У медијима, као и у популарној култури, све чешће се говори о различитим апокалиптичним сценаријима – попут нуклеарног рата, радикалних климатских промена, глади, пандемија, еколошких катастрофа и нестанка основних природних ресурса – који би могли да збришу нашу цивилизацију, па чак и читаво човечанство, са лица Земље. С друге стране, све присутнији су и футуристички сценарији о високотехнолошким цивилизацијама које ће наследити нашу, које ће људима омогућити да населе друге планете и галаксије, а андроидима да коначно добију равноправан статус грађанина.

Међутим, можемо ли заиста научно да предвидимо каква ће бити судбина наше цивилизације?

„Постоји један мали проблем у вези са овим питањем: не можемо имати прецизне податке о будућности јер она (још) не постоји“, каже Уго Барди, физички хемичар са Универзитета у Фиренци. Нажалост, без таквих података наша предвиђања не могу бити сасвим поуздана и прецизна. „Али“, како истиче овај научник, „то не значи да не можемо покушати да разумемо будућност.“

А један такав покушај представља управо његова књига Before the Collapse: A Guide to the Other Side of Growth, која из угла науке о комплексности – једног од најфасцинантнијих интердисциплинарних подухвата савремене науке – покушава да (колико је то могуће) одговори на горепостављено питање.

Користећи се савременим научним дисциплинама попут динамике система, науке о мрежама, моделовањем и симулацијама заснованим на агентима, као и многим другим дисциплинама, ова нова наука омогућава нам да анализирамо понашање комплексних система – какав је и наша цивилизација – као и да стекнемо дубљи увид у њихов настанак, развој и, коначно, колапс. Овом последњем, италијански научник посвећује највише пажње.

То значи да је колапс цивилизације један сложен феномен, који се никад не одиграва као једноставна узрочно-последична веза, већ искључиво као последица комбинације више негативних и међусобно повезаних фактора.

Барди истиче да је у комплексним системима врло честа појава нешто што он назива „Сенекин ефекат“. Феномен је добио име по стоичком филозофу Сенеки зато што га је овај, у писму свом пријатељу, први пут формулисао, приметивши да је „раст многих ствари спор, али је зато њихова пропаст брза“. Примењено на комплексан систем какав је цивилизација, то значи да је њен развој постепен и спор до једног момента, али да, када се дође до тзв. Сенекине литице, следе неповратно сурвавање и убрзан колапс – често изненадан и сасвим неочекиван.

Систем се једноставно уруши попут куле од карата.

Ова метафора, осим стрпљиве и дуготрајне градње и наглог и брзог пада, одлично одражава и чињеницу да до пропасти комплексних система никад не доводи један фактор, већ више њих. Барди истиче да је то тако зато што су сложени системи састављени од елемената који су међусобно повезани и спрегнути, тако да кад један елемент падне, за собом повлачи и остале – што активира механизам лавине, те следи комплетно урушавање.

То значи да је колапс цивилизације један сложен феномен, који се никад не одиграва као једноставна узрочно-последична веза, већ искључиво као последица комбинације више негативних и међусобно повезаних фактора.

Да је то заиста случај можемо видети на примеру пада римске цивилизације. Археолошки докази показују да је крах римске цивилизације био брз и бруталан, баш као што предвиђа Сенекин ефекат. Уврежено је мишљење да је Западно римско царство пало под налетима варвара, међутим, то је био само један од фактора који су допринели његовој коначној пропасти. Барди наводи да је царство већ имало озбиљних економских, политичких, демографских и других унутрашњих проблема – а да су напади варвара били само завршни ударац империји која се неповратно сурвавала низ литицу.

Ово подсећа, како истиче Барди, на причу о натовареној камили, чију је кичму, на крају, сломила једна сламка. Наравно, сламка сама по себи не може бити узрок слома, али у садејству са осталим факторима чак и нешто тако мало може бити кобно по сироту животињу.

Међутим, наша цивилизација не мора нужно да заврши као камиља леђа, сматра Барди. Барем не у скорије време. Али да би се колапс избегао или макар одложио, потребно је применити оно што он назива „Сенекином стратегијом“. Основна идеја ове стратегије наглашава да покушаји да се спречи колапс имају тенденцију да га убрзају и учине горим, што је показала савремена научна дисциплина динамика система, коју је шездесетих година прошлог века развио Џеј Форестер.

Барди истиче да сличну идеју налазимо и у борилачким вештинама попут џудоа, где је циљ борца да искористи противникову снагу против њега, уместо да му се супротстави сопственом снагом. Сенекина стратегија, стога, не подразумева супротстављање тенденцији система да се креће у одређеном правцу, већ овладавање и управљање њоме на такав начин да до колапса и не дође. Кључ ове стратегије, наводи Барди, јесте да се избегне преоптерећеност „камиљих леђа“ која би могла довести до њиховог наглог пуцања – односно до „Сенекине литице“ после које нема повратка.

Али да би се колапс избегао или макар одложио, потребно је применити оно што он назива „Сенекином стратегијом“. Основна идеја ове стратегије наглашава да покушаји да се спречи колапс имају тенденцију да га убрзају и учине горим, што је показала савремена научна дисциплина динамика система, коју је шездесетих година прошлог века развио Џеј Форестер. Барди истиче да сличну идеју налазимо и у борилачким вештинама попут џудоа, где је циљ борца да искористи противникову снагу против њега, уместо да му се супротстави сопственом снагом.

Као пример употребе „Сенекине стратегије“ у заустављању колапса наше цивилизације, Барди наводи прелазак на алтернативне изворе енергије. Наиме, сваком комплексном систему потребна је велика енергија да би се одржавао, а наша цивилизација понајвише зависи од енергије добијене из фосилних горива. Међутим, овај ресурс је ограничен и ако наставимо са досадашњом експлоатацијом, ускоро ћемо остати без њега.

Али Барди не предлаже да зауставимо наше привреде и престанемо да користимо фосилна горива, јер би то, у овом тренутку, само убрзало цивилизацијски колапс. Он заправо саветује да пређемо на обновљиве изворе енергије, јер их има у изобиљу и јер не изазивају еколошке проблеме.

Једна студија, коју је Барди 2016. спровео са колегама, утврдила је да би велики део данашњих енергетских потреба могао да се намири из обновљивих извора. Стога, овај научник предлаже да енергетски проблем решимо тако што ћемо постојеће залихе фосилних горива искористити да изградимо снажну инфраструктуру за производњу енергије из обновљивих извора, којој након тога неће више бити потребна фосилна горива.

„Користили бисмо фосилна горива на исти начин на који су наши преци пољопривредници користили кукуруз, сачувавши залихе од претходне жетве за ону наредну“, истиче Барди и додаје да је једино важно да са спровођењем тог плана кренемо што пре. Док не буде касно.

Kако пише Сенека у једном од својих писама, „сваки нови почетак произилази из краја неког другог почетка“.

Међутим, некад је, ма колико се трудили да га избегнемо, колапс заиста неизбежан. Па ипак, евентуални пад наше цивилизације не мора уједно значити и нестанак човечанства. Све зависи од тога у каквом стању оставимо планету наредним нараштајима, јер – како је то тврдио један други стоик, Марко Аурелије – последице наших животних одлука „одзвањају кроз вечност“.

Крај поменуте римске цивилизације јесте био сумрак једног „космоса“, али је он – омогућивши предах од експлоатације и обнову прилично потрошених природних ресурса попут шума и плодног земљишта – отворио простор за рађање новог и другачијег света. Штавише, нова цивилизација никла је релативно брзо управо захваљујући остацима претходне, „будући да је друштво још ‘памтило’ друштвене структуре и технологије претходног циклуса“.

Такву појаву Барди назива „Сенекин одскок“, а она подразумева да се након колапса на развалинама старог система често великом брзином изграђује нови, баш зато што не почиње од нуле, већ се ослања на старе темеље. На исти начин, можда ће на остацима наше цивилизације нићи још комплекснија и величанственија цивилизација – ако не на нашој планети, онда можда на некој другој. Јер, како пише Сенека у једном од својих писама, „сваки нови почетак произилази из краја неког другог почетка“.

А у међувремену, не преостаје нам ништа друго него да се придржавамо скоро 2000 година старе стоичке мудрости: можда се будућност не може предвидети, али се за њу ваља припремити.

Ђорђе Петровић

Текст је изворно објављен у 23. броју часописа Елементи.