskitilo je Getingen, taj prijatni gradić vila i vrtova na padini Hajnberga, bezbrojnim rascvetalim žbunovima, ružama i cvetnim lejama, tako da je već i spoljašnji sjaj opravdao naziv koji smo docnije dali tim danima: Borov festival.”
Na tom festivalu, kada je Bor održao niz predavanja, Hajzenberg je izneo prigovore na njegovu teoriju. Tako je započelo njihovo poznanstvo, dugogodišnja saradnja i prijateljstvo, koje se nastavljalo šetnjama po Kopenhagenu i brojnim posetama Borovom domu i porodici.
Ova saradnja izrodila je Princip neodrađenosti, koji tvrdi da se u svetu subatomskih čestica nikada ne može odrediti tačan položaj, brzina čestice. Ovom principu Ajnštajn se izričito protivio.
“Ajnštajn nije hteo da dopusti da je u načelu nemogućno poznavati sve odredbene crte potrebne za potpuno determinisanje zbivanja. <Dobri Bog se ne kocka> – tu izreku smo često slušali iz njegovih usta u toku ovih diskusija.”
Takođe, Šredingerova jednačina je vrlo ubedljivo argumentovala talsanu funkciju čestice, zbog čega ga je Bor pozvao da mu dođe u posetu na nedelju-dve. Za sve vreme trajanja ove posete dvojica naučnika vodila su vrlo strastvene rasprave, po čitav dan i noć, toliko iscrpljujuće da je Šredinger pao u postelju, i
“grozničav, nije smeo da ustane. Gospođa Bor ga je negovala čajem i kolačima, dok je Nils Bor sedeo na ivici postelje i zasipao Šredingera rečima: – Ali vi morate ipak uvideti da…”
Zlatno doba fizike bilo je na vrhuncu krajem dvadesetih godina prošlog veka, kada su mladi fizičari u svojim šetnjama u prirodi, parkovima, na jedrenju, na zimovanju u planinskoj kolibi, sunčajući se na krovu ili igrajući poker u večernjim satima, raspravljali o umetnosti, filosofiji, religiji, smislu života, Darvinovoj teoriji, postojanju Boga, postojanju svesti. Ali, to zlatno doba nasilno je prekinuto 1932.,dolaskom nacional-socijalista na vlast. Dilemu da li da ostane u Nemačkoj ili emigrira Hajzenberg je razrešio nakon razgovora sa Plankom, koji ga je upozorio da je katastrofa neizbežna, da je Hitler izgubio svaki dodir sa spoljnim svetom
“On je sav obuzet svojim takozvanim idejama, odbija svaki razborit prigovor…Vi ne možete sprečiti katastrofu i morate, da biste preživeli, stalno praviti neke kompromise. Ali možete pokušati da zajedno sa drugima stvorite ostrva opstanka. Možete okupiti mlade ljude… uveren sam da će čak i male skupine obdarenih ljudi, koje možete u takvom duhu provesti kroz ovo vreme užasa, biti od najvećeg značaja za obnovu posle završetka.”
Odlučio je da ostane. Bio je primoran da radi pod nacističkim režimom u programu nuklearnog oružja, ali u čvrstom ubeđenju da su neophodne ogromne tehnološke investicije i da Nemačka za dugo neće moći da proizvede nuklearno oružje. Ipak, kada su saznali da je bomba bačena na Hirošimu, Hajzenberg i njegove kolege su osećali ogroman teret odgovornosti. On je čak strahovao da će se Oto Han ubiti zbog svog otkrića cepanja urana. Osim toga, kada je na jesen 1941. sreo svog prijatelja Bora u okupiranoj Danskoj i nagovestio mu na čemu radi, Bor je zanemeo. Tako se okončalo njihovo prijateljstvo.
.
Blistavi umovi i analitički duhovi sa svojom glađu za saznanjem i detinjom, neutoljivom radoznalošću nisu kadri da shvate da mračni umovi mogu svako saznanje da okrenu na zlo. Zato mi se uvek nameće – sve nam je dato, ali nam nije sve na korist. Tada, pre 100 godina, oni su slutili da se čestica može deliti i dalje, da moraju postojati sile dugog dometa ili elementarne čestice čija je statička masa jednaka nuli. 100 godina kasnije, 2012. godine, dokazano je postojanje Higsovog bozona, “najsitnije” čestice koju su nazvali Božjom česticom, jer bez nje ne bi bilo materije. Hajzenberg je promenio razumevanje prirode na mikronivou. Ova knjiga otvara mnoga pitanja. Koliko je naše opažanje ograničeno? Opažamo li suštinu? Hoćemo li ikada moći da odgovorimo na pitanje o stvaranju života? I da li je potrebno da odgovorimo? Ono što je sasvim sigurno – razumevanje prirode podložno je promenama.
“Prvi gutljaj iz čaše prirodnih nauka pretvoriće vas u ateistu, ali na dnu čaše čeka vas Bog” – Verner Hajzenberg, 1901.-1976.
za P.U.L.S.E : Jelena Krtolica
Prevela Vera Stojić
Izdavač Nolit
Verner Hajzenberg – Fizika i metafizika napisao/la Jelena Krtolica dana
Pregled tekstova autora – Jelena Krtolica →
Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.
Podrži P.U.L.S.E
P.U.L.S.E je prostor za mišljenje, sumnju i odgovornost. Ako ti je taj prostor važan, omogući nam da ostane otvoren.
Podrži na PatreonuIli putem PayPala:
Šta god da je kasnije pisao i govorio činjenica je da je Hajzenberg bio na čelu nemačkog nuklearnog programa za izradu A bombe. Njegova poseta Nilsu Boru 1941. gpdine, prema svedočenju Borove supruge nije bila prijateljska. O tome opširnije u tekstu “Kvantni mehaničari i bomba” na ovom sajtu.