Čovek je životinja koja pokušava da ispravno misli. Ali to mu samo ponekad polazi za rukom. Zato je sve što je bilo u njegovoj moći ispravio. Pogledajte sve te izume, sve te gradove, države, ratove, ali i smrti. Bolje da je ređe donosio odluke. Da nije slušao samo glas izvan sebe. Društvenost mu je zadala njegova druga priroda. Priroda od mnoštva glasova koji dopiru do njega. 

… 

Svaka izolovanost vas je delila. Niste živeli u skladu sa vremenom koji je novac. Otišli ste daleko od zadatog sebe. Očekivanog. Možda je trebalo da upiše filozofiju. 

U određenim periodima nađemo se na raskrsnici života, i donesemo pogrešnu odluku koja nam kasnije sugeriše druge pogrešne odluke. Snovi nam jedino kazuju, ako znamo da ih čitamo, da smo krenuli pogrešnom stazom. Uglavnom utabanom. Zašto nismo poslušali glas onog starijeg čoveka pored  puta koji nam se ponekad javljao u snu? Zar je mnogo veću važnost trebalo da pridajemo snovima? 

Razmišljanje vas je činilo neodlučnim. Sve mlade i lepe žene su prošle pored vas. Svi poslovi koji su mu se nudili izmakli su se. Vi ste uvek razmišljali. Kao da ste imali vremena na pretek. Kao da ste poreklom aristokrata koji živi u svom tajanstvenom dvorcu. Na svom nevidljivom ostrvu. 

Zar su sva pitanja i svi odgovori bili od početka u vama? 

Zar je neodlučnost, u kojoj vagate sva pitanja i sve odgovore, vaša stvarna priroda? Neodlučnost  je sposobnost vrludanja unutrašnjim  stazama i stazicama, čak i kroz maglu ili ratno stanje. Možda ste vlasnik unutrašnjeg dvorca, pa ne umete da se vratite u spoljni svet. Kao da to želite. Kao da vam je on potreban ili nužan. Živećete večno, jer vaša svest nikada nije mrtva.Vi se nikada niste rodili za ovaj svet. Vi spavate budni. 

Drugi ne mogu da vide vaš svet, vaše putanje. U stripu kojim se bavite u ritmu koji ne mogu da osete. Ili misle. Koji ne očekuju. Nevidljivog ljudi ne vide, ali zato vi vidite celinu u kojoj su zatočeni. 

Svi su deca posledica koji su simptomi bolesnog doba. Koje je vama dosadno, ponavlja se mnogo vekova unazad. Ne prihvatatate kompromise od kojih je sačinjena istorija sveta. Neprilagođeni ste jer se sećate da ste potomci vrta Edenskog. Živite na neimenovanom ostrvu neprimetan za svakog ko nije iz unutrašnjeg sveta. 

Krenuli ste nedavno ka jednoj ženi, ali vas nije videla. Teško da može da vas vidi tako spolja. Iako kaže da vas je videla. Ona se istorijom zakopala. Bio je ipak lep taj san o susretu. 

Vi odlazite do prvih nasluta početka. Bolje bi bilo da ništa niste rekli ili nacrtali za nju. Jer što god da ste rekli vodilo ju je na sporedan put ili puteljak. Samo ste je nakratko zabavili. 

Reč je vremenom zadobila na dubini i slojevitosti; crtež je problem koji se ne problematizuje. Ne promišlja. Koji vremenom gubi na zapitanosti. Crtež je postao sredstvo prodaje, ne ritual ili obred samo za posvećene koji polako izumire. Kadrovi stripa moraju biti filmični, kao da je film drevniji od stripa kome je svaka drevnost (i svetost) tehnikom, tehnologijom i novcem oduzeta. Metafizička započetost unutrašnjeg sveta. Istorija unutrašnjeg sveta. 

Filozofija jeste bavljenje unutrašnjim bitkom. Bez metafizike filozofija ne bi bila moguća. Važno je razumeti bitak u totalnom istorijskom mraku. 

Strip je prvi nemi jezik oka neodlučnih, neupoznatih autora. Koji nisu želeli da ništa isprave. 

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Priče, Strip, Vreme online