Maura Delpero, rođena u Italiji, nije autorka sa mnogo filmova (zapravo, samo jedan dugometražni igrani i dva dokumentarna), ali, iako nije renomirana rediteljka, njen novi film pod nazivom „Vermiglio“, koji je i režirala i napisala, izgleda prilično dobro, čak i impresivno. Reč je o jednom divnom staromodnom i emotivnom filmu, čija se radnja odvija u zabačenom planinskom selu, u mestu koje nosi isto ime kao i naslov. Inače, film je premijeru imao na festivalu u Veneciji, gde je osvojio čak pet nagrada, među kojima i jednu za glumu.

Osim toga, nominovan je za evropski film godine, ali i za Zlatni globus za najbolji film van engleskog govornog područja, a ova kompleksna drama itekako zaslužuje ove nagrade jer je zaista poseban film. Delpero se odlučila za statičnu kameru koja će postati pokretna samo za kratak trenutak veselja u tom malom mestu koje upoznajemo krajem 1944. godine, a priču je osmislila prema stvarnoj priči, odnosno prema sećanjima iz detinjstva o kojima joj je pričao njen otac. Nama odavde može izgledati kao prava zimska idila jer je mesto prekriveno snegom do kolena, ali je daleko od idile za tamošnje stanovnike. To se posebno odnosi na ženski deo stanovništva, a prvenstveno tu pratimo sudbinu porodice seoskog učitelja Cesarea.

On je autoritet i u selu i u porodici, a izuzetno je strog prema svojoj deci, koja čine skoro polovinu učenika njegovog odeljenja. Oblači se elegantno, kao da živi u gradu, a ne na selu. Sve mora da bude po njegovom, a iako je on očigledno već u ozbiljnim godinama, njegova žena i dalje rađa kao na pokretnoj traci. Ona napominje da je već deset puta rađala, a svi ti teški porođaji i očigledno naporan fizički rad uticali su na to da je žena jednostavno izrađena i da izgleda mnogo starije nego što zaista jeste.

Situacija će se dodatno zakomplikovati nakon što se njihova najstarija ćerka Lucia zaljubi u mladog Sicilijanca Pietra, dezertera iz friško kapitulirale italijanske vojske. Lucia će se ne samo zaljubiti u njega, već će i zatrudneti, i udati se za njega… To što Pietro nije čovek od mnogo reči ne znači da on nema svoje tajne. Njegov odlazak u posetu rodbini na Siciliji će otkriti jednu tajnu koja će potresti porodicu i zajednicu.

Sve će se pretvoriti u potpunu katastrofu za celu porodicu. Dolazak tihog dezertera sa juga potpuno će promeniti i obeležiti živote svih članova porodice, naravno najviše Lucie, a Delpero je snimila potresnu i autentičnu dramu o surovom životu u maloj patrijarhalnoj zajednici. Cesare, kojeg sjajno igra Tommaso Ragno, centralni je lik filma, ali ćemo shvatiti da je cela priča ispričana iz perspektive ženskih članova porodice: Lucie, njene majke i mlađe sestre. Postoji čitav niz sjajnih i upečatljivih scena, poput one u kojoj se Ada poverava sestri da bi volela da bude sveštenik jer bi je tada neko slušao. Očigledno je da je Cesare neko koga se bez sumnje mora poslušati, bez razmišljanja o tome da li su njegove odluke dobre za njegovu decu.

„Vermiglio“ je film sporog tempa, ima više tišine nego muzike i, zapravo, sasvim suprotno očekivanjima od filma koji se dešava za vreme rata, ali takav kakav jeste, svakako ostavlja snažan utisak. Odlično je odglumljen od strane profesionalaca i novopridošlica. Cesare ima svoje ukuse i zadovoljstva: pored privatne kolekcije fotografija, postoji i javna zavisnost od gramofonskih ploča, koje kupuje novcem koji bi, kako ga ljutito podseća supruga, bolje potrošio na hranu. To je hrana za dušu, kontrira on, ili barem njegovu dušu. Naslovno selo u Vermigliju ima jednog sveštenika koji se brine za moral svoje pastve i jednog učitelja koji se brine za obrazovanje. Dakle, ovo nije priča o kraljevima, kraljicama i generalima, već o običnim ljudima koji pokušavaju da prežive dane i godine.

Sve u svemu, ne oklevajte da potražite ovaj film, jer je nedavno stigao i na internet. Vaš mladi filmski kritičar je apsolutno uživao u ovom staromodnom, ali izvanrednom filmu.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Film, Marko Jovanović