Da odmah pojasnim: ako bih morao da biram između dositejevaca i vukovaca, odmah se nedvosmisleno izjašnjavam kao “vukovac”. Nimalo ne potcenjujući napore Dositeja da “evropeizira” Srbiju, Vuk Karadžić kao tvorac rečnika, gramatike, samog novog jezika, kao sakupljač narodnih umotvorina koje je potajno doterivao, ali i po uticaju na strane sredine koje su se bavile našom postojbinom, nema premca.

Sumnjičav, kakav jesam, za svaki slučaj sam proverio da li se nešto Vukovo zaista nalazi i u Geteovoj biblioteci. Konstatovao sam da je to tačno, njegove narodne pesme se nalaze u manjoj, ličnoj biblioteci koju je najveći nemački pesnik zaista koristio, ne u onoj većoj, u kojoj stoje i netaknute knjige koje je dobijao na poklon.

Pa dobro, a da li je špijunirao, kao što se priča, to jest, za pare pribavljao i odavao obaveštajne podatke političarima? Sumnjivo, sumnjivo… Međutim, u njegovo doba sumnjivo je bilo biti intelektualac, pa uz to još i nekakav kosmopolita. Što, doduše, nije karakteristično samo za njegovo doba.

Vlasti su se pitale zašto se nekakvi pisci uopšte smucaju po raznim državama. Pre će biti da se bave nekim mutnim poslovima, nego da su tek tako radoznali, kako tvrde. Ako policija ne bi tačno znala gde da svrsta određenu individuu bez konkretnog “građanskog zanimanja” i jasnih, stalnih prihoda, najlakše je bilo proglasiti je “špijunom”. Sumnjiva lica se nisu pojavljivala samo u srpskoj provinciji i Nušićevoj komediji, nego širom Evrope.

STRANI PLAĆENIK

Osim toga, pored države, kao sumnjičave sile, u ono vreme su se javljale i organizacije, kako se u vreme komunizma govorilo “ideološke nadgradnje”, koje su sebe smatrale jedinim nosiocem prave istine i kao takve uglavnom široko bile priznavane – crkve. Zbog toga je logično što je i Srpska pravoslavna crkva u trenutku pojavljivanja Vuka Karadžića i to prvo baš na austrougarskoj javnoj sceni, u njegovim jezičkim reformama videla opasnost za svoju duhovnu svemoć.

Valjda se polazilo od stava da ne treba baš svaka ovca da razume jezik pastira. Crkveni veledostojnici XIX veka prosto nisu mogli ni da zamisle da bi neki pojedinac mogao da se okrene protiv njihovih dogmi na osnovu svog uverenja stečenog iskustvom i učenjem, a da nije potkupljen, “plaćeni izdajnik”. Zbog toga su iz ubeđenja proglasili da je Vuk pod “avstrijskim uticajem”, da je “zapadnjak”. Uvođenje slova jote za njih je bio akt, kako bismo danas rekli, “specijalnog rata”, delo “strane obaveštajne agenture”.

U obrenovićevskoj Srbiji mislili su da je Vuk austrijski obaveštajac, kao i u carskoj Rusiji ponekad, mada su tamo Miloševu kneževinu, pogotovu pošto je naredio da se ubije Karađorđe i njegova glava pošalje na dar Turcima, a u kojoj je Vuk započeo činovničku karijeru, shvatali – mada nerado – kao interesno područje Austrougarske imperije. U samoj Austriji se nagađalo da li Vuk špijunira za Tursku, Srbiju ili Rusiju.

Sumnje su se pojačavale i potkrepljivale prividnim dokazima, jer je Vuk stvarno primao finansijsku pomoć sa svih strana. Tražio je i dobijao novac kako iz Srbije, tako i iz Rusije, iz svih delova Austrougarske, iz cele Evrope. U mnogim pismima na gotovo tragično ponizan način moli za pomoć da bi izdržavao svoju porodicu. Samo kao primer citat iz pisma knezu Milošu iz Budima:

“Ovdje sad ne imajući već šta prodati ni zalagati, upravo gladujem sa ženom i troje djece. Sad mi ništa više nije ostalo, nego da počnem prositi i da me narodna i vaša sramota ne zadržava, već bi sam to počeo…”

Međutim, za njega su materijalna sredstva potreba pre svega da bi putovao, skupljao nova saznanja, a zatim pisao i štampao svoja dela. Takva vrsta altruizma onima koji nikad ništa svoga ne bi žrtvovali radi ideala naprosto mora da bude veoma sumnjiva.

SRPSKA REVOLUCIJA

Ozbiljna, od svekolike nauke priznata knjiga, koja je krajem prve trećine XIX veka upozoravala na probleme Balkana, izašla je 1829. godine na nemačkom jeziku sa naslovom “Srpska revolucija”. Njen autor bio je tada mladi profesor Leopold Ranke, koji će posle postati osnivač savremene istoriografije. Podnaslov glasi “iz srpskih papira i saopštenja”. Ranke nije znao srpski. “Papire i saopštenja” mu je pribavljao, prevodio, ali po svoj prilici dobrim delom i napisao Vuk Karadžić. Naučnici još i danas diskutuju da li je Ranke pravi autor, a Vuk njegov pomagač, da li su koautori, ili je zapravo Vuk pisac tog dela, a autorstvo je prepustio nemačkom istoričaru da bi knjiga dobro prošla. Honorare su pošteno podelili napola, a čini mi se da je Vuk s tim bio zadovoljan.

Ali, šta je zapravo Vuk činio? Prodavao je obaveštenja. Obaveštenja čije je objavljivanje svakako bilo korisno njegovom narodu, štetno za otomansku imperiju. Da li je to “obaveštajni rad”? U ovom slučaju svakako ne, ali gde su granice?

Vuk je za pedeset godina napisao najmanje dve hiljade pisama – toliko je sačuvano – njihov broj je verovatno dvostruko veći. Neka su dugačka i po nekoliko stranica. U njima se često nalaze podaci o političkim uslovima u zemljama kojima se bavi, pre svega Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Ja mislim da nije dovoljno proučeno koga je putem pisama o čemu sve obaveštavao, koga je i sa kojim argumentima morao da moli za materijalnu pomoć.

POD PRISMOTROM:

U knjizi “Vuk pod prismotrom policije” Golub Dobrašinović je sakupio priličan broj svedočanstava koja prikazuju Vuka Karadžića kao “sumnjivo lice”. Zbog toga je velike probleme imao i sa svojim putnim ispravama. Vuk, na primer, piše Kopitaru:

“Što se tiče pasoša, ja sam pravi mučenik na sve strane. Ja znam i sam da bi najbolje bilo, u ovakvim opstojateljstvima da uzmem ruski pasoš, ali kako će mi Rusi dati pasoš kad je Mitropolitova partija po Petersburgu, kao i po svom narodu srpskom u ovom carstvu, razglasila da je dvor austrijski mene preko Vas potkupio da Srbe unijatim i šokčim…”

Da li to za ponekog našeg savremenika zvuči poznato? Traže se pasoši neke druge zemlje, jer sopstveni mnogo ne vredi… Dobrašinović konstatuje:

“Valjalo je imati u takvim prilikama izuzetne živce i disciplinovan jezik. Vuku nije nedostajalo ni jednog, ni drugog: posedovao je čudovišno samosavlađivanje, začuđujuću sposobnost, koja je nedobronamernike dovodila do besa, da izmami iz sagovornika sve što želi, a da sam pri tom malo ili nimalo uzvrati. To ga je i moglo održati u čoporu žbirova, uhoda i špijuna. Ta tri sinonima zabeležiće u svom Rječniku (rečit dokaz da taj hobi nije bio redak ni u njegovo vreme).”

Osobine koje Dobrašinović ističe kao Vukove, svakako bi dobro došle svakom obaveštajcu. Da li je Vuk možda – namerno ili slučajno, hotimice ili iz nepažnje – ponešto prenosio jednim vlastima na račun drugih? Na primer, Knezu Milošu ili nekim drugim svojim “dobrotvorima”? Mogao je, ako je hteo. Mogao je ponekad i poželeti da pomiri suprotstavljene poglede pokušavajući da objasni stavove, koje bi, po njegovom mišljenju, protivnička strana mogla pogrešno da razume ili zloupotrebi. Mogao se u takvim prilikama osećati i dosta jakim i važnim. Ali najzanimljivije mi je, ipak, što je Vuk bio u dilemama, za koje bismo rekli i da su karakteristične za intelektualce našeg doba.

Vlast postavlja određene uslove da bi mu pomogla da ostvaruje svoje životno delo. On ih ispunjava. Čiste savesti? Delo je važnije! To u najmanju ruku može da se nasluti, iako ne i definitivno dokaže. Kako da se dokaže ne šta je ko činio, nego kako je neko osećao, mislio i našao razloge da nešto odluči? Prirodno je što se Vuk o takvim kolebanjima nije pismeno izjašnjavao. Nije bio lud.

CENZOR I MENTOR:

Kopitaru je njegovo zvanje cenzora svakako nalagalo da po službenoj dužnosti dostavlja vlastima određena svoja saznanja, najzad, on lično bio je deo te vlasti. Pretpostavljam da su intelektualci, koji su pisali pod Kopitarovim nadzorom, mogli biti srećni što njihove spise čita, možda koristi za druge potrebe i odobrava takva ličnost, a ne suvi birokrata. Pitam se samo čime je Kopitar morao da “plati” svoju slobodu u delovanju na osnovu koje je toliko mogao da pomogne Vuku i njegovoj stvari? Ništa se ne dobija besplatno.

Da li je njegov položaj ličio na status raznih nadzornika umetnosti u diktaturama XX veka, koji su se prihvatali svog posla ubeđeni da će sprečavati da bude “još gore”? Takvo opravdanje je posle Drugog svetskog rata iznosio nemački pesnik Hans Karosa kada su ga pitali zašto je pristao da bude predsednik fašističke Evropske akademije književnika (Europäische Schriftsteller-Vereinigung).

Jernej Kopitar je postao zvanični cenzor za slovenske i novogrčki jezik 1810. godine, a ubrzo zatim i kustos dvorske biblioteke. To može da se pročita u svakom boljem leksikonu. Ali, valja da se razume šta je to značilo u političkom trenutku u kome su mu najviše vlasti u Beču poverile takve dužnosti. Samo godinu dana pre toga ministar inostranih poslova postao je knez Meternih, a smatra se da je već od 1813. praktično on vladao ogromnom imperijom, jer se car Franc I Habsburški više interesovao za botaniku nego za politiku, i puštao ga da radi šta mu je volja. Sistem vladavine, koji je i nazvan Meternihov sistem, karakterišu energične policijske mere protiv svih pokušaja da se promeni društveni i socijalni poredak. Slovenac Kopitar je postao cenzor unutar takvog sistema.

Slovenac? U svom najozbiljnijem jezičkom spisu Kopitar čak i ne kaže da je reč o slovenačkom, nego, kao što naslov dela kaže, o “slovenskom jeziku Kranja, Koruške i Štajerske”, a napisano je na nemačkom (Die slawische Sprache in Krain, Kärnten und Steyermark).

Taj i takav Kopitar bio je mentor Vuka Karadžića u Beču i svesrdno mu je pomagao da reformiše jezik svog naroda. “Enciklopedija Jugoslavije” iz Zagreba kaže da je Kopitar preko Vuka imao u vidu stvaranje “austroslavizma”. Znači, slično nije tvrdila samo Srpska pravoslavna crkva, nego je takvu ocenu usvojila i prokomunistička enciklopedija pod rukovodstvom Miroslava Krleže, čiji se upliv tada osećao u svemu što ga je zanimalo.

Kopitar je u toku odsudnih godina gotovo svako popodne radio sa Vukom, pomagao mu da srpske reči prevede na nemački i latinski, sugerirao mu da napiše gramatiku i upućivao kako da je napiše. Koji su mu bili motivi?

UZDIZANJE SRBA U SVET

Slovenački književnik Bratko Kreft govori o Kopitarevoj konzervativnosti, klerikalizmu i da je bio “austroslavista”, međutim, dodaje:

“Obojica – Vuk i Kopitar – morali su često taktizirati, služiti se lukavstvima baš zbog svog naučnog rada i svoje nacionalne svesti, pa ipak su kroz taj rad dosegli mnogo toga što je i danas veće od svakog kompromisa na koje su morali pristajati ukoliko su želeli da svojim delom postignu ono što su postigli.”

Kreft se takođe pita:

“Da li se Kopitar doista zauzimao za Vuka i njegov rad samo zbog svog ‘austrofilstva’, ili pak zbog ljubavi i poštovanja rada kome se Vuk posvetio za čitav život, uzdižući svoj srpski narod među kulturne evropske narode, što je vredelo mnogo više, a vredi i danas više nego sve dotadašnje pobede nad Turcima, čiji je vazal bio i sam knez Miloš.”

Da li je Vuk u toj velikoj igri bio pion, važna figura ili zaista osamostaljena ličnost, koja je svesna cele situacija pravila kompromise da bi postizala svoje velike ciljeve? Verujem da je Vuk ponešto, a pre svega svoju sujetu, žrtvovao u svojim odnosima sa Rankeom ili Kopitarom, prema nosiocima vlasti svoga doba, ali da mu je važnije bilo da “protura” svoju misao.

ČUDNIH LI POBUDA

Najviše podataka o sumnjama u Vukovu delatnost obaveštajca naći ćemo, naravno, u austrijskim izvorima. Njegov “domicil” je kroz sve godine njegovog radnog života bio Beč. Uprkos brojnim putovanjima praktično je dve trećine svog života stalnu adresu imao u austrijskom glavnom gradu, žena mu je bila Bečlijka. Osim toga, od država sa kojima je imao posla Austrija je imala i arhivski sačuvala najbolje sređenu administraciju, pa najviše relevantnih podataka može da se pronađe na osnovu njenih izvora, što ne znači da na ovu temu ne mogu još da se pojave i do sada nepoznati, zanimljivi detalji iz Rusije i Turske.

Kako sumnjičenje nastaje kad isuviše revnosni, sitni činovnici sugeriraju zaključke, kao karakterističan primer pokazuje izveštaj okružnog kapetana iz Kotora “presvetlom carsko-kraljevskom Predsedništvu Namesništva u Zadru”:

“Vuk Stefanović Karadžić stigao je ovde parobrodom 29. prošlog decembra. (1860. godine). Prešao je 1. januara u Crnu Goru da bi pozdravio novog knjaza, gde se zadržao oko osam dana. Dobro je bio primljen, ali bez naročite pažnje. Stanovao je u knjaževoj kući, gde mu je bila ukazana čast da sa njim sedi za stolom. Nije mi bilo mogućno da saznam da li je i kakve političke razgovore vodio sa knjazom ili s Mirkom.

Izvesno je, međutim, da se tih dana na Cetinju pojavio francuski konzul Hekar sa ženom da bi s knjazom proslavio Božić. Tih dana, dok se Karadžić nalazio na Cetinju, nije bilo izvanrednih sastanaka senatora ili drugih poglavara. Imajući, međutim, u vidu okolnost da je taj Karadžić skoro nemoćan, s jednom nogom, a osim toga poodmaklih godina, da putuje u Crnu Goru pod ovim uslovima u vreme najoštrije zime, s pravom se može zaključiti da su ga hitni i važni razlozi naterali da krene na ovaj put, tako da verujem da oni nisu prigodnog i književnog karaktera…”

Takav je ili sličan jezik i kontraobaveštajnih službi naših dana kada je reč o potencijalnim “neprijateljima” ili inim “sumnjivim licima”.

Gospodin okružni kapetan nikako ne može da shvati da neko “skoro nemoćan, s jednom nogom i to poodmaklih godina” i to još u vreme “najoštrije zime” može putovati poslovima “književnog karaktera”.

Hrvatskom istoričaru Cvitu Fiskoviću bilo je sumnjivo prijateljstvo Vuka Karadžića i splitskog istoričara i arheologa Franje Karare. Fisković kaže da se dotični Carrara smatrao “italo-dalmatom i uživaše poverenje nazadnjačke Metternichove vlade”, pa se pita da li se između njih “sve odvijalo iz puke naučne znatiželje suvremenika… Osobito bi trebalo ispitati da li se Karara, koji je potajno pratio i Njegoševu pojavu, zanimao za Vukovu prodornu i naprijednu djelatnost isključivo iz znanstvenih pobuda ili je s drugih razloga nastojao proniknuti pokret Slavena u Monarhiji.”

Da li je potrebno da se navode druga svedočanstva? Ima ih na pretek. Suština se ne menja. Vlasti, administracije, ministarstva, policija, tajne službe i danas lako proglašavaju umetnike disidentima ili čak izdajnicima, jer nikako ne veruju da “obaveštenja” koja žele da objave, a ako mogu, naravno, i naplate, mogu da budu “književnog karaktera”. I u pogledu tih svojih problema je Vuk Stefanović Karadžić, dakle, bio moderan čovek. Bio je radoznao, rezultate do kojih je dolazio na osnovu te svoje osobine hteo je da učini dostupnim i drugima, sigurno je bio sujetan, svakako i borben. Ja mislim da je svojim pisanjem hteo da zaradi novac, da nije bio toliko naivan da nije znao ko se sa njima može okoristiti, ali da prosto nije mario za to “radi viših stvari”.

ALAL MU ŠTULA I PISALJKA

Njegov politički uticaj? Profesor lingvistike Pavle Ivić kaže:

“Za nacionalno osvešćivanje, toliko važno kad je predstojala borba za oslobođenje neoslobođenih oblasti, Vukovo naglašavanje srpskog karaktera jezika bilo je dobrodošlo. Još više je tom cilju doprinelo ukupno Vukovo delovanje. Njegove zbirke narodnih pesama postale su najvažnije rodoljubivo štivo na kojem su vaspitavana mnoga pokolenja boraca.”

Slobodan Selenić u jednom svom kratkom napisu podseća da se Vuk javno žalio:

“Hioti su davali Koraju po tri hiljade groša na godinu, a Koraj nije Grcima učinio ono što sam ja Srbima”, pa zaključuje: “Otac srpske pismenosti cela života zavisan od neuka naroda i nepismenih gospodara – ima li strašnije sudbine?”

Mladen Oljača, pisac koji je nepravedno zaboravljen, kaže u svom prilogu u zborniku “Vuk danas”, koji je 1989. godine izdao Miloš Jevtić:

“Pred njim sam razoružan, jer me Vuk ne podsjeća na čovjeka, već na čudovište. Biti takav u ludom, surovom, iščašenom vremenu glavosječa i gospodara Miloša, zaista je ravno podvigu, a i bezumlju, iz kojeg ga je vrebala smrt, kao i tolike druge njegove savremenike. Odolio je svemu, alal mu štula i pisaljka!” To nije baš moj stil, ali što se tiče zaključka, pa i o Vuku kao “obaveštajcu”, slažem se sa Oljačom.

Grehota je što ne postoji moderan roman o tako fantastičnom čoveku kakav je bio Vuk.

Ivan Ivanji

Izvor: Vreme online

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Istorija, Ivan Ivanji, Književnost, Vreme online, Vuk Karadžić