Zaboravite na razglednice i zimsku idilu; u italijanskim planinama 1944. godine sneg nije bio ukras, već hladni pokrivač koji guši svakog ko nema snage da mu se suprotstavi. Italijanska autorka Maura Delpero, koja iza sebe ima tek jedan igrani i dva dokumentarna filma, donosi nam „Vermiglio“ – ostvarenje ovenčano sa pet nagrada na Venecijanskom festivalu. Zasnovana na sećanjima autorkinog oca, ova snažna, staromodna drama nudi sirovi prikaz ljudske izdržljivosti pred naletima surove prirode i još surovijeg patrijarhata.

Delpero koristi statičnu kameru koja nepomično beleži tegoban život zajednice, pokrećući je tek u retkim trenucima istinske radosti. U središtu priče je porodica seoskog učitelja Cesarea, kojeg tumači Tommaso Ragno. On je apsolutni autoritet, čovek koji se usred siromaštva i snega oblači elegantno kao da je u Rimu, dok mu deca čine polovinu odeljenja u školi. Iako je u ozbiljnim godinama, njegova supruga „rađa kao na traci“ – deseti porođaj i godine teškog fizičkog rada pretvorile su je u ženu koja izgleda starije nego što zapravo jeste, iscrpljenu sistemom u kojem je njena uloga isključivo reproduktivna i uslužna.

Dolazak mladog Pietra, sicilijanskog dezertera, deluje kao kamen ubačen u mirno i duboko zamrznuto jezero – talasi koji uslede razbiće prividnu harmoniju ove zajednice u paramparčad. On u planinski Vermiglio donosi miris juga i tajne koje će delovati kao tihi otrov na Cesareovu porodicu. Kada se najstarija ćerka Lucia zaljubi u njega i zatrudni, započinje niz događaja koji će porodicu gurnuti u pravu katastrofu. Pietrova poseta rodbini na Siciliji otkriće mračnu istinu koja će potresti same temelje zajednice, menjajući sudbine svih članova, a ponajviše same Lucie.

Maura Delpero je snimila potresnu i autentičnu dramu o surovom životu u maloj patrijarhalnoj zajednici. Iako je Cesare centralni lik, cela priča je ispričana iz perspektive ženskih članova porodice. Scena u kojoj se mlađa sestra Ada poverava da bi volela da postane sveštenik, jer bi je tada „konačno neko slušao“, hirurški precizno oslikava poziciju žene u to vreme. Cesare, s druge strane, svoj beg od surove realnosti nalazi u gramofonskim pločama i fotografijama, trošeći novac na „hranu za dušu“ dok ga supruga opravdano podseća da deca trebaju pravu hranu.

Rediteljka se odvažila na radikalan potez koristeći lokalni dijalekt Val di Sole, koji je toliko specifičan da je i samim Italijanima bio potreban prevod, čime je postignuta apsolutna, gotovo dokumentaristička autentičnost. Fotografija Mikhaila Krichmana – čoveka koji je vizuelno definisao remek-dela Andreja Zvjaginceva – ovde dostiže svoj vrhunac. Njegov objektiv pretvara surovu planinu u živog aktera priče, dok Tommaso Ragno dominira svakim kadrom kao Cesare. Ragno ne glumi autoritet; on ga živi kroz svaki pokret i pogled, savršeno balansirajući između uloge obrazovanog prosvetitelja i hladnog porodičnog tiranina. Njegova izvedba je temelj filma, a uz njega stoje lica naturščika, lokalnih ljudi čije bore i pogledi nose težinu planine koju nijedan glumac iz grada ne bi mogao da odglumi.

„Vermiglio“ je film sporog tempa, ali snažnog odjeka. Više je tišine nego muzike, što samo pojačava utisak autentičnosti i težine teme. Ovo je izvanredno ostvarenje koje podseća na to koliko je film moćan kada se bavi sudbinama malih ljudi u velikim vremenima. Ne oklevajte da potražite ovaj biser koji se nedavno pojavio na internetu – ovo je filmsko iskustvo koje se ne propušta.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Film, Marko Jovanović

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.