Marina Abramović o politici, Beogradu i bolu u performansu – Čistila je krvave kravlje kosti reagujući na užas rata na Balkanu, dopuštala je da je publika ljubi, ali i da je bičuje i seče joj telo, skakala je u zapaljenu partizansku zvezdu i sedela neprestano tri meseca gledajući u oči 1.500 ljudi.

Većinu ovih performansa Marina Abramović uradila je – van Beograda.

„Niko me pre nije pozvao da dođem. Ovo odsustvo nije bilo namerno s moje strane. Razlog za ovako dugo odsustvo je vrlo jednostavan, uz to Muzej savremene umetnosti je bio zatvoren zbog renoviranja čitavu deceniju “, objašnjava ona za BBC na srpskom zašto je napravila toliku pauzu od Beograda.

Nakon gotovo pola veka, Marina Abramović sa „Čistačem” stiže 21. septembra u Muzej savremene umetnosti.

Za BBC na srpskom govori o životu na Balkanu, ovom regionu u njenim radovima, ali i tome zašto je bol važan u njenim performansima i kako gleda na politiku u Srbiji.

O Balkanskom baroku i današnjoj politici

Kada se Marina na Venecijanskom bijenalu pojavila 1997. godine sa krvavim kravljim kostima, simbolima rata u bivšoj Jugoslaviji, javnost u Srbiji je bila šokirana.

Dok je čeličnom četkom skidala ostatke krvi i mesa sa kostiju, u pozadini su prikazivani video-snimci njenih roditelja i nje kako igra uz folklornu muziku sa Balkana. Po prostoriji su bile raspoređene posude sa vodom koje su pozivale na simbolično duhovno pročišćenje, poput velikih pehara na ulazu u crkve.

Marina je četiri dana – koliko je trajao performans – provodila šest sati čisteći kosti kojih je bilo više od stotinu.

„Balkanski barok, s jedne strane, predstavlja odgovor na užase rata na Balkanu, a s druge strane je metafora za bilo koji rat u bilo kom vremenu i prostoru.

„I dalje smatram da niko ne može da opere krv sa svojih ruku. Šta je urađeno – urađeno je.

„U isto vreme, verujem da je jedini način da ne budemo zarobljeni osećanjem krivice i kajanjem i da ne ponavljamo prošlost – da gledamo ispred sebe”, kaže Marina Abramović.

Ovo se, kaže, „ne odnosi na način na koji jedna zemlja treba da bude vođena, već na to kako svako od nas gleda na život.”

Odrasla je u komunističkoj porodici, a kaže da je „politika nikad nije zanimala”.

Ipak, objašnjava kako gleda na politiku u Srbiji.

„Čini mi se da od komunizma nije bilo nekih suštinski novih ideologija za koje bih pomislila da su dobre, ali dalje od toga moje interesovanje za tu temu ne dopire.”

O mladima: „Bilo je vrlo malo onih koji su me podržavali kada sam počinjala u Jugoslaviji”

Izložbu koja stiže u Beograd, Marina Abramović posvetila je mladima. Zašto?

„Mladi ljudi u Beogradu su oni sa svežim idejama, misle na novi svet i predstavljaju našu nadu u budućnost.

„Bilo je jako malo onih koji su mene i moj rad podržavali kad sam tek počinjala da radim u Jugoslaviji. I to nije bio slučaj samo sa mnom već sa mnogim mladim umetnicima tada, pa smo zbog toga jedni drugima bili podrška.”

Imati mentora i nekog ko je prošao kroz slična iskustva „bio je luksuz koji nismo imali u to vreme”, dodaje umetnica.

„Umetnost kojom smo se bavili i naše ideje su bile toliko različite od onog što se smatralo prihvaćenim i etabliranim da nas je sistem mnogo češće odbacivao nego podržavao.”

BBC na srpskom: Koje su tri glavne poruke mladima u ovom delu sveta?

Marina Abramović: Naučite da praštate, ne strahujte ni od koga i ni od čega i sledite svoje srce.

Ovo je savet koji dajem svim mladim ljudima bez obzira na to gde se nalaze. Ali, u ovom delu sveta osećam da cinizam zaista mora da se prevaziđe i da svako ko želi da uspe u bilo čemu mora ove tri stavke da shvati što ozbiljnije.

Zato Abramović kaže da povratak u Beograd posle 50 godina karijere vidi „kao priliku da sa mladim umetnicima podeli sve što sam naučila i da im prenese poruku da je zaista sve moguće”.

Iako dugo nije izlagala samostalno u Beogradu, dodaje da je imala „povremeno poneki rad na umetničkim festivalima koji su najčešće bili organizovani za, i od strane, mladih u Srbiji (kao Mikser festival) i to je još jedan razlog zbog koga je ova retrospektiva posvećena mladima”.

„Postoji nekoliko važnih srpskih umetnika, kao što je Vladimir Veličković čije sam radove češće viđala u Parizu nego u njegovom rodnom gradu. To me uvek zbunjivalo.

„Nadam se da će sada, nakon njegove smrti, konačno biti napravljena retrospektiva u njegovu čast u muzeju u Beogradu. “

O bolu u performansima i neprestanom sedenju tri meseca

Bol ili strah od bola – ovo osećanje prožima gotovo svaki Marinin rad.

Od kada je skočila u zapaljenu zvezdu, preko performansa tokom kog je dozvolila da joj publika radi šta god želi, te su je isekli i obnažili, pa do dvanaestodnevnog sedenja tokom kojeg je sve telesne radnje obavljala pred prisutnima.

„Bol je za mene transformativni element koji vas vodi do drugačijeg stanja svesti.

„Paradoksalno je da prolazeći kroz stanje bola dostižete stanje koje je potpuno oslobođeno od bola.”

Upravo „bol”, ali ne samo fizički, kaže da je videla u očima 1.500 ljudi koji su uspeli da sednu naspram nje tokom tromesečnog performansa „Umetnik je prisutan” koji je 2010. godine održan u Muzeju MoMA u Njujorku. Ovo je i njen najpoznati performans – samu izložbu videlo je 750.000 posetilaca.

„Sedeti tri meseca je delovalo kao čitava večnost. Videla sam toliko bola i usamljenosti.

„Zaista sam pokušala da pružim bezuslovnu ljubav svakom paru očiju koji se našao naspram mene. Zaista sam osetila svu težinu postojanja gledajući u toliko očiju.

„Postoji potreba da se praznina ispuni. I može se ispuniti samo iskrenom ljudskom vezom i prenosom energije.”

BBC na srpskom: Koja su Vaša tri omiljena svetska umetnika?

Marina Abramović: Džejms Li Bajars, Iv Klajn, Vinsent Van Gog.

BBC na srpskom: Tri najbolja domaća umetnika?

Marina Abramović: Olga Jevrić, Raša Todosijević i Ana Prvački.

Bol je osetila i u kontaktu sa prirodom kada je izložbom Dozing Consciousness sedela naga ispod ledenice na vetrometini.

„Ljudi i priroda dopunjavaju jedno drugo.

„Rad sa prirodom vas ispunjava energijom, a rad sa ljudima vas iscrpljuje ali i nagrađuje u isto vreme. Ako kombinujete ova dva osećate se kompletno.”

Ko je Marina Abramović

• Rođena je 1946. godine u partizanskoj porodici u Beogradu. Roditelji su joj bili aktivni učesnici NOB-a. Odrastanje je opisala u knjizi „Prolazim kroz zidove”: „Živeli smo u samom centru Beograda, u raskošnom trosobnom stanu i imali sluškinju. Oduvek sam znala da je naš dom najraskošniji u gradu, a tek kasnije sam shvatila da živimo u jevrejskom stanu koji su zaplenili nacisti, pa kasnije partizani”
• Studirala je šezdesetih na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i Zagrebu
• Od početka radi sa bolom. Jedan od prvih performansa bio je uskakanje u zapaljenu (partizansku) zvezdu
• Jedan od najizazovnijih nastupa bio je Ritam 0 – pred publiku je stavila 72 predmeta među kojima su bili i ruža i pero, ali i makaze, metak i pištolj. Dala je moć publici da sa njom radi šta god želi
• U Amsterdam se seli 1975. godine
• Godinama je predavala na univerzitetima u Parizu, Berlinu i Hamburgu
• Nova prekretnica je nastup na Venecijanskom bijenalu 1997. godine. Za Balkanski barok dobila je Zlatnog lava
• Od 2005. živi u Njujorku. Njen najpoznatiji performans Umetnik je prisutan izvela je u njujorškom muzeju MoMA – tokom tri meseca sedenja za stolom u jednom od izložbenih prostora došlo je da je gleda 750.000 ljudi
• Postala je deo svetskog mejnstrima. Njen performans Kuća sa pogledom na okeantokom kog je 12 dana živela na montiranim platformama, pila samo filtriranu vodu i vršila nuždu pred publikom, pojavio se u jednoj epizodi serije Seks i grad. Lejdi Gaga je izjavila da joj je umetnica „uzor”
• U Beograd se vraća izložbom Čistač koja će biti otvorena 21. septembra u Muzeju savremene umetnosti. Na istom mestu je bila postavljena i prethodna, pre gotovo pola veka

Marina Abramović kaže da je „sanjanje veoma bitan deo života”.

„Ako nema snova, nema života. Ljudi moraju da sanjaju i treba da sanjaju velike snove. One koji nas podstiču da izađemo iz komforne zone da bismo ih ostvarili.”

Za Marinu postoje dve vrste snova: oni koji su povezani sa našim željama i nadama za budućnost i oni koje imamo kada spavamo. Obe vrste su joj jako bitne.

„Obe vrste snova su usko povezane sa tim šta nam je negde duboko u podsvesti.

„Uvek sam se sećala snova i mnogo godina sam ih zapisivala neposredno nakon buđenja pokušavajući da ih ne zaboravim. Često sam posle shvatala da kroz snove otkrivam čemu zaista težim.

„Snovi su mi se mnogo puta ispostavili kao veza sa stvarnošću koja mi ukazuje na to kojim putem treba da krenem.”

BBC na srpskom: Omiljena mesta u Beogradu?

Marina Abramović: Često sam dolazila dok su mi roditelji bili živi. Nakon njihove smrti dolazila sam sve ređe. Sada kada dođem, volim da odsedam u Skver 9 hotelu koji je elegantno i moderno dizajniran i nalazi se u srcu grada. Srpska Kafana mi je bilo jedno od omiljenih mesta, ali čula sam da se skoro zatvorila. Naravno tu je i Atelje 212, moje omiljeno pozorište. Tri Šešira se takođe nalazi na spisku mesta koje volim da posećujem kad sam u gradu jer je veselo, ima dobru domaću hranu i nalazi se u jednoj od istorijskih delova grada – Skadarliji.

Kako sam protekle godine imala prilike da provedem više vremena u rodnom gradu radeći na izložbi, shvatila sam da volim da ga ponovo otkrivam. Naravno, volim da posetim sva omiljena mesta, ali mi se dopada i da otkrivam nova kao što su klub Dragstor u koji planiram da odem na koncert uskoro i Jaram koji je divno mesto na vodi sa uvek veselom hipi atmosferom.

O ženama

Fotografija žene u Crnoj Gori koja nosi teške torbe dok ispred nje korača muškarac bez prtljaga – ovako je Abramović opisala u jednoj fotografiji odnos žena i muškaraca na Balkanu.

Kako je i sama poreklom iz Crne Gore, pitala sam je – ko danas nosi ove torbe.

„U Crnoj Gori je situacija verovatno ista.

„Jako volim viceve na račun Crnogoraca u kojima se šale na račun toga da muškarci ne rade ništa, dok žene sve rade. Ali zaista sve zavisi od toga gde se nalazite i šta posmatrate. Čak i na mestima gde muškarci nose sve torbe možda žene rade nešto mnogo važnije ali o tome nema ko da posvedoči.”

Kako je poreklom iz partizanske porodice, umetnica ipak kaže da su žene i muškarci smatrani jednakim.

„Ne samo da se osećam jednako, već osećam da žene imaju više snage nego muškarci.

„Samo to da mogu u svom telu da stvore novi život je izuzetno značajno. Nikada se nisam osećala na bilo koji način ugrožena zato što sam žena. Niti sam nekada imala iskustva sa takvim predrasudama.”

Stalni ciklus strahova i omiljeni performans

Performanse izvodi od 70-ih godina prošlog veka.

Kaže da se u ovom trenutku raduje operi koju režira – Sedam Smrti Marije Kalas. Premijera će biti održana u Minhenu sledeće godine, a predstava će zatim biti prikazana u sedam opera širom sveta.

Ipak, većina njenih radova nema veze sa radošću – najčešće govore o najvećim strahovima umetnice. Njena filozofija je: „Ako se plašiš – suoči se, ako imaš problem – reši ga odmah”.

Performans koji je pokazao njen najveći strah je „Umetnik je prisutan”, kaže.

„Bio je izuzetno zahtevan rad i psihički i fizički. Svaki dan se činio kao da može biti poslednji.

„Moj najveći strah bio je da neću uspeti da ga završim. Bilo mi je jako teško.”

Čim ga je završila, Marina kaže da je „uspela da prevaziđe taj strah i otvori potpuno nove mogućnosti”. Ipak, ovo nije kraj.

„I sa njima (sam otvorila) i potpuno nove strahove kojih nisam bila svesna pre. Tako da moj posao, kao i posao bilo kog drugog ljudskog bića, nikada nije gotov. Uvek će postojati nešto novo da se prevaziđe.”

Marinin omiljeni rad?

„Moj omiljeni performans je uvek onaj rad koji još nisam ostvarila.”

Sve fotografije su zaštićenje autorskim pravima.

Marija Janković

BBC novinar

BBC News na srpskom

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  D.O.M.I.N.E, Konceptualna umetnost, Marina Abramović, performans, Umetnost