Бубњеви за Брежњева

Бубњеви за Брежњева – Поводом књиге „Бунт деце социјализма“

Док се Ђорђе Балашевић заклињао Јосипу Брозу Титу у име генерације „из педесет и неке“, многи на које би дотични стих требало да се односи као да су само чекали погодан моменат и још погоднији начин за исказивање адекватног (што би значило: латентног, а ипак довољно шокантног) бунта према систему, режиму, окружењу, породици, па и према сопственом васпитању.

И мада се о извесном бунту према идеологији самоуправног социјализма може говорити већ приликом појаве рок музике у Југославији, ипак је највећи корак у том смислу начињен доласком и развојем панка као посебног жанра, на прелазу из осме у девету деценију XX века, тачније у периоду од 1977. до 1982, јер ово су године којима се у историји југословенске популарне културе омеђује музички правац познат као нови талас, што свакако није случајно ако се зна да усред тог периода пада година Титове смрти, те да је ово уједно и време када видно почиње да се урушава економски систем који је дотад званично био неуништив.

Стога је овај период, иако краткотрајан, био довољан да нови талас из алтернативе пређе у мејнстрим, као што то често бива са сваким уметничким правцем.

Када има циљ да предочи хронолошки развој једног оваквог феномена који се не може једном речју дефинисати и чијим се представницима мора понаособ посветити пуна пажња, аутор уопште нема лак задатак, поготову ако је књигу наменио широј публици, па и оној која веома мало зна и о самом покрету и о људима који су га стварали.

Ипак, новинару Душану Весићу пошло је за руком да своју књигу Бунт деце социјализма (Београд, 2020) начини тако да она буде пријемчива сваком читаоцу, а не само љубитељима и следбеницима музике Панкрта, Термита, Прљавог казалишта, Пекиншке патке, Идола, Хаустора, Шарла Акробате и осталих бендова који заједно чине појам новог таласа, од чијег су настанка биле прошле четири деценије у време штампања Весићеве књиге, а што је управо захваљујући њој обележено на достојан начин.

Ни наслов књиге није случајно одабран, јер лако се уочава да готово сви музичари који су припадали групама новог таласа јесу били деца социјалистичког система у правом смислу тог појма: рођени су и васпитавани у социјалистичкој Југославији, потицали су углавном из породица средње класе (додуше, неки и из породица високих државних функционера), често су то била деца из национално мешовитих бракова, а многи од њих су већ и пре пунолетства прокрстарили целу Југославију и сусрели се са различитим културама и поднебљима, нарочито ако су им родитељи због посла били премештани из града у град, или боље речено – из републике у републику.

Пратећи Весићеву хронологију новог таласа, читаоци се неће подсетити само животописа Предрага Краљевића, Бранимира Штулића, Владе Дивљана, Срђана Гојковића, Дарка Рундека, Мире Мијатовић, Горана Чавајде, него ће паралелно пратити и каријере оних музичара који нису припадали новом таласу али су ипак обележили тај период преко неког другог жанра, а пошто је за сваку годину дат општи пресек (који неодољиво подсећа на завршне кадрове сваке епизоде култне серије Грлом у јагоде), неће изостати ни најважнији подаци о политичким, идеолошким, културним, економским и осталим превирањима из времена кад је Комисија за шунд била неприкосновени ауторитет на музичкој сцени, кад је на снази био закон о вожњи пар-непар и кад су из подрума једне дедињске виле одзвањали бубњеви док би у кабинету изнад председник Председништва СФРЈ имао на телефонској линији совјетског вођу Леонида Брежњева.

Премда написан са дозом носталгије, Бунт деце социјализма уопште не идеализује епоху о којој говори, него се, напротив, сасвим објективно приказују и позитивне и негативне стране тог времена, јер и једно и друго је утицало на развој и обликовање новог таласа, чији су млади припадници за себе говорили да су „Lepi in prazni“, мада би са ове дистанце свако од њих (сада без било какве ироније) слободно могао рећи да је био „Сретно дијете“.

За П.У.Л.С Душан Милијић

Dušan Milijić, Dušan vesić, hronologija, Muzika, Novi talas, Бунт деце социјализма