Videti muziku, čuti boje: Sinestezija kao izvor apstraktne umetnosti Kandinskog

U početku beše zvuk – i boja. Za Vasilija Kandinskog, jednog od utemeljivača apstraktne umetnosti, te dve sile nisu bile razdvojene. Dok bi drugi posmatrali plavetnilo neba ili čuli violinski ton, Kandinski bi video zvuk i čuo boje. Taj retki fenomen – sinestezija, u kojem se čula prepliću i mešaju, bio je za njega više od lične osobenosti. On je postao estetski princip, osnov za novu umetnost koja će, oslobođena prikazivanja spoljnog sveta, težiti izrazu unutrašnje stvarnosti.

I. Sinestezija kao vrata duhovne stvarnosti

U svom znamenitom eseju O duhovnom u umetnosti (1912), Kandinski piše:

„Boja je dirka. Oko je čekić. Duša je klavir sa mnogo žica.“
Svaka boja, tvrdi on, ima svoj duhovni rezonans, svoju frekvenciju, svoj ton. Ova metafora nije samo poetska; ona odražava njegov način percepcije. Kad bi čuo muziku, Kandinski bi video plavičaste, talasaste oblike; kada bi gledao narandžastu, u njemu bi se javljao prodoran zvuk trube.

Ova čulna sinestezija bila je, međutim, usidrena u metafizičkoj sinesteziji – ideji da umetnost može i mora da prevaziđe fizički svet, da se obraća duši direktno, bez posredovanja sveta predmeta.

II. Od figuracije ka apstrakciji: duhovna geografija boje

Kandinski je započeo karijeru kao figurativni slikar. Rani radovi oslanjali su se na ruske pejzaže, folklorne motive i simbolizam. Ali nešto se u njemu prelomilo pred Monetovim Plastovima sena, koji su mu izgledali „kao da nemaju predmet“. Taj prvi susret sa čistom ekspresijom boje bio je kao muzički akord bez reči – snažan, a neodređen.

Kroz godine eksperimentisanja, dolazi do Kompozicija – serije slika koje, kao i muzičke kompozicije, ne nose narativ, već ritam, kontrast, harmoniju i disonancu. U Kompoziciji VIII (1923), kružni oblici, ravne linije i oštri uglovi lebde u nedefinisanoj belini. Sve deluje kao partitura za nepostojeći orkestar – jedan koji ipak odzvanja u oku posmatrača.

Za Kandinskog, apstrakcija nije bekstvo od stvarnosti, već pristup njenoj suštini – tihoj, nevidljivoj muzici sveta.

III. Muzika kao ideal umetnosti

Kandinski nije bio usamljen u ovom pogledu. U to vreme i Arnold Šenberg, kompozitor i teoretičar, počeo je da razvija atonalnu muziku, oslobođenu tradicionalnih harmonijskih zakona. Njegove kompozicije delovale su kao zvučni ekvivalent Kandinskijevih slika: napete, fragmentarne, lišene tonalnog gravitacionog centra.

Njih dvojica su se dopisivali. Kandinski je video u Šenbergovoj muzici ono što je i sam pokušavao da postigne slikom – izražaj „unutrašnje nužnosti“. Nije slučajno što su i jedan i drugi odbacili iluziju ravnoteže i sklada. Modernistički duh ih je vodio ka jednoj novoj vrsti harmonije – duhovno disonantnoj i istinitoj.

U tom smislu, Kandinski je anticipirao ono što će kasnije razviti i John Cage, i Brian Eno, pa i savremeni vizuelni umetnici koji stvaraju na granici zvuka i svetla.

IV. Boja kao događaj, linija kao zvuk

Za razliku od klasične umetnosti koja sliku doživljava kao „prozor u svet“, Kandinski je insistirao da slika mora biti događaj u duši. Crna tačka na belom platnu nije samo forma – ona je tišina posle zvuka. Crvena linija nije granica – to je kretanje kroz prostor, kao crescendo u simfoniji.

U njegovim kasnijim delima iz vremena Bauhausa, posebno u knjizi Point and Line to Plane, Kandinski analizira zvučne vrednosti forme – kratka linija je „udarac“, duga je „zatezanje“. Oblik nije vizuelan – on je gotovo telesan, fizički, akustičan.

V. Nasleđe: sinestetski univerzum moderne umetnosti

Kandinskijev doprinos prevazilazi granice slikarstva. On je otvorio vrata intermedijalne umetnosti – one koja briše granicu između zvuka, slike i pokreta. Njegov uticaj oseća se u apstraktnim filmovima Vikinga Eggelinga i Hansa Richtera, u radovima Oskara Fišingera i čak u vizualizacijama savremene elektronske muzike.

U doba digitalne umetnosti, gde se vizuelno i auditivno svakodnevno spajaju, Kandinskijeva sinestezija više ne deluje kao čudnovata osobenost, već kao anticipacija umetnosti XXI veka.

Zaključak: umetnost kao prevođenje nevidljivog

Za Kandinskog, umetnost nije ogledalo stvarnosti, već njen jezik. On je slikao ne ono što vidi, već ono što čuje u tišini sveta. Sinestezija je bila više od senzacije – to je bila epistemologija, način da se razume svet kroz vibracije, boje i zvuke koji odzvanjaju u duši.

U Kandinskijevom univerzumu, umetnost i muzika nisu sestre, već jedno biće. A u vremenu kada umetnost sve češće podleže tržištu i spektaklu, povratak njegovoj tihoj, duhovnoj viziji možda je nužniji nego ikad.

Izvor: AEON

  AEON, apstraktno slikarstvo, Muzika, Slikarstvo, Vasilij Kandinski

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.