Tragičan kraj Magi iz grupe EKV-a: Pad crnog anđela

U mom normalnom, stabilnom životu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog kakve psihičke ili ne znam kakve nestabilnosti, već zbog stalnog traženja u svim mogućim oblastima umetnosti i života.

U proljeće 1959. godine rođena je Margita Stefanović Magi, jedna od najznačajnijih muzičarki na sceni bivše Jugoslavije. Duge crne kose i neverovatne harizme, bila je ikona rokenrola osamdesetih. Prozvana je crnom princezom, a najveću popularnost stekla je kao članica benda “Katarina Velika II”, koji je posle promenio naziv u EKV.

Bila je deo beogradskog boemsko-umetničkog kruga, kome su pripadali i ostali članovi ove grupe. Publika je u njenom odnosu prema klavijaturama neretko videla pokretačku energiju benda. Magi je bila umetnička duša, školovana pijanistkinja i kompozitorka.

Dozvola majke

“U mom normalnom, stabilnom životu najnestabilniji deo sam upravo ja. I to ne zbog kakve psihičke ili ne znam kakve nestabilnosti, već zbog stalnog traženja u svim mogućim oblastima umetnosti i života” tvrdila je jednom prilikom Magi.

U Srednjoj muzičkoj školi “Josip Slavenski”, zajedno sa Ivom Pogorelićem, maturirala je kao najtalentovanija pijanistkinja, nakon čega je dobila poziv za nastavak obrazovanja na prestižnom konzervatorijumu u Moskvi. No, sjajnu priliku odbila je zbog majke, kojoj se nije svidela ideja da Magi u tim godinama ode od kuće.

Margita je nastavila da istražuje život, svirala je klavir i upisala je Arhitektonski fakultet u Beogradu. Diplomirala je 1982. godine i upravo se tada, zajedno sa svojim momkom Srđanom Vejvodom, sve više zagrejavala za beogradsku andergraund scenu pa je krenula u potpuno drugom smeru.

Svestrana i harizmatična Magi

U proleće iste godine preko svog rođaka, gitariste Gagija Mihajlovića upoznala je Milana Mladenovića, a ubrzo nakon toga na jednoj od proba tadašnje grupe “Katarina II” pozvana je u bend u kojem je ostala sve do kraja 1994. godine, odnosno do Mladenovićeve smrti, koja je, ujedno, označila i kraj postojanja pravog EKV-a.

Istovremeno je učestvovala u stvaranju albuma mnogih jugoslavenskih bendova, među kojima su i “Karlowy Vary”, “Elvis J. Kurtović & His Meteors”, “Van Gogh” i “Babe”. Komponovala je muziku za filmove “Prvi put s ocem na jutrenje”, “Vera Hofmanova”, “Povratak Vuka Alimpića”, “Plavi plavi”, a učestvovala je i u pozorišnim produkcijama “Klasni neprijatelj” i “Tri sestre”.

Na poziv reditelja Gorana Markovića, oprobala se i kao glumica 1985. godine u ulozi Dragane u filmu “Tajvanska kanasta”.

Poslednji rad

Nakon Mladenovićeve smrti, nastavila je da svira u bendu “Kurajberi” te gostovala na albumima “Glisersa”, “Ziona” i “Direktora”, a 1995. godine, zajedno s grupom mladih beogradskih muzičara, formirala je bend EQV i objavila album pod nazivom “Ti si sav moj bol”, inspirisan poznatom pesmom “Ekatarine Velike”

Za klavijaturama je nastupila i na nekoliko unplugged koncerata “Električnog orgazma”, a njen poslednji rad vezan je za pozorišnu predstavu “Kaput mrtvog čoveka” iz 2002. godine.

Bila je pokretačka snaga benda

Sve njene uspehe godinama je pritiskala borba s teškim narkoticima, koja je postala još intenzivnija kada joj je 1996. preminuo otac. Pokušavajući da ih se oslobodi, prodala je porodični stan i u predgrađu Beograda kupila dva manja, a ostatak novca iskoristila za putovanje u Indiju. Želja da u dalekoj zemlji u potpunosti promeni način života, bila je još jedan neuspeli pokušaj pa je po povratku kući povukla nove teške poteze. Prodala je oba stana i ubrzo potrošila sav novac te postala beskućnica.

Potpuno nemoćna i osamljena, poslednje godine života provela je u napuštenoj garaži u predgrađu Borča, a zatim u skloništu za beskućnike na Voždovcu. Bila je osuđena na milost prolaznika, humanitarnu pomoć i mrvice hrane koje su joj s vremena na vreme donosili njeni fanovi.

Otišla je tiho

Margita Stefanović smeštena je u avgustu 2002. na Infektivnu kliniku u Beogradu, gde je preminula 18. septembra. Imala je 43 godine i bila je poslednja članica iz originalne postave grupe EKV-a. Pre nje, 25. septembra 1992. godine umro je bubnjar Ivica Vidović, koji je, prema Vikipediji, prva registrovana HIV pozitivna osoba u bivšoj Jugoslaviji.

Od raka pankreasa 5. novembra 1994. preminuo je frontmen Milan Mladenović, srčani udar 13. oktobra 1998. bio je koban za basistu Bojana Pečara, dok je bubnjar Dušan Dejanović 2000. godine izgubio bitku za život, takođe od posledica AIDS-a.

Šest godina posle njene smrti, u knjizi Aleksandra Ilića “Vrati unatrag” javnosti je prvi put potvrđen i podatak da je, zbog intravenoznog korištenja narkotika, i Magi bila zaražena HIV-om.

O crnoj princezi jugoslavenskog novog talasa govori se u superlativu, odnosno o napaćenoj duši žene koja je samo volela život. Otišla je tiho, sama, u uslovima koji su bili daleko ispod ljudskog dostojanstva. Nekada najblistavija zvezda jednog andergraunda, zarobljena u mreži narkomanije, završila je na dnu. Iza sebe je, ipak, ostavila mnogo. Na njenim taktovima omladina i danas odrasta, a albumi “Katarine II” i “Ekatarine Velike” danas su možda i više cenjeni nego u vreme kad su se pojavili.

U snovima Zorana Predina

Književnica i njena prijateljica Lidija Nikolić objavila je knjigu o Margiti Sefanović Magi pod nazivom “Osećanja. O. Sećanja”, a crna princeza nije ostavila ravnodušnim ni legendarnog Zorana Predina, koji joj je posvetio pesmu “Kosa boje srebra”.

“Oduševila me je snaga Margitinih stavova, mirnoća govora i nežnost njenih pokreta. Očigledno me je tragična sudbina mojih muzičkih kolega do te mere potresla da sam te noći, pod utiskom filma, sanjao da sam sreo Margitu, ali da me ona nije prepoznala zbog moje kose boje srebra. Istog jutra seo sam i napisao pesmu”, pojasnio je Predin.

Antiratni kamion

Članovi prve postave EKV-a bili su skoro detinjasto neiskvareni i ljudi izuzetne tolerancije i razumevanja. Njihov čin iz proleća 1992. godine, kada su bez dozvole sa kolegama iz “Električnog orgazama” i “Partibrejkersa” kamionom kružili ulicama Beograda protiveći se ratu, koji se, nakon Hrvatske, zahuktavao u BiH, i danas se prepričava s velikom dozom poštovanja.

Still

Poslednji dan Milana Mladenovića

Autorka knjige “Osećanja, O. Sećanja” Lidija Nikolić, koja je bila bliska prijateljica klavijaturistkinje Ekatarine Velike Margite Stefanović, otkrila mi je kako je otišao Milan Mladenović. 

– Mada je navikla da se suočava s gubicima, doživela je smrt roditelja i mnogih prijatelja, smrt Milana je potpuno poremitila Margitu. Dan pre Milanove smrti, 4. novembra 1994. Magi je bila u svom stanu na Slaviji. Zazvonio je telefon. “Možeš li da dođeš do nas? Milan samo hoće tebe da vidi”, vapila je Milanova mama Danica. Magi je odmah uhvatila taksi i otišla do stana Mladenovića na Novom Beogradu. Milan je ležao u krevetu. Bilo je mračno. “Nemoj da plačeš, sve smo ovo znali”, rekao je Milan. Zatražio je da stavi glavu u krilo kod Margite i da ga mazi po glavi. To su često radili. Zaspao joj je u krilu. Ostala je nekoliko sati sama s njim. Na rastanku mu je rekla “Vidimo se sutra”. Nije joj ništa odgovorio. Samo ju je nežno pogledao. Sutra je preminuo – ispričala mi je Lidija Nikolić Margitino svedočenje o poslednjem Milanovom danu dok smo sedeli u Maderi jednog oblačnog popodneva.

 “Večernje novosti”

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Ekatarina velika, Margita Stefanović, Milan Mladenović, Muzika