Vesli Čanel, američki fotograf, je počeo da se bavi fotografijom pre 20 godina. Inspiraciju za svoje fotografije pronalazi u ljudima, u pričama, u oblicima, bilo prirodnim bilo napravljenim ljudskom rukom.   Skulpture i umetnost iz 19. i početka 20. veka takođe imaju uticaj na njegov rad. Više puta je nagrađivan za svoje radove između kojih se posebno ističu Ljudsko platno (Human Canvas), Krug (Circle) i Kutija (Box). Posetio je Srbiju više od 15 puta. Očaran je lepotom naroda, mesta, kao i njenom kulturom. Iz ove ljubavi su proizašle njegove dve izložbe, Srbija – balkanska lepotica: iz perspektive jednog Amerikanca i Portreti Srbije: Nada za budućnost.

Vi ste osoba za koju mi u Srbiji kažemo „umetnička duša“. Tu je fotografija, pa poezija… Kada i kako je počelo vaše interesovanje za ove grane umetnosti?

Počeo sam da pišem poeziju kada mi je bilo 16 godina. Ne ljubavnu poeziju kao što obično ljudi tog doba čine, već poeziju o smislu i životu. Pretpostavljam da je pisanje poezije celog mog života bio način da upregnem i izrazim emocije kao i da priđem ljudima.

Fotografijom sam počeo da se bavim kada mi je bilo 49 godina. Oduvek sam voleo umetnost, posećivao muzeje, pravio kolekcije i obožavao svet umetnosti, međutim, nisam znao da imam bilo kakav talenat. Jedva umem da nacrtam čiča Glišu bez obzira što sam uzimao časove slikanja. Recimo da bi moja budućnost u toj grani umetnosti bila beznadežna. Ali video sam stvari, i forme, i boje, i ljude, i izraze, i emocije – pa koji je bolji način zabeležiti sve ovo od fotografisanja? Takođe, s obzirom da nisam dobar u stranim jezicima, koji je bolji način komunicirati nego kroz slike?

Kako ste došli u Srbiju i prvi utisci o ovoj zemlji? 

Došao sam u Srbiju prvi put u junu 2004. godine. Nije mi se svidelo! – bilo je pretoplo, nije bilo klima uređaja, obroci su trajali čitavu večnost – sušte suprotnosti američkog načina života. Bio sam pozvan sledeće godine da govorim o umetnosti i tada sam se počeo zaljubljivati u ljude. Posle nekoliko poseta, više me nisu brinuli dugački obroci, mogao sam sedeti za istim stolom po ceo dan sa svojim prijateljima iz Srbije. Naučio sam da se opustim i da zaboravim na američka očekivanja i da uživam u srpskom gostoprimstvu i prijateljstvima.

Ispričajte nam u nekoliko rečenica Vašu priču o Srbiji i ljudima koji u njoj žive.

Mislim da Zapad pogrešno shvata Srbiju. Oni ne znaju mnogo o njoj i sude joj bez razumevanja. Hteo sam da kroz svoj rad prikažem divan narod i divnu zemlju, sa velikom tradicijom. To je moja priča, pronašao sam neotkriven narod za Zapad, koji smo u najboljem slučaju ignorisali, a u najgorem gledali s visine. Želeo sam da promenim taj narativ, i da pokažem ljudima, posebno Amerikancima, da imamo mnogo toga da naučimo od ovog naroda čija je istorija stotinama godina starija od naše.

Očigledno da je Srbija u vama izazvala različite emocije. Šta je u Srbiji osvojilo vaše srce?

Mislim da je ona jedna od nekolicine zemalja u svetu gde mogu da spustim svoj gard i opustim se. Amerikanci koji su putovali u Srbiju sa mnom mi kažu da sam drugačija i promenjena osoba od one koju poznaju ovde [u Americi]. Verovatno imam više prijatelja u Srbiji nego ovde. Ljudi tamo uvek žele da provode vreme sa mnom i da sede i razgovaraju. A ukoliko se ne pojave, ja uživam posmatrajući ljude oko sebe. Putovao sam u sve delove Srbije, uvek sam bio dobrodošao i svuda su se prijateljski ophodili prema meni. Srbija je pokorila moju američku nadmenost i učinila me njenim. Volim da je posećujem.

Zašto ste prvu izložbu nazvali  „Srbija – balkanska lepotica: iz perspektive jednog Amerikanca“? Šta sve stoji iza reči „lepotica“?

Kao prvo, šta stoji iza reči „Amerikanac“. Mislim da je važno za Srbe da ih jedan Amerikanac koji nema bioloških veza sa Srbijom – moja DNK je 96% engleska, voli i ceni. Kao drugo, shvatam da lepota nije nešto što je lako definisati – ali znam da je prepoznam kad je vidim. To mogu biti predivni pejzaži, ili bore na licu starog čobanina, ili oljuštena boja, ili reka Drina, i mogao bih da nabrajam dalje i dalje. Mi svi vidimo lepotu na različite načine, a ja sam hteo da je prikažem onako kako sam je ja video, ne da bih nametnuo svoje definicije lepote srpskom narodu. Hteo sam samo da prikažem svoj ugao gledanja.

Posle više dolazaka u Srbiju, posebno ste se zainteresovali za ljude. Koliko vam je blizak balkanski mentalitet?

Nije blizak, ali ga razumem. Ljudi sa Balkana su dugo bili pod uticajem drugih zemalja i imperija. Ali ipak, oni su se ponosno držali svoje kulture i svoje tradicije.  Takođe, poznanstva su u srcu balkanskih naroda – svako zna svakog, ili u najmanju ruku nekog ko ih poznaje. Ovo je sasvim drugačije od američkog iskustva. Mi smo novi narod koji ne živi slobodno već duže vreme. Prilično smo individualni, i nismo toliko tradicionalni. Takođe, mi smo veoma mlada zemlja u smislu istorijske dužine i mogli bismo puno naučiti od balkanskih naroda o životu i življenju.

Vaš projekat „Portreti Srbije: Nada za budućnost“, priča priču o nama iz jednog sasvim drugog ugla. Šta je bila vaša zamisao u stvaranju i realizaciji ovog projekta?

Posetio sam Srbiju preko 15 puta od 2004. godine i proveo puno vremena razgovarajući sa Srbima različitih profila – siromašnim, bogatim, seljanima, starijim, mladima itd. A ipak, jedna stvar koja se isticala u svim ovim razgovorima je ta da niko nije pričao o budućnosti, ili ako su pričali o njoj, bilo je to bez previše nade. Ovo je potpuno suprotno onome sto mi doživljavamo u Americi – svako priča o budućnosti svo vreme. Tako da sam želeo da započnem konverzaciju o tome šta Srbi misle o budućnosti, o sebi i o svojoj zemlji. Odlučili smo da svi intervjui sa učesnicima budu urađeni na srpskom od strane nekog ko je iz Srbije, tako da pitanja i razgovor budu na srpskom, a ne pod uticajem engleskog jezika i zapadnjačke misli.

Kako ste birali učesnike?

Naš prvi kriterijum za učešće je bio taj da niste neko ko je poznat ili ko se često pojavljuje u vestima. U svakom slučaju slušamo o ovim ljudima često. Želeli smo Srbe različitih profila i životnih dobi, od tinejdžera do starijih osoba. Bili su izabrani preporukama od jednog prijatelja preko drugog i tako preko cele nacije. Posebno smo obratili pažnju na to da imamo široku zastupljenost, a ne samo ljude iz većih gradova kao što je Beograd. Takođe, putovali smo u Francusku i Nemačku da bismo imali učesnike iz velike srpske dijaspore.

Kakvi su Vaši planovi kada je u pitanju fotografija… novi projekti, izložbe…

Izdao sam svoju prvu knjigu 2020 pod nazivom Ljudsko platno (Human Canvas). Bavi se nekim od umetnika koji su me inspirisali u mom životu. Takođe sam upravo završio svoja dva druga projekta – Krug (Circle) i Kutija (Box). Ovi projekti su realizovani u mom studiju ovde u Americi. Imao sam nekoliko izložbi za Human Canvas, a očekujem izložbe i za moje druge radove. Tužan sam što moram reći da nemam planove za Srbiju zbog mog pogoršanog zdravstvenog stanja. Imao sam 14 operacija za poslednjih 6 godina, kao i mnogobrojne hospitalizacije. Iako sam sposoban da radim, uglavnom sam ograničen na rad u studiju i pronalazim da mi je teško da radim van tog prostora. Ipak, kaže se „nikad ne reci nikad“. Možda jednog dana budem imao još neki projekat u Srbiji.

Da li biste živeli u Srbiji?

Srbija je jedno neverovatno mesto i da sam mlad, bio bih u iskušenju da živim u njoj. Ona je obećavajuća zemlja u kojoj žive ljudi koje čeka budućnost. Međutim, malo sam prestar da se preselim tamo i ne ostaje mi puno godina da bi se moja priča vezana za Srbiju nastavila, posebno sa mojim pogoršanim zdravljem, tako da ću poslednja poglavlja svog života provesti ovde [u Americi]. Ali u svom srcu, uvek ću imati posebno mesto za Srbiju.

Intervju vodila Lidija Ivanović

Izvor: Portrait of Serbia

Izložba Portreti Srbije: Nada za budućnost će biti prikazana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu od 22. marta do 3. aprila.

OTVARANJE IZLOŽBE FOTOGRAFIJA VESLIJA ČANELA

Izložba fotografija “Portreti Srbije: Nada za budućnost” Veslija Čanela, biće svečano otvorena 22. marta 2022. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu u 19h. 

„Portreti Srbije: Nada za budućnost“ je izložba umetničke fotografije Amerikanca Veslija Čanela koja prikazuje Srbiju kroz slike i priče njenih ljudi. Na njoj će biti izloženo 116 fotografija na kojima su prikazani ljudi iz 29 gradova Srbije i dva grada dijaspore. Izložba je rezultat dvogodišnjeg rada tokom kojeg  je g. Čanel putovao Srbijom, fotografisao i razgovarao sa ljudima različitih interesovanja, zanimanja i godina. Kroz 116 portreta lekara, vozača, pravnika, preduzetnika, umetnika, poljoprivrednika, lovaca, arhitekata, stomatologa, predavača, penzionera, i mnogih drugih, g. Čanel prikazuje nade i očekivanja naroda Srbije za budućnost svoje zemlje. 

Vesli Čanel se bavi fotografijom skoro 20 godina. Inspiraciju nalazi kako u svom studiju u Atlanti, tako i na udaljenim mestima širom Evrope i Amerike. Svojim fotografijama prikazuje svakodnevnu, prirodnu lepotu koja se nekada čini zapostavljenom u današnjem užurbanom životu. Među njegovim velikim brojem individualnih, tradicionalnih a opet savremenih umetničkih radova koji proslavljaju lepotu ljudskog tela, posebno se ističu Ljudsko platno (Human Canvas), Krug (Circle), i Kutija (Box). Njegovi radovi koje je ostvario u Srbiji su: “Srbija, balkanska lepotica: iz perspektive jednog Amerikanca” i “Portreti Srbije: Nada za budućnost”. Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su Los Angeles International Photography Award za kolekciju fotografija Human Canvas i Tokio International Foto Award za Circle. Više informacija na web sajtu channellart.com  

„Portreti Srbije: Nada za budućnost“ je bila izlagana u Etnografskom muzeju u Beogradu i Oficirskom domu u Nišu tokom 2019. godine, a u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu će biti postavljena od 22. marta do 3. aprila.

Za više informacija o izložbi „Portreti Srbije: Nada za budućnost“ posetite http://portraitsofserbia.rs/ , Facebook stranicu facebook.com/portraitsofserbia ili Instagram profil instagram.com/portraitsofserbia

Sabina Dazdarević

  Društvo, Fotografija, Lidija Ivanović, Razgovori, Sabina Dazdarević, Vesli Čanel