Хиландар – Две недеље послушања у Светој царској српској лаври

 

Каково

 

На двонедељно послушање у Какову, метоху манастира Хиландара, пошли смо почетком новембра 2025. године у организацији Православног удружења „Свети Сава“ из Новог Сада. Нас осморица смо се добровољно пријавили да радимо на обнови хиландарске куће у месту Јерисосу, на Халкидикију. Половину групе су чинили стари чланови удружења који су одраније радили на Хиландару и Какову, а друга половина групе су били добровољци који су по први пут ишли на послушање.

Путовали смо цео дан комбијем и предвече стигли на Каково. После окрепљења у гостопримници, сместили смо се у две четворокреветне собе са купатилом у новоподигнутој монтажној кући, на економском делу каковског имања. Брвнаре за смештај радника су подигнуте од облица из каковских шума, док је наша монтажна кућа изграђена методом суве градње од панела, на месту на ком је изгорео претходни објекат. У десетак кућица су смештени радници у пилани, сушари и столарској радионици, мајстори који поправљају разне машине и моторна возила, возачи, гостопримци, продавци, ложачи, кувари и други радници са метоха.

Сутрадан ујутру сви заједно обедујемо у једној бараци која је опремљена као кухиња са трпезаријом. Кувар спрема разна јела, средом и петком посна, а осталим данима мрсна. Обедује се два пута, у 10 сати ујутру и 17 часова увече. Светогорци су знали за аутофагију много пре него што су је „открили“ научници, који су због тога добили Нобелову награду за медицину. Сваки обед почиње и завршава се молитвом пензионисаног свештеника из Србије, који овде борави по послушању и служи у манастирском храму.

После доручка разгледамо хиландарски метох тј. посед Каково, који се састоји од малог храма на брду, два конака, вештачког језера које служи као рибњак, продавнице у којој се могу купити књиге, иконе, кандила, воштане свеће, крстићи, бројанице, тамјан, маслиново уље и манастирско вино, потом од гостопримнице са два летњиковца, пилане, сушаре, магацина, столарске радионице, гаража за машине и возила, мајсторских радионица, економских зграда, десетак брвнара и монтажних објеката за смештај радника и гостију, бараке са кухињом и трпезаријом, живинарника, маслињака са две стотине педесет стабала, воћњака, баште…

Метох Каково се налази крај пута који води од Стратонија ка Јерисосу. На улазу у манастир посетилац пролази између два стуба на којима су насликане фреске Светога Саве и Преподобног Симеона Мироточивог. На путу до храма, гостопримнице и продавнице, пролази се покрај великог паркинга, ограђеног маслињака у којем пасе крдо од десетак магараца, па преко дрвеног моста на језеру – рибњаку, по којем пливају патке и гуске…

 

Метох Каково или Мило Арсеница, како се још назива, највећи је земљишни посед Хиландара изван Свете Горе. Налази се у подножју планине Какавос, по којој је добио име, на двадесетак километара од границе Свете Горе. Иначе, Хиландар је најбогатији од свих светогорских манастира, јер поседује готово једну трећину укупне површине полуострва Атоса.

Каково се по први пут помиње у једном турском документу из XVI века. Посед је добијен на поклон од турског паше који је даривао земљиште Хиландару, зато што је добио сина, користећи чудотворно грожђе са лозе Светог Симеона Мироточивог. Турчин је после извесног времена довео свог наследника у манастир, да ту остане, али мудри Хиландарци су одбили испуњење његовог завета, те заузврат добили посед Каково који користе до данас.

Манастир Хиландар је према неким изворима у XVIII и XIX веку поседовао чак 10.388 хектара земљишта на Халкидикију. Били су то пашњаци, оранице и шуме храста, дивљег кестена и букве. Након досељавања Грка, протераних из Мале Азије, на манастирско земљиште, хиландарски посед се свео на 1.650 хектара под шумом, ораницама и маслињацима.

Хиландарски проигуман Никанор је 1959. године, на месту где се налазила стара воденица поточара, подигао малу цркву посвећену Богородици Живоносном Источнику, као своју личну задужбину. Овај храм је живописан 1982. године, када је у олтару насликан ктитор. Најзанимљивија фреска се налази на предњем, спољашњем зиду храма. На десној страни од улазних врата приказан је манастир Хиландар из којег изниче лоза Светог Симеона Мироточивог. Та лоза се савија око улазних врата и допире до метоха Каково, осликаног на левој страни од улазних врата. Између листова винове лозе промаљају се главе деце, која су рођена благословом чудотворног чокота, изниклог из празног гроба Преподобног Симеона Немање.

Испред храма, на платоу преко пута мале цркве, подигнута је крстионица са надстрешницом. Десно од храма је озидана капела – палионица свећа. Један манастирски конак лежи изнад храма, на брду, а други се наслања на подзидано брдашце, на којем стоји храм. Сви објекти су брижљиво одржавани трудом настојатеља, монаха и радника.

Крајем прошлог века на Какову је боравио знаменити хиландарски монах Митрофан (Мишулић), који је ударио темеље данашњој каковској економији, подижући пилану, столарску радионицу, рибњак и маслињак. Потом је једно време метохом руководио отац Теодор, да би га затим на месту управитеља заменио јеромонах Серафим и његов заменик монах Николај, који и данас брину о овом хиландарском поседу.

Монах Николај је у цивилству био ожењен, али је након пунолетства деце и благослова супруге, дошао у Хиландар и примио монашки постриг. Широј јавности је постао познат због једног виралног видео снимка са друштвених мрежа, који га приказује како поји и храни једног гаврана на Хиландару, са којим се спријатељио и који га прати у стопу. У шали воли да каже за себе да је јуродив, али напротив, веома је предусретљив, друштвен и способан човек, на чијим плећима лежи цео метох, док се настојатељ, отац Серафим, који је начетог здравља, више бави молитвом и духовним усавршавањем.

Велики стручни допринос обнови и подизању Какова дао је проф. др Мирко Ковачевић, главни архитекта обнове Хиландара, који је доста времена проводио на метоху, у једној брвнари. На основу неколико хиљада професорових фотографија, урађени су пројекти обнове Хиландара након великог пожара 2004. године. Сва столарија и добар део намештаја за обнову манастира израђени су у столарској радионици на Какову, од дрвета из манастирских шума.

У храму Богородице Живоносног Источника свако вече се служи Вечерње, са почетком у 20 часова. Литургија се служи недељом и четвртком или празником, са почетком у 8 часова. Богослуже пензионисани свештеници из Србије, који овде бораве у сменама и станују у вили „Врањанка“, поред вештачког језера. Храм је мали и најчешће не можемо сви да станемо унутра, па већина ходочасника и радника стоји напоље, на платоу испред цркве, где слушамо богослужење преко разгласа. Због тога свештеник, када кади тамјаном, прво окади храм, а потом изађе на плато и окади присутне. Уочи Митровдана смо се сви исповедили, а на сам празник причестили Телом и Крвљу Христовом. Такође смо присуствовали литургији на празник Светог краља Милутина и Преподобног Теоктиста (краља Драгутина) и њихове матере Јелене.

Првог дана, на Вечерњој служби, сусрећем познанике из Шапца, који су добровољци на брању маслина. Они долазе сваке године у Каково и Хиландар, да помажу монасима, па се може рећи да су ветерани на моби.

Током Вечерње службе и касније, током ноћи, чује се завијање шакала са околних брда. Понекад приђу сасвим близу манастира. Раније су их терали пси, којих сада нема на метоху.

Свако јутро, после доручка, одлазимо пут Јерисоса, где радимо на обнови хиландарске куће. Ова спратна зграда са двориштем налази се у самом центру места, преко пута парка, и служи као коначиште монасима и мирјанима на путу за Свету Гору. Кућа је реновирана изнутра и састоји се од четири апартмана. Остало је још да се среди ограда, улазна капија и двориште које треба бетонирати и поплочати каменом. У ту сврху ископавамо вишак земље и товаримо је на манастирски камион. Потом армирамо и бетонирамо делове дворишта и новоподигнуте терасе. Посао није тежак, јер нигде не журимо. Осим тога, радимо са благословом хиландарског игумана Методија, који повремено обилази радове.

Чудимо се грчком „шљунку“, јер је то заправо дробљени камен из каменолома, помешан са жутом прашином. Грци немају чист речни шљунак од песка и каменчића, па се сналазе како знају и умеју. Често нисмо свесни природних богатстава које поседујемо, све док не видимо туђу оскудицу. Слична ситуација је са пијаћом водом, која се код нас у Србији расипа на све стране, док многи други народи оскудевају у њој. Приликом једне моје посете Кајмакчалану, групи поклоника сам више пута рекао да сви купе флаширану воду у Солуну и понесу је са собом, јер је планина Ниџе прилично безводна. Ипак, нису ме сви ходочасници озбиљно схватили. Један од њих је долазио из сремског села Ердевика, окруженог густим фрушкогорским шумама. Ово прелепо место лежи на четири језера, са много чесми питке воде која долази из великих дубина, па се потом бахато разлива по сеоским каналима. Долазећи из таквог богатства, којег није био ни свестан, мој земљак није купио воду у маркету, и када смо приспели у подножје Кајмакчалана и кренули са успоном, питао ме је где може да наточи воду. Сви су се смејали његовом наивном питању, а ја сам га разумео. Сремцу није допирало до ума да постоји безводна земља, јер је мислио да је његово село сасвим обично, ни по чему богатије од било ког другог села. А заправо је живео у рају на земљи, само тога није био свестан…

У паузама између грађевинских радова, док се бетонске плоче стежу, ископавамо корење козлаца по околним шумама. Козлац је вишегодишња, зељаста биљка, у народу позната као “змијско грожђе”. Има је доста у околини Какова. Најчешће расте на влажним местима, по шумама, испод крошњи платана, у папрати… У пролеће је козлац најкрупнији, а у јесен је прилично ситан, па га треба много више ископати, да би се напуниле гајбе. Очас се размилимо по шуми са ашовима и кесама у које трпамо корење козлаца. Посао је лак, али помало досадан. Ипак, нада да ће лек од козлаца и меда некоме помоћи у борби са најтежом болести, даје нам елан и веома брзо завршавамо прикупљање.

Хиландарци припремају овај чудотворни лек који треба опрезно користити, према упутству, јер је козлац отрован. Лек се справља тако што се корење опере и очисти, потом исецка на коцкице величине зрна кукуруза, осуши на сунцу и промаји, а онда пакује у теглице и прелије медом. Узима се ујутру по једна коцкица козлаца, на празан стомак, пола сата пре јела. али се не жваће, већ се само прогута, да отров не би оштетио слузокожу. Козлац се не сме узимати током хемиотерапије и зрачења. Употреба траје петнаест дана, па се прави пауза од месец дана, а затим по потреби понавља више пута.

Неки од нас су пријатељима и познаницима понели из манастира теглице са козлацом, а други су понели зрна грожђа и комадиће лозе Светог Симеона Немање, који помажу код добијања потомства. Ја сам сину мог пријатеља понео грожђе, и био сам срећан што никоме не носим козлац.

Хиландарци шаљу супружницима који желе да добију пород два осушена зрна грожђа и један комадић орезане чудотворне лозе Светог Симеона Немање. Парче лозе се потапа у освећену воду, коју супружници пију наредних 40 дана, по једну кашичицу дневно, уз пост и свакодневну молитву Господу, Богородици и Светом Симеону Мироточивом. Потом се у 41. дан супружници исповедају и причешћују на Светој Литургији, и одмах након причешћа узимају по зрно грожђа. Постоје бројна сведочанства о деци рођеној посредством чудотворне лозе са Хиландара. Наравно лоза није довољна сама по себи. Уз њу иде чврста вера и усрдна молитва.

На Митровдан не радимо, јер је црвено слово у нашем, јулијанском календару. Грци су Светог Димитрија прославили тринаест дана раније, јер су прешли на нови календар. Тај прелазак на грегоријански календар је довео до раскола у цркви, па данас у Грчкој има близу милион тзв. старокалендараца. Света Гора је, милошћу Пресвете Богородице, остала на старом, јулијанском календару. Након Свете Литургије и доручка, обилазимо Уранополис и хиландарски посед уз саму границу са Светом Гором, преко пута граничног прелаза. Великим радом и трудом добровољаца, ту је искрчена макија, шибље и трње, па је имање доведено у употребљиво стање. Остало је још да се поставе две капије и да се цео посед приведе намени. Мало даље, на супротној обали полуострва Атоса, идући према месту Неа Рода, тик уз границу са Светом Гором, налази се други хиландарски посед Кумица, где су такође добровољци радили на обнови и санацији.

 

Хиландар

 

Након шест дана боравка на Какову и рада у Јерисосу, крећемо пут манастира Хиландара, где ћемо се задржати два дана. Иако ми је ово четврти пут да посећујем Хиландар, свако ново ходочашће носи са собом нови доживљај српске светиње. Међу нама је неколико ходочасника који по први пут посећују Хиландар и њихово узбуђење је највеће.

У недељу ујутру стижемо у Уранополис и одмах одлазимо до канцеларије светогорског представништва у којој се издају визе за улазак на Свету Гору, тзв. диамонитириони (ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ), који коштају 25 евра по особи. Диамонитирион је званични документ, оверен печатом светогорске управе и потписима чланова светогорске владе, Свете Епистасије, који садржи личне податке о ходочаснику и време дозвољеног боравка на Светој Гори.

Већ на првом кораку – огромно искушење! Нељубазни, дрски службеник ми хладно саопштава да само мене нема на списку за издавање виза, док су остали ходочасници из наше групе евидентирани. На питање како ме нема на списку, када су сва имена послата скупа мејлом, осорни службеник одмахује руком и каже да дођем касније. Велика је гужва и он је нервозан, али рекао бих да није само нервоза у питању, већ се ту уплела таштина, гордост и ко зна шта још. Када се ред за визе смањио, поново стајем на зачеље и чекам милост ситног чиновника којем је ова ситуација вероватно једина сатисфакција за све проблеме које има у животу. Са одштампаним текстом мејла у којем су наведена сва имена из групе, укључујући и моје, поново долазим на ред, али се чиновник овога пута бесно издире, говорећи да сачекам да изда све визе, па ће се тек онда позабавити мојим случајем. Поново стрпљиво чекам и већ сам помирен са могућношћу да овај пут нећу видети Хиландар. Размишљам о томе како да се вратим назад на Каково, са неким од ходочасника који ће поподне сићи са брода, у повратку са Свете Горе. Када су коначно сви добили диамонитирионе, па чак и они који су дебело закаснили, по трећи пут стајем у ред, иако реда заправо више ни нема. Овога пута ме хировити службеник одмах проналази на списку у компјутеру и штампа мој диамонитирион. Гледа ме испод ока, очекујући моју бурну реакцију, али га не удостојавам протеста, презира, па чак ни погледа. Он је само нечистоћа у коју сам угазио на путу за Врт Пресвете Богородице. Када човек који је кренуо на далек и важан пут угази у неку нечист, не враћа се кући ради тога, нити одустаје од пута, већ отресе нечистоћу са ципела и настави даље. То и ја чиним…

Убрзо се укрцавамо на велики ферибот, након прегледа бродских карти које смо претходно купили и диамонитириона, од стране светогорских службеника. Бродски мотор се покреће, капетан маневрише огромним трајектом и напослетку испловљавамо из луке у Уранополису. Успут, док лагано пловимо уз западну обалу Свете Горе, пред нама промичу скитови и метоси Пантелејмона, Хиландара и других светогорских манастира. Прва лука у коју пристајемо након сат времена лагане пловидбе је хиландарска лука Јовањица. Ту нас чекају минибусови који ће нас превести до Хиландара. Седамо у возила и почиње успон по клизавим, блатњавим светогорским серпентинама. Макадамски пут од десетак километара препун је рупа и локви. Убрзо смо на врховима планинских венаца, високо изнад дубоких провалија. Претходни дан је падала обилна киша. На неколико места је бујица нанела жуто блато са околних брда, па је пут веома клизав. Минибус се заноси на кривинама, клизимо укосо, али срећом, возач је искусан и са лакоћом савладава све препреке, док опуштено ћаска са нама. Он овим путем пролази сваки дан по неколико пута. Пролазимо поред дубоке провалије, где је пре једанаест година погинуо млади хиландарски монах Атанасије, када је пошао у помоћ грчким ватрогасцима који су слетели са пута. Место погибије је обележено великим дрвеним крстом.

Гостопримци нас дочекују у новој гостопримници унутар манастирских зидина. Та велика просторија се налази десно од манастирске капије, на спрату, близу места где је некада, пре пожара, била стара гостопримница. Седамо на терасу која гледа на манастирски врт. Послужују нас домаћом кафом, ракијом ципуром, хладном водом и укусним ратлуком са кокосом. Потом нас смештају у нови конак унутар манастира, лево од улазне капије, који је изграђен на месту где се пре пожара налазио Бели конак. Четворокреветне собе су сасвим нове, простране и уређене у етно стилу. По две собе имају заједничко купатило и чајну кухињу. Већина преосталих ходочасника коначи у адаптираној мазгари и сенари, изван манастирских зидина. У мазгари има четрдесетак кревета у једној великој просторији, док је у сенари неколико соба са више лежајева. Ми смо као радници добровољци са Какова помало привилеговани, па спавамо у самом манастиру.

Остављамо ствари у соби и ја хитам да се поклоним Икони Богородице Тројеручице у Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице, мени драгој фресци Милоша Обилића у Лазаревој припрати, чудотворној лози Симеона Мироточивог, изниклој из његовог празног гроба, када је Свети Сава пренео очеве мошти у Србију, да над њима измири завађену браћу. У обиласку пијем воду са Савиног бунара, пењем се на пирг Светога Саве, фотографишем цркву, конаке и два висока чемпреса које су, по предању, засадили Свети Сава и Свети Симеон. У крошњама тих кипариса крили су се грчки устаници, када су бежали пред турским потерама.

Убрзо излазим кроз манастирску капију и пролазим крај гробљанске цркве Благовештења. Силазим до невеликог манастирског гробља. У једној хумци почива јеромонах Кирило који је преминуо пре седам и по година. Приликом моје прве посете Хиландару 1998. године, отац Кирило је крстио мог сапутника, којем сам кумовао на крштењу, на обали мора. Још увек нису отворили гроб оца Кирила и положили његове кости у костурницу, иако се већ јављао у сну неким људима, а једно дете је чудесно исцељено његовим посредством. Можда је Хиландарцима потребна временска дистанца да схвате са каквим човеком су живели?

Мало даље је хумка монаха Василија који је преминуо пре осам и по година. Био је то један од последњих монаха из „старе гарде“, којег сам такође упознао приликом прве посете Хиландару. Његовим уснућем је отишла једна ера и наступила је смена генерација. Данас у Хиландару има око седамдесет монаха и искушеника, а онда их је било мање од двадесет. Најмлађи међу њима је био ондашњи јеромонах, а садашњи архимандрит, игуман Методије, који је свакодневно служио Литургију у Саборном храму.

На манастирском гробљу је најсвежија хумка оца Митрофана који је преминуо пре свега десет месеци. Ходочасници су га запамтили као монаха који је радио у манастирској продавници и којем није требао дигитрон да израчуна било који рачун.

Мало даље је гроб и надгробни камени крст јединог мирјанина који је сахрањен на хиландарском гробљу. То је Ђорђе Рош, даљим пореклом Француз и натурализовани Немац, а опредељењем Србин, јунак Великог рата, послератни „народни непријатељ“ и политички емигрант, оснивач Комитета за обнову и велики добротвор манастира Хиландара. Последње године живота је посветио Светој Царској Српској Лаври, прикупљајући помоћ широм света, заједно са принцем Томиславом Карађорђевићем. Умро је на путу за Свету Гору. Комунистичка власт није дозволила да се сахрани у отаџбини, што је била његова изричита жеља, па су га Хиландарци сахранили на манастирском гробљу, да векује заједно са њима.

Улазим у костурницу у подруму гробљанске цркве Благовештења. Потпуно сам сам у полумраку крипте испуњене лобањама и костима монаха који су се преселили у Царство Небеско. Лобање су поређане по полицама, крај зидова, а кости измешане у заједничкој просторији, испод једног дрвеног поклопца на поду. На неким лобањама је исписано име монаха, година рођења и смрти или, пак, свештенички чин. Верује се да су лобање светитеља жуте боје, попут воска, док су лобање грешника тамнијих нијанси. Највише је неутралних, белих лобања праведника. Ипак, ово веровање је само веровање, а Бог је једини Судија. Не осећам никакав страх, нити тугу, јер овде је радост и живот, а не смрт која је побеђена Васкрсењем Богочовека. На једном месту су поређане једна крај друге, лобање игумана Мојсија, монаха Митрофана, монаха Павла, монаха Јустина, монаха Михајла (Дике), монаха Јована… Већина њих су били спасиоци Хиландара, који су дошли у манастир из емиграције, у тренутку када је због недостатка монаштва претила опасност да Хиландар падне у грчке руке. Готово сви су били прости монаси, без свештеничког чина, јер су Други светски рат провели као припадници Српског добровољачког корпуса, а после рата емигрирали у Немачку, Енглеску, Аустралију… На позив владике Николаја Велимировића, дошли су у Хиландар у најтежем моменту и тако га спасили, јер уколико број монаха у неком манастиру или скиту падне испод седморице, он постаје грчки. Свесно су жртвовали себе, да би спасили српску светињу. О томе се никада није говорило, нити писало у годинама комунистичких лажи.

Коначно напуштам костурницу и остављам мошти Хиландараца да векују у крипти гробљанске цркве Благовештења. Колико је ту само незнаних људских судбина о којима никада нећемо ништа сазнати, јер монах се изнова рађа кад прима монашки постриг, и за њега не постоји претходни живот.

Пролазим крај капеле, подигнуте на месту на ком је сахрањено магаре које је у XV веку донело Икону Пресвете Богородице Тројеручице из Студенице у Хиландар. На празник Иконе Богородице Тројеручице, у литији се доноси Хиландарска Игуманија до ове капеле, а потом се служи Света Литургија.

Потом накратко разгледам камени рељеф Преподобног Симеона Мироточивог, који је отац Војислав Билбија исклесао у стени, крај пута. Кажу да је са тог места Свети Симеон Немања надгледао подизање Хиландара. Зато на рељефу прстом показује своју задужбину.

Пут ме даље води до крста и чесме краља Александра Обреновића, који су подигнути поводом његове посете Хиландару 1898. године, којом приликом је откупио манастирске дугове од Бугара, и вратио Хиландар Србима. Одмарам се крај крста и пијем хладну воду са чесме.

Даље, низ макадамски друм, пролазим поред дрвореда високих кипариса. Пут ме води до маслине коју је засадио цар Душан 1345. године, када се склонио на Свету Гору пред епидемијом куге, заједно са супругом Јеленом. Тада су царицу носили на носиљци, да не би ногама дотакла тло Свете Горе и тако прекршила закон „Авато“, древну забрану приступа женама. Преко пута маслине је крст цара Душана.

Есфигмен

 

Напослетку одлучујем да наставим пешачење даље, низ друм, и посетим зилотски манастир Есфигмен. Иако сам на Хиландару по четврти пут, никада нисам био у Есфигмену. Није да то нисам желео, али напросто није било прилике. Касније сам слушао разне приче које су ме мало поколебале. Говорили су ми да есфигменски монаси не пуштају сваког ходочасника у манастир, због њихове непомирљиве, зилотске доктрине која у свакој придошлици види екуменисту и издајника православља. Зато су Есфигменци оптерећени страхом да непријатељи не продру у њихову оазу правоверја. А непријатеља је много, барем их они тако доживљавају. Пре свих, то је цариградски патријарх Вартоломеј, којег јеромонаси неће да помињу на Литургији, иако је он њихов надлежни архијереј, јер је огрезао у екуменизму. Ништа мање опасан непријатељ есфигменске обитељи је сама држава Грчка, јер их је у више наврата гонила са Свете Горе, али ниједном није успела у томе. Сваки пут би уз братство стали верници из Солуна и са Халкидикија, као и одређени број Светогораца. Покушаји протеривања есфигменских монаха били су скопчани са великим опасностима да ће доћи до крвопролића, јер се сами монаси држе девизе: „Православље или смрт!“ (Ὀρθοδοξία ἢ θάνατος!).

Патријарх Вартоломеј је, чак, 2005. године поставио нову управу манастира и братство од двадесетак монаха који бораве у једној згради у Кареји, административном средишту Свете Горе. Ипак, тим монасима „лојалистима“ је онемогућено да преузму Есфигмен од зилота, којих је у манастиру око сто двадесет. Међу њима су тренутно и два Србина: отац Авакум родом из Пирота и отац Симеон пореклом из Шапца.

Несугласице између манастира Есфигмена и Цариградске патријаршије датирају још од друге половине 60-тих година прошлог века, када су Есфигменци прекинули све контакте са цариградским патријархом. Разлог за прекид општења је био тај што се цариградски патријарх Атинагора сусрео са римским папом Павлом VI. Тај сусрет се одиграо у Јерусалиму 1964. године, којом приликом су скинуте међусобно изречене анатеме старе девет векова. Сукоб се временом продубљивао, да би ескалирао 2002. године, када су монаси из Есфигмена стављени ван закона и проглашени узурпаторима манастира. Од тада траје битка грчког правосуђа и полиције да их иселе из манастира. Иначе, Есфигменци немају сарадњу ни са једним манастиром на Светој Гори, осим са „првим комшијама“ Хиландарцима, и то у ограниченом обиму. Они не учествују у раду Свете Заједнице у Кареји, која је састављена од представника свих светогорских манастира. Уместо њих тамо седе „лојалисти“, привржени Фанару.

У јулу прошле године полиција је извела један од највећих напада на Есфигмен, са задатком да протера монахе и преда манастир на управу братству постављеном од стране цариградског патријарха Вартоломеја. Овај патријарх себе назива васељенским патријархом, иако му је посед сведен на једно двориште, конак и храм на Фанару, у Истанбулу, а паства на свега неколико хиљада православних хришћана у Турској. Додуше, многе епархије широм света су под његовом јурисдикцијом. Патријарх Вартоломеј отворено заступа америчке интересе, па је због тога признао неканонску Православну цркву Украјине, насталу уједињењем две расколничке верске организације.

Прошлогодишња опсада Есфигмена је трајала дуго, и све је било спремно за напад, али се у последњем тренутку одустало, јер је претило крвопролиће са великим бројем људских жртава. Монаси су приликом једне такве полицијске опсаде напунили подрум плинским боцама, спремни да и сами погину, али да ни по коју цену не напуштају манастир. Такође, приликом ранијих покушаја полиције да продре у Есфигмен, монаси су на њих бацали молотовљеве коктеле. Сам манастир је изграђен попут утврђења, па га је веома лако бранити од напада споља.

Док сам корачао кроз шуму према манастиру Есфигмену, три километра у једном правцу, нисам био сигуран да ли ће ме братија пустити да уђем у манастир, а још мање да ли ће ми отворити врата храма. Наиме, есфигменски монаси не пуштају посетиоце да уђу у манастир, уколико су вакцинисани против короне. Ја се нисам вакцинисао, и ту немам проблема. Међутим, монаси не пуштају никога у Саборни храм Вазнесења Господњег, уколико поседује биометријски пасош са електронским чипом. Проблем је у томе што су сви важећи српски пасоши биометријски. Како уопште ући на Свету Гору без пасоша, када га полиција изричито тражи приликом укрцавања на брод? Неки ходочасници које срећем успут, саветују ми да слажем како имам стари пасош од пре десет година, али ја не могу да лажем на овом месту. Напросто, то нема никаквог смисла, јер лагати на Светој Гори значи лагати самог себе. Одлучујем да кажем истину, па како буде.

Успут размишљам како би било лепо да сам понео моје бројанице од стотину чворова, које су остале у хиландарском конаку, јер бих уз бројанице лакше изговарао Исусову молитву: “Господе, Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешнога”.

На једном месту пут се рачва у два правца. Лево се иде према Милутиновом пиргу, Савином пољу и манастиру Светог Василија на мору, а десно према Есфигмену. Скрећем удесно, као и увек. Одатле је пут веома лош, са пуно локви, каљуга и блата. Види се да Есфигмен нема довољно новца за одржавање путева, као Хиландар. Успут наилазим на велике, каљаве баруштине, али некако увек пронађем пролаз да наставим даље. На неким местима пут иде узбрдо, па се повремено одмарам у сенци високих стабала. Због јучерашње кише је велика влажност ваздуха.

Након непуног сата лаганог хода, са успутним краћим предасима, коначно стижем пред зидине Есфигмена. Поред манастира тече поток који се улива у море. Обилазим око зидина, пролазим испод вињаге и куцам на велику улазну капију која су забрављена. Нико не одговара са друге стране. Тако пролази пар минута. Окрећем се и већ полако крећем назад, када зачујем како један монах откључава капију и позива ме да му приђем. У Есфигмену увек по један црноризац дежура крај улазних врата. Чуо сам да је ту својевремено дежурао монах који је имао невероватан дар, да непогрешиво препозна иноверног посетиоца, који би покушао да уђе у манастир. Још увек се живо приповеда о овој његовој моћи, којој су сведочили бројни ходочасници. Калуђер на вратима манастира ме одмах пита јесам ли вакцинисан. Одговарам да нисам. Монах ме потом пушта у манастирско двориште и шаље на спрат конака, у гостопримницу, односно архонтарики (АРХОNТАРIКI), како је Грци називају.

Пењем се степеништем на спрат конака и улазим у гостопримницу, где већ седи отац Авакум, Србин родом из Пирота, заједно са четворицом момака из Шапца и Београда који тресу маслине на Какову. Осим њих, још десетак Срба су пристигли из Хиландара, да посете Есфигмен. Седамо за масивни, дрвени сто и окрепљујемо се хладном водом и ратлуком. Одмах на зиду уочавам слику српског цара Душана. Водимо разговор са нашим земљаком, есфигменским монахом Авакумом. У овом манастиру су се својевремено подвизавали Свети Антоније Печерски, Свети Григорије Палама који је био игуман Есфигмена, Свети Пајсије Светогорац који се ту замонашио и провео пет година, као и многи други Свети Оци. Есфигмен су помагали српски цар Душан и деспот Ђурађ Бранковић, који је даривао манастир са педесет литара сребра годишње, о чему сведочи једна повеља која се чува у ризници. Ктиторство је после деспотове смрти наставила његова ћерка, султанија Мара.

Есфигменци примају само поклоне који немају на себи одштампан бар код, јер је за њих то жиг звери. Најпотребније су им батерије за мале лампе које сви носе на челу, јер у манастиру нема електричне струје, нити агрегата. Један ходочасник Шапчанин донео им је неколико паковања кафе, али отац Авакум одмах загледа да ли имају бар код, на шта се дародавац смеши и прича да је обишао десетак дућана у Србији, док коначно није пронашао паковање кафе без бар кода.

У кухињи монаси спремају боранију у великим, олупаним шерпама. На улазној капији један калуђер продаје маслине и маслиново уље. Такође, у малој продавници продају пиво у флашама које сами производе. Монаси нуде и друге своје рукотворине и производе: бројанице, свеће, иконе, крстиће, домаћи чипс и еурокрем, ратлук, алву, разне преливе и зачине. Из сваког угла манастира избија сиромаштво које се не да сакрити, попут кашља. Напросто, види се да монаси живе у великој оскудици. Не помаже их држава, нити су у могућности да се баве економијом, јер су им блокирани сви рачуни, одузета сва имовина и предата „лојалној“ управи манастира у Кареји. Практично живе од милостиње добротвора и продаје рукотворина.

После неког времена проведеног у гостопримници, прилази ми један млади монах и без речи поклања мале бројанице од тринаест перли. Као да је знао да ми требају, јер сам своје заборавио у Хиландару. Као да је чуо мој искрени жал што немам бројанице уз себе, док сам творио Исусову молитву. Монах је Грк и објашњава ми како се моли уз бројанице. Кажем му да знам и изговарам Исусову молитву на српском, али ме он исправља, иако не зна српски језик, па ми говори: “…помилуј НАС грешне…”. Дакле, треба се молити у множини, за себе и за друге. Размишљам о томе. Потом ми монах показује једну цедуљу, на којој је одштампано грчким алфабетом како се треба молити. Фотографишем телефоном цедуљицу, да бих је касније, уз помоћ интернета, превео на српски језик.

Отац Авакум нам говори да се убрзо затвара гостопримница, и позива нас да пођемо са њим на богослужење у Саборни храм. Ја сам збуњен, јер нисам очекивао такав позив. Док чекамо под наткривеним тремом да уђемо у цркву, други монах ме љубазно одводи до ормарића поред кухиње, и даје ми кошуљу дугих рукава да је обучем, јер сам дошао у мајици. У многим светогорским манастирима није дозвољен улазак у храм и трпезарију у одећи кратких рукава. Потом улазимо у велелепни храм, да присуствујемо богослужењу које отпочиње у 14 часова.

Саборни храм Вазнесења Господњег је веома лепа и складна грађевина. Наос храма је простран и висок, осликан предивним фрескама. Окружен је са три стране припратом, а са предње стране и наткривеним тремом. У броду цркве су постављене стасидије, како дуж зидова, тако и у централном делу. На средини храма постављена је огромна тучана пећ у коју могу да се заложе целе цепанице. Из пећи се високо горе извија чунак, који потом савија кроз припрату и излази напоље, спроводећи дим изван храма. Данас је топло, па пећ није наложена. Штавише, у храму се осећа пријатна свежина, јер је напољу спарно.

Седам у једну бочну стасидију и молим се у себи, премећући у руци бројанице које сам малочас добио на дар. Захвалан сам Господу што су ми се, ето, и ова врата отворила. Сигуран сам да су вера и нада, потпомогнуте љубављу и распламсане у срцу, сигуран кључ који отвара свака врата. Срећан сам што ми је братија допустила да барем накратко будем део њихове молитве Господу која се узноси пут небеса.

Есфигменци су веома љубазни, али и опрезни у контакту са странцима, па испитују сваког непознатог придошлицу: ко је, одакле је и шта ради у манастиру. Усред богослужења у храму, један момак дуго времена нешто објашњава шапатом монаху који га испитује. Напослетку се калуђер пријатељски насмеши и потапше ходочасника по рамену. То значи да је прошао његову малу проверу.

Напослетку, излазим из храма и хитам назад у Хиландар, да стигнем на вечерње које почиње у 16 часова. Још једном обилазим око манастира и тражим чувени натпис: „Православље или смрт!“, али га не налазим. Касније схватам да се тај натпис види са мора, односно из манастирске луке, јер је окачен са те стране зидина. Есфигмен, иначе, лежи на самој обали мора, па увек понеки монах по послушању лови рибу, јер сиромашна братија тако попуњава своју оскудну трпезу. Брзим ходом стижем натраг у Хиландар за свега пола сата, јер се успут нигде не задржавам.

Повратак у Хиландар

 

На Вечерњем богослужењу Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице је препун монаха и ходочасника. Калуђери нас моле да пређемо у Милутинову припрату, јер је у наосу храма прилично тесно. Хиландар свакодневно угошћава преко стотину гостију из Србије, Републике Српске, Црне Горе и дијаспоре. То ствара велику гужву у храму, трпезарији, продавници… Хиландарци се држе завета Светог Симеона Мироточивог који је подигао задужбину, заједно са својим сином Светим Савом, на ползу васцелом сербском роду, иако их то знатно омета у свакодневном монашком животу. Нажалост, многи Срби данас посећују Хиландар из радозналости, помодарства или напросто да убележе да су ту били, уместо да походе Свету царску српску лавру из верских побуда.

Како Вечерње богослужење одмиче, све нас преплављује топлина у полумраку храма, изазвана умилним појањем Хиландараца, мистичним треперењем свећа са полијелеја и мирисом тамјана из кадионице.

Након завршетка Вечерње службе, улазимо у трпезарију, на вечеру. Нас тридесетак који намеравамо да се причестимо сутрадан, на Литургији, смештају у малу трпезарију на спрату, изнад улазног трема у главну трпезарију. Пењемо се узаним дрвеним степеништем и седамо за столове. Пред нама је посна чорбица, хлеб и салата. Ходочасници који се неће причестити, обедују макароне са сиром у великој трпезарији у приземљу. Све је топло и укусно, премда веома једноставно. Тајна хране која се спрема у сваком манастиру лежи у чињеници да се обеди припремају уз благослов и молитву. Зато је све тако лепо и укусно. Кроз отворене, високе прозоре велике трпезарије који гледају на нашу малу трпезарију, слушамо звоно које означава почетак и крај обеда, као и житија светих за тај дан у години, које чита један монах са предикаонице, уз благослов игумана Методија.

Након трпезе следи Повечерје, Акатист Пресветој Богородици и целивање моштију у Саборном храму. На Акатисту Пресветој Богородици црквом одјекују величанствени стихови, који надимају груди усхићењем: „Возбраној војеводје побједитељнаја“ и „Радујсја, невјесто неневјестнаја“.

Потом следи целивање Иконе Богородице Тројеручице, пред којом три пута метанишемо, додирујући челом камени под. Затим се сви клањамо Симеоновом сребрном кивоту, још једној предивној рукотворини оца Војислава Билбије. На крају богослужења, монаси нас позивају да целивамо мошти светих, које нам износе на поклоњење у левој ниши иконостаса. То су мошти Светог Трифуна, Светог Григорија Богослова, Светог архиепископа српског Арсенија Сремца (пршљен), Светог пророка Исаије (део лобање) и Светог Пантелејмона (кост). Мошти светаца су похрањене у богато украшеним кутијама, без стакла, па директно уснама дотичемо светиње. Хиландар чува близу стотину педесет различитих моштију светих Божјих угодника.

Након целивања моштију крећемо на починак. Улазне капије манастира се затварају у 20 часова. Одмараћемо свега пар сати, јер Јутрење почиње већ у 3 сата после поноћи. Брзо тонем у дубоки сан, савладан умором од претходног дана.

У Хиландару се почетак појединих богослужења мења у зависности од годишњег доба, јер се на Светој Гори време рачуна по византијском обрасцу. Полуноћница и Јутрење у зимском периоду почињу у 2 часа ујутру, у летњем периоду у 4 сата ујутру, а у два прелазна периода између лета и зиме, у 3 часа по грчком времену. Вечерње такође може почети у 15, 16 или 17 часова, у зависности од тога које је доба године. У време нашег боравка у Хиландару Полуноћница и Јутрење су почињали у 3 часа после поноћи, а Вечерње у 16 сати. Одмах после Јутрења, у наставку се служи Света Литургија.

На Полуноћници и Јутрењу храм није онако пун као на Вечерњој служби, јер многи ходочасници још увек спавају. Зато успевам да уђем скроз напред, у сами брод храма. Седам у једну празну стасидију, између двојице монаха. Хиландарски монаси се крећу у полумраку храма у савршеном реду, метанишу и клањају се један другом, целивају иконе и Богородицу Тројеручицу. Ми ходочасници немо посматрамо тај призор, и на знак некога од калуђера, радимо исто оно што су они већ учинили.

Убрзо након почетка Јутрења, један монах нас позива на исповест у параклису иза горње, мале трпезарије. Пењемо се уз дрвено степениште и чекамо у реду. Никада до сад се нисам исповедао у три сата ујутру. Исповеда нас пензионисани свештеник. Један по један улазимо у капелицу, да приступимо Светој Тајни Покајања, која претходи Светој Тајни Причешћа. Након Исповести се враћамо на Јутрење, у храм Ваведења Пресвете Богородице.

Одједном, из молитве нас прену јак потрес. Као да је прошао струјни удар кроз камени под храма, испод наших ногу. Недуго затим се кроз ваздух проломи снажан прасак, налик експлозији. Стари монах, лево од мене, само се прекрсти и настави даље са молитвом. Млађи монах, десно од мене, није се ни померио из стасидије. У први мах помислих да је у питању земљотрес, али ме продорни тресак сасвим збунио, па сам на мах посумњао да је негде експлодирала плинска боца. Међутим, нешто касније сам чуо да је, ипак, био земљотрес, који је срушио високи оџак изнад кухиње. Зато се и чуо продоран звук, налик експлозији, у трену обрушавања димњака. На Светој Гори су земљотреси свакодневница, нарочито у последњих неколико година, и нико се претерано не узбуђује ради тога.

У једном моменту нас позивају да изађемо у Лазареву припрату, где ћемо читати имена упокојених. Нас неколико десетина палимо воштанице и, уз титраву светлост свећа, читамо имена непознатих, усопших рабова Божијих. Напољу је још увек густи мрак. Свако има задатак да прочита двадесетак густо одштампаних страница са именима покојника. На крају нам монах каже да прочитамо и имена својих најближих сродника који су преминули. Немам читуљу уз себе, па покушавам да се напамет сетим свих предака. Када завршимо са читањем, враћамо се назад, у наос Саборног храма.

Пошто је неки ходочасник у међувремену заузео моју стасидију, стојим иза једног стуба, на неколико корака од леве певнице. Стари монах ми нуди да седнем у његову стасидију, док он клечи пред фреском Пресвете Богородице на малом зиду, у левом углу храма. На том месту је, према предању, сахрањен кесар Војихна и његов четворогодишњи унук Угљеша, син деспота Јована Угљеше Мрњавчевића и потоње монахиње Јефимије. Љубазно одбијам милостиву понуду старог монаха, јер ме је срамота да седим, док он клечи на каменом поду.

Поново нам износе на целивање мошти светог Арсенија Сремца, чији се празник тог дана торжествено прославља.

Одмах у наставку Јутрења, без прекида, служи се Света Литургија. Препознајем возглас којим почиње Литургија: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Храм се полако пуни ходочасницима и монасима. У тренутку када лева и десна певница громогласно запевају Трисвету анђеоску песму “Свјат, свјат, свјат Господ Саваот”, сунчеви зраци почињу да се пробијају кроз високе прозоре у куполи храма. Призор који се не да описати речима, већ се само може доживети.

Пред крај Литургије стојимо у реду за причешће које врши један свештеномонах пред иконостасом. Млађи монах нас све редом пита када смо се последњи пут исповедили. Одговарам му да сам то учинио на Јутрењу, и он ме пропушта даље. Одмах ми пада у очи да се не причешћују сви хиландарски монаси, иако се Литургија служи свакодневно. То значи да се они брижљиво старају о припреми, пре приступања путиру са Телом и Крвљу Христовом.

Након Литургије пијемо освештану водицу, захватајући је металним лончићима из велике посуде. На крају нам деле кољиво у спомен на Светог Арсенија Сремца.

Излазимо напоље, у манастирско двориште, и ја по први пут погледам колико је сати. Полуноћница, Јутрење и Света Литургија су трајали безмало четири и по сата, од 3.00 часа до 7.20 часова, по грчком рачунању времена. Ипак, мени се чини као да су прошли за трен. Тако то бива на Светој Гори, у врту Пресвете Богородице. Иначе, бденија уочи великих Богородичиних и Господњих празника трају по десет, дванаест сати.

Одмах након свршетка Литургије, улазимо у велику трпезарију коју је осликао чувени живописац и хиландарски монах Георгије Митрофановић. Седамо за беле, камене столове који су однедавно овде опет постављени, уместо дугачких дрвених столова, којих се сећам из претходних посета манастиру. Један од камених столова је оригиналан, још из времена када је трпезарија грађена, а пронађен је у подруму, приликом реконструкције манастира након пожара. На њему се виде трагови времена, док су остали столови потпуно нови. Пред нама је постављен ручак: рижото са гамборима, салата, хлеб, вино, вода… Трпеза је обилна и никако не сличи нашем доручку, већ више ручку. Монаси су на ногама већ пет сати, и после обедовања иду на своја свакодневна послушања. Након молитве и првог звона, почињемо да једемо у највећој тишини, јер један монах чита са предикаонице житије светих за тај дан. Храна је изврсна, као и увек. На звук другог звона наливамо вино у металне пехаре. Када се зачује треће звоно, обедовање је завршено. Сви устајемо у реду и тишини и излазимо напоље.

Имамо на располагању још неколико сати до поласка на брод, па одлазимо до сувенирнице, пријемне канцеларије у којој се предају прилози и гостопримнице. Хиландарци нам поклањају по флашу хиландарског славског вина, у знак захвалности, јер радимо као добровољци на обнови њихове куће у Јерисосу. Износимо ствари из соба, како би просторије могле да се почисте и припреме за наредну групу посетилаца. Међутим, убрзо сазнајемо да данас неће бити нових ходочасника, јер је море узбуркано и бродови не испловљавају из лука у Уранополису и Јерисосу. Због тога ниједан ходочасник данас не може да уђе на Свету Гору морским путем. Осим тога, однедавно нико не може да уђе на територију Свете Горе ни копненим путем, откако Светом Епистасијом председава монах из манастира Велике Лавре. Он је једноставно забранио улазак копном на Свету Гору, и гранична полиција се слепо држи те наредбе. То значи, када бродови не плове, са Свете Горе се може изаћи копненим путем, али се не може ући истим тим путем. Зато се и ми овога пута морамо вратити назад манастирским возилима, која ће нас превести до границе између Свете Горе и Грчке.

Улазимо у комби и крећемо макадамским путевима, преко планинских превоја. Све време пљушти јака киша. Убрзо почиње олујно невреме. Ветар ковитла капи кише и готово ништа не видимо кроз замагљене прозоре комбија. На појединим местима је веома клизаво, јер је киша нанела жуту земљу на пут. Литице поред којих пролазимо су стрме и високе. Понегде се возимо тик уз ивицу провалије. Нигде нема заштитних браника, и тек понегде су уз ивицу пута набацани комади стена и крупно камење. Возач је неискусан, јер је на Хиландару тек пет дана. Не познаје добро путеве, па често неодлучно застајемо на раскрсницама без путоказа. Повремено вози у рикверц, не обазирући се на поноре изнад којих се надноси његово возило. Када коначно утврди којим путем треба да вози, нагло дода гас и удари посред рупе испуњене водом, па сви одскачемо са својих седишта. Ја седим у шарагама, на средњем седишту, и у једном тренутку ударам главом у тапацирани кров комбија. Сви се смејемо, да одагнамо страх.

Пут нас води кроз виногорје манастира Пантелејмона. Пролазимо изнад руског метоха Крумице, где сам прошле године добровољно радио на заламању винограда. Препознајем метох по млину и куполи храма Казанске иконе Богородице.

Коначно, уз усрдну молитву свих ходочасника, стижемо на мали гранични прелаз. Све време пљушти киша. Полицајци нам траже диамонтирије и пропуштају нас кроз малу капију на жичаној огради која опасује границу. Потом стојимо под дрветом и чекамо да дође по нас комби са Какова, јер је наше возило остало на паркингу у Уранополису.

 

Повратак у Каково

 

Након повратка у метох Каково, радимо још неколико дана на бетонирању дворишта хиландарске куће у Јерисосу, расклањању шута и земље са градилишта и копању козлаца по околним шумама. Ништа нам није тешко, јер смо окрепљени и напојени Духом Светим.

Када смо слободни од посла, шетамо каковским имањем. У паузама између радова у Јерисосу, одлазимо до корзоа на морској обали. Посећујемо супермаркете и пијацу у Јерисосу, која се одржава уторком.

Размишљам каква је привилегија ући у каковски храм Богородице Живоносног Источника уочи Вечерње службе, и молити се у тишини и савршеном миру, у полутами цркве, обасјане тек треперавом светлошћу кандила са иконостаса. Каква је радост шетати се кроз каковски маслињак, стазицама поред језера, кроз прекрасни врт или ободом густе шуме. Исто тако је неизмерна срећа седети у стасидији, у хиландарском Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице, између двојице монаха, утонулих у умну молитву. Или, пак, у есфигменском Саборном храму Вазнесења Господњег, међу ревнитељима који су спремни да положе свој живот за веру. Лепота је ходити хиландарским стазама, поред високих кипариса, кроз манастирску шуму, маслињаке и винограде, зароњен у мисли о Богу.

Пред полазак кући, каковски настојатељ нам поклања по једну флашу вина “Савино поље”, паковање мирисног тамјана и хиландарско издање календара за 2026. годину. Један сапутник, најстарији међу нама, али и највреднији, поклонио ми је каширану икону Христа Пантократора. У хиландарској и каковској продавници купили смо многе друге поклоне које носимо својим најдражим: мирисно уље, тамјан, бројанице, крстиће, славске свеће, иконе, књиге, мајице… На крају сви носимо кући много већи пртљаг, него што смо донели пре две недеље.

Коначно, након две недеље, враћамо се својим породицама, окрепљени и препорођени, да наставимо наше мале животе, са драгим људима, мрским пословима, банкарским кредитима, свакодневним проблемима… Ми смо свој широки пут одавно изабрали, иако се дивимо стрмом и узаном монашком путу који је скопчан са великим одрицањима и подвизима. Најпосле, оба пута, брачни и монашки, благословени су и тешки, сваки на свој начин, јер нема лаког пута до Царства Небеског. Заправо, нема лаких одговора, већ само лаких питања.

 

Za P.U.L.S.E Mikica Ilić

  D.O.M.I.N.E, Hilandar, Kakovo, Mikica Ilić, putopisi, Sveta gora