Imam potrebu da skrenem pažnju na jednu drugu istorijsku dimenziju Svetog Save, u kojoj se mogu sagledati koreni mnogih aktuelnih problema političke situacije u Srbiji.

Naime, Rastko Nemanjić pre svega je bio diplomata i državnik, ili ono što bi se u današnje vreme nazvalo – političar. A ista odrednica mogla bi se upotrebiti i za većinu pripadnika loze Nemanjića.

Međutim, sa viševekovne istorijske distance jako je teško da tadašnje vlastodršce od krvi i mesa danas sagledavamo kao ljude sa svim vrlinama i (češće) manama, a pogotovo kad je reč o dinastiji Nemanjića kao tradicionalnim osnivačima srpske državnosti – od kojih su mnogi proglašeni za svece, čime je napravljen dodatni otklon od njihove ljudske prirode u očima neukog naroda.

Narodno predanje objašnjava kanonizaciju većine Nemanjića time što su oni bili ktitori mnogih manastira, a nekolicina ih se nakon povlačenja sa prestola (ili državne funkcije) i zamonašila, čime su opet u očima naroda oprali sve ovozemaljske grehe. A ako te njihove grehe sagledamo istorijski i bez pristrasnosti, pronaći ćemo u najvećoj srpskoj vladarskoj lozi iznenađujuće (ili ne) mnogo tirana, ubica, sadista, ponekog pedofila, pa čak i nešto što bi se danas nazvalo vršiocima genocida. Ali, iako se u istorijskom kontekstu Nemanjići kao vladari ni po čemu ne razlikuju od svojih savremenika, može se postaviti pitanje zašto su Nemanjići mahom kanonizovani dok ogromna većina onovremenih državnika, koje god konfesije – nije?

Odgovor leži u specifičnoj geopolitičkoj situaciji u kojoj se nalazila nemanjićka Srbija – “zapad na istoku, istok na zapadu” (što se kao krilatica i pripisuje Svetom Savi) – koja je kraljevsku krunu dobila od Vatikana a crkvenu autokefalnost od Konstantinopolja, i tako morala da balansira spoljnu politiku između lojalnosti dvema (manje ili više otvoreno) suprotstavljenim silama, a ujedno i da nađe način da se učvrsti unutar sopstvene države u jedno izuzetno turbulentno doba. A nepismenom i zatucanom narodu (podsetimo se, tek par vekova ranije preobraćenom iz mnogoboštva) lakše je bilo nametnuti božanski nego sekularni autoritet, i stoga svrsishodnije utemeljiti dinastiju na svetačkom poreklu.

Tako bi trebalo u vladavini Nemanjića tražiti začetke kulta ličnosti vođe, i danas duboko ukorenjenog u političku svest Srba, a čiji nastanak se često pogrešno vezuje za mnogo mlađe istorijske periode. U tom smislu, kult ličnosti može se smatrati i jednim od osnovnih elemenata političkog identiteta Srbije, iz čega proističe možda nesvesno ali itekako evidentno verovanje u svemoćnost, nepogrešivost i nepromenljivost vlasti, koje ne samo da je uvreženo i danas već nikad zaista nije ni prestajalo od doba Nemanjića. Jer da je prestajalo, ne bi bukvalno svaka vlast u Srbiji od srednjeg veka do danas bila menjana silom – atentatima, prevratima, neredima, ratovima…

I nakon svih tih lekcija narod nikako da nauči da stanje u državi određuje njegova kolektivna volja a ne moć pojedinca ili male grupe ljudi, data upravo tom kolektivnom voljom izraženom između ostalog i prećutnim odobravanjem, jer “može i gore”. Naravno da uvek može i gore. Ali naravno da može i bolje.

Znači li sve ovo da Srbija treba da raskrsti sa Svetosavljem i nasleđem Nemanjića? Apsolutno ne! Ali treba već jednom da nauči ono što su mnogi zaista civilizovani narodi (i na zapadu i na istoku) odavno naučili – da za razliku od srednjovekovnih pravila u današnjem svetu vlast nije jednako država, položaj nije jednako kompetencija, funkcija ne oslobađa od odgovornosti i zajednički cilj naroda ne sme biti podređen ličnim interesima pojedinaca, ma koliko visokog državnog ranga.

Savremena država je dugoročni utopistički projekat u kom nema mesta idolopoklonstvu, i čije puno ostvarenje verovatno niko od nas neće doživeti, što ne znači da ne treba ni da se trudimo da se ostvari. Naprotiv!

Onda kad svako od nas bude radio ono što zna da radi, najbolje što može da radi, bez mešanja u tuđ posao i nadležnost, možemo da očekujemo da neke stvari krenu na bolje. Dokle god postoji sistem koji štiti nekompetenciju od odgovornosti ne možemo se nadati progresu.

Ali, bez promena u glavi nema ni promena u društvu. A ono što ovo društvo tek treba da prelomi u glavi je da je srednji vek odavno prošao, da najviše državne funkcionere na tim pozicijama ne održava božansko pravo već zemaljski zakoni koji bi morali da važe za sve ne samo u teoriji, i da svako od nas – i poslednji i prvi – mora da snosi odgovornost za posledice svog (ne)rada.

Deluje kao da je jedna generacija na jako dobrom putu da to prelomi, ali to moramo i mi malo stariji. Kad svi to shvatimo, postaće apsolutno nebitno ko je na vlasti, dokle god se vlast bude sprovodila u okviru zakona.

Kad se to bude desilo, videćete da će svima biti bolje.

Do tada, niko nam ne brani da slavimo Nemanjiće, bilo kao svece bilo kao istorijske ličnosti, i naravno Svetog Savu, kao prosvetitelja i utemeljitelja srpske duhovnosti ili samo kao diplomatu, državnika, pa i planinara. Ovo poslednje ja definitivno nemam nameru da prestanem da potenciram, kao simpatičnu istorijsku (i istorijski dokumentovanu) crticu, ali ništa više od toga.

Ali, živeti po shvatanjima od pre osamsto i kusur godina u današnjem svetu nije samo neprimereno, već i potpuno sumanuto. Svima osim onima koji od takvog sistema imaju koristi, a ja želim da verujem da su takvi u manjini.

Istoriju treba učiti – i obavezno razumevati! – da bi se ono pozitivno očuvalo a da se ono negativno ne bi ponavljalo, pogotovo ne svakih dvadesetak godina. Ali pogled mora biti usmeren ka budućnosti. Samo to je pravi put.

Milan Mirković

PerpetuMMobile

  Milan Mirković, Nemanjići, Rastko Nemanjić, Sveti Sava

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.