Seks objekat, aktivistkinja za prava životinja, rasistkinja: paradoks koji je bila Brižit Bardo. Fantazijska figura za muškarce i žene, žrtva upada štampe, braniteljka životinja… Francuska glumica bila je i glasnogovornica rasne mržnje čiji su se stavovi s vremenom pogoršavali.

Brigitte Bardot inspirisala je mnoge fantazije, od požudnih, uzdahujućih snova raznih francuskih autora pedesetih i šezdesetih godina, do poprsja sa isturenim bradavicama koje je 1969. stvoreno kao model za Marijanu, oličenje Francuske Republike.

Sa njenom smrću 28. decembra, razbijena je još jedna savremenija bardotovska iluzija. Pevačica Chappell Roan, reagujući na smrt Bardotove u 91. godini, objavila je na Instagramu fotografiju glumice u njenom najslavnijem dobu sa pčelinjom frizurom, rekavši da joj je inspirisala pesmu Red Wine Supernova i napisavši: „Počivaj u miru, gospođo Bardot.“

Sledećeg dana, objava je hitno obrisana. „Bože sveti“, napisala je Roan na Instagram Stories, „nisam znala za sve to ludo sranje za koje se zalaže gospođa Bardot, očigledno ne podržavam to. Veoma razočaravajuće saznanje.“

Koje je to ludo sranje, Roan nije precizirala, ali u stvari ima mnogo toga za izbor. Ikonični imidž glumice iz sredine veka možda je za neke ostao zamrznut u vremenu, ali u stvarnom svetu, persona Bardotove odavno se ukiselila u nešto mnogo ružnije.

Brigitte Bardot in A Very Private Affair, 1962. Photograph: Everett Collection Inc/Alamy

Bardotova u poznim godinama bila je strastvena braniteljka prava životinja, to je tačno, ali bila je i posvećena, entuzijastična rasistkinja koja je o Muslimanima pisala: „Oni kolju žene i decu, naše monahe, naše državne službenike, naše turiste i naše ovce, jednog dana će zaklati i nas, i to ćemo zaslužiti.“ Drugde je napisala: „Ilegalni imigranti… oskvrnjuju i upada u naše crkve, pretvarajući ih u svinjske štale za ljude, vršeći nuždu iza oltara, mokreći uz stubove, šireći svoj odvratni smrad ispod svetih svodova hora.“

Ovi stavovi nisu samo doveli do toga da Bardotova bude „otkazana“ u savremenom smislu – oni su je doveli do pet osuđivanja za podsticanje rasne mržnje. Takođe je gej osobe nazivala „cirkuskim nakazama“ i osuđivala žrtve #MeToo kao „licemerne, smešne i besmislene“. Ipak, nakon njene smrti, francuski predsednik Emanuel Makron nazvao ju je „legendom veka“, napisavši da je „Brigitte Bardot oličavala život slobode“. To je jedan način da se to posmatra.

U klimi cenzure u kojoj čak i način na koji je Roan obrisala i povukla objavu doneo nekim fanovima kritike, savremena kultura otkazivanja izgleda slabo opremljena da odgovori na ženu koja je tamilsku zajednicu na ostrvu Reunion opisivala kao „domoroce“ sa „divljim genima“ koji nose „sećanja na kanibalizam“. Kako istorija može pomiriti kontradikciju Bardotove, koja je u svom dugom životu bila i simbol seksualne emancipacije i glasnogovornica toksičnosti i mržnje?

Brigitte Bardot supporting the French animal protection society in Gennevilliers, Paris, in 1982. Photograph: Duclos/AP

Svakako, u Francuskoj niko ne može tvrditi da je bio šokiran politikom Bardotove, i mnogi njeni nekrolozi tamo su bili jasnooki o tome šta je predstavljala. Bardotova „oličavala je rasnu mržnju“, napisao je Klemon Giju u Le Mondu, i bila je „izuzetak u francuskoj kulturi – jedina slavna ličnost koja je otvoreno branila krajnju desnicu“. Više od tri decenije do njene smrti, Bardotova je bila u braku sa Bernarom d’Ormalom, višim savetnikom partije Nacionalni front Žan-Mari Lepena. (Lepena je pohvalno pisao da je Bardotova „nostalgična za čistom Francuskom“.)

Francuski dnevnik Libération takođe je primetio da je ljubav glumice prema životinjama – koja joj je na neko vreme, bar u anglosaksonskom svetu, donela trajnu sliku ekscentrične mačkoljubiteljke – „postepeno prelazila u identitetski diskurs gde su prava životinja postala isprepletena sa rasističkim pogledom na Francusku“. Kao glasnogovornica radikalne desnice u poslednjih nekoliko decenija, „Brigitte Bardot više nije gubila vreme na nijanse“, već je živela kao pustinjakinja u svom imanju u Sen-Tropezu, „okružena životinjama i svojim temperamentom“.

„Istina je da je u Francuskoj, zato što je bila veoma glasna o mnogim pitanjima, bila mnogo prisutnija u svojoj savremenoj [političkoj] inkarnaciji nego u Velikoj Britaniji, gde se i dalje uglavnom videla kao filmska zvezda i globalna slavna ličnost“,

kaže Žinet Vinsando, profesorka emerita filmskih studija na King’s College u Londonu, koja je mnogo pisala o Bardot i francuskom filmu.

Brigitte Bardot with her husband, Bernard d’Ormale, a senior adviser to Jean-Marie Le Pen, on a carriage tour through Vienna in May 2002. Photograph: Herbert P Oczeret/EPA

Vinsando je ove nedelje osetila napetost oko imidža glumice kada je od nje zatraženo da ponovo pregleda svoju ocenu doprinosa Bardotove francuskoj kinematografiji i kulturi, objavljenu od strane British Film Institute-a, i doda više detalja o njenim osuđivanjima za mržnju prema rasama. Nije nameravala da minimizuje stavove Bardotove, kaže Vinsando, „ali za mene, ne bismo pričali o politici Brigitte Bardot da nije bila filmska zvezda i, po meni, veoma zanimljiva pionirska figura u predstavljanju žena – i mislim da to i dalje treba slaviti“.

Bardotova se nikada nije smatrala feministkinjom – „dolazila je iz veoma privilegovane pozadine i postoji neka vrsta prava u njenom stavu“ – ali je ipak bila ogromno značajna figura u istoriji ženske seksualne emancipacije u Francuskoj, kaže Vinsando. Francuske žene nisu dobile pravo glasa do 1944, ističe ona, i zemlja je ostala duboko konzervativna čak i nakon što je Simon de Bovoar objavila Drugi pol pet godina kasnije.

U tom kontekstu, uticaj filma I Bog stvori ženu iz 1956, sa 22-godišnjom Bardotovom kao bujnom siroticom koja inicira i uživa u seksu, bio je eksplozivan, kaže Vinsando.

„Originalnost i modernost njene figure bila je u tome što nije bila samo seks-bomba. Kao feministkinja, naravno da sam potpuno svesna da [taj film] i svi njeni kasniji filmovi prikazuju njeno telo kao erotsku fantaziju za muški pogled. Ali jedinstveni aspekt Bardotove, i zašto je ona tako zanimljiva figura za feministkinje, jeste što je bila i žena koja je izražavala sopstvenu želju. Nije samo reagovala.“

Bardot, centre, is led into a court in Paris in December 2008 to face accusations of inciting racial hatred. Photograph: Reuters

Lik Žulijet kreirao je muškarac – Bardotov suprug i scenarista-režiser filma, Rože Vadim – ali kada ga je ostavila zbog svog partnera iz filma, Žan-Luija Trintinjana, postala je povezana sa istom seksualnom razuzdanošću, baš dok je postajala ogromna zvezda. Figura požude za muškarce, bila je i fantazija za žene, tvrdi Vinsando, „jer nije bilo legalne kontracepcije ni abortusa, pa je predstavljala san emancipacije za žene, i to veoma moćan“.

„Brigitte Bardot bila je neverovatan katalizator: s njom smo prešli iz uvelog društva, prožetog moralizmom… do [studentskih revolucija] maja ’68“, rekla je ove nedelje Emilija Žem, predavačica savremene istorije i medijskih studija na Katoličkom institutu u Parizu. „Bila je gorivo za tu metamorfozu francuskog društva i nove aspiracije mladih.“ Nepristojnost koju je Bardotova predstavljala pedesetih možda je daleko od inkluzivne seks-pozitivnosti savremene kvir umetnice poput Roan, ali postoji argument da je jedno pomoglo stvoriti uslove za drugo.

Bardot in And God Created Woman, 1956. Photograph: Cinetext/Allstar Collection/Vestron

Bardotova je možda prihvatila otvorenu slobodu koju joj je slava nudila, ali luda „bardomanija“ koja je usledila došla je po ogromnu cenu. Bila je prva meta nastupajuće paparaci kulture i trpela je stalno, divlje uznemiravanje, uključujući i to što je bila primorana da rodi kod kuće 1960. (nakon trudnoće koju je jasno rekla da ne želi, ali nije mogla prekinuti) dok su je fotografi opsedale kuću.

Francuski strogi zakoni o privatnosti današnjice delimično su nastali kao odgovor na strašno iskustvo Bardotove; Žem tvrdi da je trauma tog perioda možda pomogla da je odvede u samotnjački mizantropizam nakon što je potpuno prestala da glumi 1973.

Bardotova je uživala da pritiska dugmad ljudi, kaže dr Sara Li Li, čitateljka francuskog jezika i filma na Univerzitetu u Njukaslu – „bila je provokatorka i uživala je u kontroverzi“ – ipak, njena islamofobija bila je nesumnjivo iskrena. „Nije se cenzurisala; govorila je ono što misli, slažemo se mi sa tim ili ne, smatramo li to odvratnim ili ne.“

Li je godinama predavala kurseve o uticaju I Bog stvori ženu; nedavno, kaže, „rekao bih da je došlo do stvarne promene u reakcijama studenata na taj film. Veoma je zanimljivo. Pretpostavljam da im je teže da pristupe tome kakav bi taj imidž bio pedesetih, znajući ono što sada znaju o njoj.“

Bardotova je, dodaje ona, „bila figura iz drugog vremena“. Njeni savremenici uključivali su glumice poput Džejn Mensfild i Merilin Monro, žene koje su umrle mlade i zamrznute su u drugom životu. Za razliku od njih, ona je živela dugo i postajala sve gnevnija.

„Kada počnete da ispitujete mit, otkrivate da je nemoguće imati jedinstveno koherentno značenje iz nečijeg života, posebno nekog poput nje, koja je radila toliko različitih stvari“, kaže Li. Seks objekat, uzor, saosećajna aktivistkinja, rasistkinja. Bardotova je bila sve to.

Esther Addley

Izvor: The Guardian

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Brižit Bardo, Film, seks simbol, The Guardian

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.