Recenzija The Beatles Anthology – neverovatan zvuk pokazuje tačno zašto se svet zaljubio u ovaj bend Ovo ažurirano izdanje dokumentarne serije iz 1995. godine potpuno je autoritativno. A njegova dorada pesama četvorke iz Liverpula pravo je čudo – njihova muzika sada zaista udara!
Bilo bi pogrešno ući u The Beatles Anthology očekujući još jedan Get Back. Dokumentarac Pitera Džeksona iz 2021. godine učinio je pravo čudo re-kontekstualizujući tmurne stare snimke iz Let It Be, postavljajući ih u okvir genijalnog „otkucavajućeg sata“ i proširujući ih u maksimalističku lavinu dobrog raspoloženja, tako da je delovalo kao da gledate nešto potpuno novo.
Ali The Beatles Anthology nije novo. Ako ste gledali originalnu seriju na televiziji 1995. godine, ili na YouTube-u u bilo kom trenutku od tada, znaćete šta vas čeka. To je gotovo ista stvar, samo su slike oštrije, a zvuk bolji.
Ako mu prilazite po prvi put, međutim, ostaje potpuno autoritativno. U suštini, The World at War, ali o bendu koji je napravio Maxwell’s Silver Hammer, The Beatles Anthology je pažljivo sastavljena kolažna celina svih dostupnih snimaka Bitlsa, isprepletena savremenim intervjuima koji su očigledno vođeni tokom dovoljno dugog perioda da obuhvate zaista raznovrsnu kolekciju brada (Džordž Harison), frizura (Ringo Star) i farbanja kose (Pol Makartni). Džon Lenon takođe iznosi svoju verziju događaja, putem opsežnih arhivskih snimaka.
I iako su mnoga sećanja već postala izlizana – Pol Makartni je protekle tri decenije ponavljao svaku anegdotu ovde do besmisla – zaista vas stavlja u njihove cipele.
Ažurirani zvuk, koji je osvežio Džajls Martin (sin Džordža), koristeći Džeksonovu tehnologiju mašinskog učenja, takođe je pravo čudo. Tokom godina je ponekad bilo teško pomiriti reputaciju ranih Bitlsa kao divljih izvođača sa tankim i metalnim albumima koje su snimali. Ali sada njihova muzika zaista udara. U jednoj izvedbi u drugoj epizodi, bukvalno možete čuti kako pljuvačka puca u zadnjem delu Makartnijevog grla dok vrišti-peva pesmu. Ostavimo li pisanje pesama po strani, odjednom postaje jasno zašto su se toliki ljudi zaljubili u njih tako potpuno.
Međutim, Get Back je bacio dugu senku na seriju. Taj dokumentarac je fantastično prikazao Bitlse kao Makartnijev neumorni poduhvat da natera trojicu mrzovoljnih članova benda na produktivnost. Toliko fantastično, zapravo, da ovde postaje nemoguće to ignorisati.
Ovo je naročito tačno za devetu i poslednju epizodu serije. Ona, glavni mamac reizdanja, obećava potpuno nov pogled na okupljanje benda bez Lenona tokom devedesetih. Tu su snimili Lenonove pesme Free as a Bird (1995) i Real Love (1996) kao grupa, sa svim prošlim animozitetima navodno zakopanim. Ali stvari nisu baš tako jednostavne.
Prvo, gotovo svi snimci iz epizode već godinama kruže internetom, pa uzbuđenje zbog nečeg novog nije onoliko izraženo koliko biste se nadali. A drugo, osvežavajuće je videti koliko je Harison i dalje bio neverovatno mrzovoljan posle svih tih godina.
Epizoda, na primer, pominje da je originalni naslov serije trebalo da bude The Long and Winding Road, sve dok Harison nije to stopirao iz straha da bi imenovanje njihove zvanične istorije po Makartnijevoj pesmi dalo njemu preveliki značaj. Postoji kadar u kojem njih trojica sviraju Raunchy – pesmu koja je Harisonu donela poziv u bend – i vidi se kako se on blago mršti svaki put kada Makartni počne da se razmeće pred kamerama.
I ne zaboravite da je upravo Harison bio taj koji je sprečio bend da preradi Now and Then, uz obrazloženje – u Makartnijevom prepričavanju pre nego što je pesma konačno objavljena – da je to „jebeno smeće“. Zapravo, vrhunac cele serije možda je snimak njih trojice kako sede sa Džordžom Martinom i slušaju medli sa kraja Abbey Road. I dok se tri četvrtine grupe intenzivno fokusiraju na ono što se mora smatrati jednim od najvećih trenutaka pop muzike svih vremena, Harison mršti nos i promrmlja: „malo kičasto.“
Ništa od ovoga, naravno, nije namerno (isto kao trenutak kada Ringo, tokom njihovog poslednjeg nastupa kao trojke, uzdahne i pogleda na sat pre nego što shvati da ga snimaju), ali sve to ipak služi kao mali kontrapunkt slici Bitlsa kao nedodirljivog kulturnog spomenika. Ostajete sa osećajem da su oni bili samo četvorica ljudi – komplikovani, mrzovoljni i ljudski. Serija pokušava da nam to kaže od samog početka – uvodna špica je bukvalno kadar u kojem se četvorica članova smanjuju dok ih potpuno ne zakloni neboder-veliki natpis „THE BEATLES“ – ali to deluje kao vrlo neophodan podsetnik.
Stjuart Heritejdž
Izvor: The Guardian
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
The Beatles Anthology napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →