Branko Miljković – Vatra koja misli – Prilog razumevanju ontološke pozicije pesnika između bića i ničega

„Ubi me prejaka reč.”

Branko Miljković

Branko Miljković zauzima jedinstveno mesto u istoriji srpske poezije. Njegov meteorski ulazak u književnost, jednako kao i tragično kratko trajanje, podsećaju na paradigmu romantičarskog pesnika koji sagoreva u sopstvenoj unutrašnjoj vatri. Međutim, Miljkovićeva pozicija prevazilazi romantizam; ona je duboko uronjena u filozofsku matricu XX veka, u dijalog sa nadmoćnim konceptima bića, jezika i nihilizma. Njegova poezija nije samo estetski konstrukt, već i ontološki eksperiment u kojem se reči ukrštaju sa neispunjenjem, a metafora postaje instrument ispitivanja samog temelja realnosti.

U ovom eseju razmatram život i delo pesnika kroz prizmu filozofske hermeneutike, ontologije negativiteta, dijalektike prisustva i odsustva, kao i pojmovnog prostora u kojem se poezija i egzistencija međusobno objašnjavaju. Poseban fokus biće stavljen na zbirku „Vatra i ništa“, koja predstavlja Miljkovićevu najfilozofskiju i najradikalnije koncipiranu knjigu — zbirku u kojoj se pesnik obračunava sa totalitetom sveta kroz elementarne sile vatre (kao metafore duha, smisla i intenziteta) i ništa (kao ontološkog horizonta rasula, tišine i ništavila).

Zadatak ovog teksta nije samo interpretacija, već i ontološko razumevanje Miljkovićeve poetike, čitanje iznad interpretativnih šifara i simboličkih matrica, čitanje koje pokušava da ukaže na to da je njegova poezija jedna od retkih u kojoj se duh evropske filozofije — od Heraklita, preko Hegela, do egzistencijalista i hermeneutičara — pretače u jezik tako snažno da pesma postaje misaona avantura.

 

Pesnik kao svedok bića

 

Miljkovićeva izjava: „Ubi me prejaka reč“ jeste, zapravo, programatska formulacija njegove ontologije jezika. Reč je za njega više od sredstva; ona je metafizička sila, entitet koji zahteva žrtvu, gotovo „borbeno polje“ na kome se odvija drama smisla. U tom smislu, pesnik je svedok bića — ne zato što on opisuje svet, već zato što ga ponovo izgrađuje na nivou jezika.

U Miljkovićevom slučaju, to nije spokojan čin. To je borba između dva principa:

vatre — kao principa bivstvovanja, intenziteta, čistog aktuela, pokreta koji sebe sagoreva da bi trajao;
ništa — kao horizonta u kojem nestaje svaka čvrstina, ali iz kojeg, paradoksalno, nastaje mogućnost pesme.

Ovakva ontološka pozicija najbliža je heraklitovskoj filozofiji vatre, kao večnog odmeravanja suprotnosti, ali i hegelovskoj dijalektici u kojoj svaka afirmacija nosi u sebi negaciju koju mora prevazići. U Miljkovićevom jeziku, reč posreduje između suprotnosti, ali istovremeno i svedoči o njihovoj nerazrešivosti. Tako poezija postaje događaj — mesto ukrštanja bića i njegovog vlastitog poretka raspadanja.

 

 

Ontologija negativiteta i pesma kao „mesto rascepa“

 

Miljković ne polazi od harmonije, već od rascepa. Rascep je temeljni ontološki događaj: on označava suštinsku necelovitost sveta. Svet nije jedinstvo; on je dinamička borba suprotnosti, u stalnoj tenziji. Ontološki negativitet — ništa — kod Miljkovića nije pasivna odsutnost, nego aktivna sila koja proizvodi smisao.

Njegove pesme pokazuju da ništa nije ono što preti smislu, već ono bez čega se smisao ne može dovesti u pitanje, pa samim tim ni potvrditi. Bez ničega, nema dijalektike; bez dijalektike, nema kretanja; bez kretanja, nema vatre. Upravo zato je „Vatra i ništa“ zbirka koja ostvaruje filozofski maksimum Miljkovićeve poetike: vatra postoji, ali samo utoliko ukoliko je ništa okružuje i omogućava joj da svetli.

 

Egzistencijalna pozicija pesnika: između pobune i predanja

 

Miljković je pripadao generaciji koja je u sebi nosila dramatičan osećaj epohe — osećaj da istorija narušava egzistenciju, da društvene okolnosti pokušavaju da uguše pesnički glas, da svet postaje mesto tehničke racionalnosti u kojoj poezija deluje suvišno.

Njegova pobuna nije politička, već ontološka: to je bunt protiv ravnodušnosti bića, protiv sveta bez misterije. Pesnik je onaj koji mora da „odbrani“ mistiku postojanja.

Ali ta odbrana nema garancije; ona je unapred izgubljena i jedino u tom gubitku stiče punu autentičnost.

Otuda se Miljkovićev život i smrt neretko tumače kroz egzistencijalizam. Međutim, njegov egzistencijalizam nije Sartrov, racionalistički i antropocentričan, već više nalik na Kjerkegorov — tragičan, paradoksalan, dramatično ličan. Pesnik je bačen u svet, u kojem mora da opravda sebe kroz čin pesničkog mišljenja, iako zna da je taj čin suočen sa stalnom pretnjom ništa.

 

Geneza zbirke „Vatra i ništa“

 

Zbirka je objavljena 1960. godine, u trenutku kada je pesnik već bio duboko uronjen u svoje osnovne teme: smrt, vatru, negaciju, ljubav kao ontološko iskušenje, identitet kao nestabilnu konfiguraciju. Biografski kontekst je relevantan samo kao okvir — ne zato da bismo psihologizovali poeziju, već da bismo razumeli u kakvom se egzistencijalnom prostoru formirala njegova filozofija jezika.

Miljković tada ima dvadeset tri godine, ali njegova zrelost je gotovo neobjašnjiva: on govori iz neke perspektive koja prevazilazi mladost. Kao da nije „mladi pesnik“, nego glas koji baštini hiljadugodišnju tradiciju evropske misli — od presokratovaca do simbolista.

Upravo u tom spoju — mladosti i arhaične mudrosti — nastaje „Vatra i ništa“.

 

Estetički principi zbirke

 

Zbirka se oslanja na tri ključna principa:

Elementarnost
Vatra i ništa nisu samo metafore, već ontološke kategorije.
Asketski jezik
Jezik je pročišćen do granice nagog pojma; metafore su guste, visokokoncentrisane, bez ukrasa.
Dijalektičnost
Svaka pesma se zasniva na jednom unutrašnjem sukobu, jednoj binarnosti koja se nikada ne razrešava potpuno.
Upravo ta nezatvorenost zbirke čini je filozofskom: poezija ne nudi odgovore, već otvara ontološka pitanja i ostavlja ih da gore u svesti čitaoca.

 

Filozofski pojmovnik zbirke „Vatra i ništa“ – Vatra kao ontološka metafora

 

Vatra u Miljkovićevoj poetici nije prirodni element u klasičnom smislu; ona je metafizička činjenica, arhetipski znak kretanja, transformacije, usijanja bića. Heraklit je razumevao vatru kao osnovni logos sveta, kao energiju koja sve pretvara u sve, kao ritam univerzalnog postajanja. Kod Miljkovića, vatra je takođe „mislilačka“ kategorija: ona ne samo da označava promenu, već ima epistemološku funkciju — ona omogućava uviđanje skrivenog.

Vatra je ujedno:

princip identiteta, jer sagorevanje razotkriva ono što ostaje kao suština;
princip neidentiteta, jer uništava stari oblik i rađa novi;
princip spoznaje, jer svetlost otkriva ono što se krije u tami;
princip samouništenja, jer se vatra održava samo ako se troši — analogno pesniku koji se održava samo ako se duhovno sagoreva.

Ova vatra nije romantičarska ekstaza, već dijalektička sila: ona traži svoje sopstveno ukidanje da bi progovorila. Ali ona nikada ne sagoreva potpuno, baš zato što je njen antipod — ništa — ne dopušta da se ugasi: paradoksalno, ništa čuva vatru.

 

Ništa kao ontološki horizont

 

Ako je vatra metafora za biće, onda je ništa metafora za ontološki uslov postojanja bića. To nije „praznina“ u trivijalnom smislu, niti je to ništavilo kao egzistencijalna teskoba kakvu nalazimo kod Sartra. Ništa kod Miljkovića ima aktivnu ontološku moć. Ono nije odsustvo sveta, već pravi okvir u kojem se svet pojavljuje. Ono je tlo mogućnosti, ali i bezdan koji preti.

Miljkovićevo ništa:
nije privid, nije metafora psihološke krize,
nije ideološki konstrukt,
nije pesimistički ukras.

Ništa je čvor razumevanja sveta.

Upravo zato zbirka nosi naziv „Vatra i ništa“ — jer ni jedno ni drugo ne mogu biti shvaćeni odvojeno. Vatra nema smisla bez tame, kao što ni tama ne postoji bez mogućnosti svetlosti koja je osvetljava.

Ova dijalektika podseća na Hajdegerovu ontologiju, gde je Ništa polazna tačka razumevanja bića. Kod Hajdegera, ništa „ništi“ (das Nichts nichtet), što znači da ono aktivno proizvodi iskustvo bića kao bića. Kod Miljkovića, ništa ne samo da ništi — ono i stvara. U tom smislu, njegova poezija je nadogradnja evropske filozofske tradicije kroz liriku.

 

Jezik kao mesto borbe između vatre i ništa

 

Jezik je arena.

Jezik je ring u kojem se sukobljavaju svetlost i tama, smisao i praznina.

Kod Miljkovića, jezik nikada nije transparentan. On je gust, zbijen, zgusnut do granice neprozirnosti, jer mora da izdrži pritisak dvaju ontoloških sila. Njegove metafore nisu ukrasne; one su strukturne. One grade logiku pesme.

Jezik je istovremeno:

• oružje protiv ništa,
• alat vatre,
• žrtva sopstvene snage,
• mesto smisla i mesto rasula.

Najdublji izraz njegove ontologije jezika nalazi se upravo u rečenici „Ubi me prejaka reč“. Pesnik ne strada od sveta, od istorije, od drugih ljudi — on strada od intenziteta jezika, jer jezik kod njega ima ontološku težinu, ontološku temperaturu, ontološku opasnost.

Reč je kovačnica, ali je i opasno oružje.
Stvoriti reč znači prozvati biće iz ničega — a to je čin koji nikada nije bez posledice.

 

Hermeneutika zbirke „Vatra i ništa“ – Pesma kao događaj bića

 

Miljkovićeve pesme nisu deskriptivne. One su događaji u heidegerovskom smislu Ereignis — mesto gde se biće pojavljuje, ali ne kao totalitet, već kao trenutak istine koji se otvara i zatvara. Pesma je trenutak svetlosti u kojem se biće pokaže, ali to pokazivanje je uvek privremeno, prolazno, nestalno.

To znači da se pesma ne može „prepričati“, jer bi se time izgubila njena ontološka funkcija. Ona ne prenosi informaciju; ona stvara stanje bića.

Svaka pesma u zbirci zapravo je mikro-dijalektika.

Ona počinje afirmacijom jednog elementa, zatim se uvodi njegov protiv-princip, i onda se oba principa sudaraju u jednoj vrsti unutrašnje drame. Pesma se završava ne rezolucijom, već jednim „otvorenim krajem“, čime se principi ostavljaju u napetosti.

Ta napetost je ključna, jer bez nje nema ni poezije, ni filozofije, ni bića.

 

Simbolika kao filozofska metoda

 

Simboli u ovoj zbirci nisu dekorativni, već pojmovi u metaforičkom obliku:

• vatra znači biće, prisustvo, duh;
• noć znači negaciju, tamu, prostor nedefinisanosti;
• ptica znači transcendenciju, ali i krhkost;
• kamen znači ono postojano, ali i ono nema;
• tišina znači granicu jezika, ali i njegovu unutrašnju nužnost.

Simboli nisu izolovani; oni su povezani dijalektički. Vatra je suprotnost noći, ali bez noći ne bi bilo vatre. Ptica uzleće, ali joj je potrebna gravitacija kamena da bi let imao smisla. T i š i n a je ono kroz šta reč prolazi, baš kao što reč određuje konture tišine.

 

Ontološko tumačenje ključnih pesama iz zbirke „Vatra i ništa“

 

U ovom poglavlju donosim filozofski pristup pojedinim pesmama, fokusirajući se na strukturu njihovog misaonog toka, ontološke pretpostavke i dijalektiku elemenata. Pesme se ne citiraju direktno u celini (iz poštovanja prema autorskim pravima), ali se analizira njihova filozofska struktura i ključne slike.

 

„Vatra i ništa“ – programatska pesma zbirke

 

Centralna pesma zbirke postavlja osnovni ontološki problem: kako je moguće da su vatra i ništa istovremeno suprotnosti i uslovi jedno drugome?

Glavna dijalektika pesme:

• Vatra je način postojanja.
• Ništa je način nestajanja.
• Pesma je mesto susreta ova dva procesa.

Pesma pokazuje da je svet moguć samo ako obuhvata oba procesa — postajanje i nestajanje. Bez nestajanja nema postajanja. Bez ničega, nema ognja.

Ovo je hegelovsko određenje bića kao procesa koji u sebi uključuje negaciju, ali je ujedno i ontološki radikalan stav koji Miljkovića izdvaja iz srpske lirike: kod njega se poezija ne bavi opisom sveta, već stvaranjem ontološkog modela sveta.

 

„Poreklo nade“ – dijalektika nade i beznađa

 

U ovoj pesmi, Miljković razvija ideju da nada nije optimizam, već ontološki rizik. Nada postoji samo tamo gde postoji ništa, jer se rađa iz osećaja gubitka, praznine, raspada. Nada je „vatra“ koju ništa ne gasi, već joj pruža prostor da se pojavi.

Ovo je veoma blisko Gabrijelu Marselu, koji je nadu razumevao kao ontološku kategoriju, a ne kao psihološki afekt.

 

 

„Smrt pesnika“ – samorefleksija pesničke funkcije

 

Ova pesma predstavlja pokušaj da se pesništvo sagleda iz perspektive njegovog kraha. Smrt pesnika nije biografski događaj, već epistemološka mogućnost — šta se događa sa jezikom kada nestane onaj koji ga proizvodi?

 

Egzistencijalna dijalektika pesnika

 

Ako bismo upotrebili terminologiju egzistencijalne fenomenologije, mogli bismo reći da je Miljković bio između-biće — subjekt koji ne živi u stabilnoj ontološkoj poziciji, već u stalnom prelazu između dve granice: bića i ništa. Taj prelaz nije metafora, već njegova stvarna misaona i poetska pozicija.

Pesnik nije neko ko „posmatra svet“; on ga proživljava na nivou ontološke napetosti. On stoji između:

• prisustva i odsustva
• smisla i haosa,
• reči i tišine,
• vatre i pepela,
• nade i beznađa.

To „između“ nije samo osećanje; ono je struktura njegovog bića. Kao takvo, ono se manifestuje u svim njegovim pesmama. Pesnik je stalno u pokretu, stalno u opasnosti da bude progutan od strane onoga što pokušava da artikuliše.

 

Tragizam kao nužnost, ne kao izbor

 

Miljković nije pesnik koji estetizuje tragediju. On ne romantizuje patnju. Umesto toga, on je smatra ontološkom neminovnošću. Ako je pesnik izvor reči, a reč ima ontološku moć, onda je svaki čin pisanja akt koji zahteva žrtvu. U tom smislu, tragizam je ugrađen u samu egzistenciju pesnika.

To nije viktimizacija — to je filozofski stav:

da bi reč imala snagu, mora biti proistekla iz iskustva rascepa.

Tragedija je za Miljkovića posledica činjenice da je pesnik uvek izložen krajnostima. On ne može da se povuče u bezbednost prosečnosti. Ako prestane da gori — postaje beznačajan; ako izgori — nestaje.

Pesnik je osuđen da živi u toj dijalektici.

 

Estetski asketizam kao životni izbor

 

Miljkovićev jezik je izuzetno zgusnut, snažan, esencijalan. Ovakav jezik nije rezultat stilske igre ili estetske prefinjenosti. To je rezultat asketskog odnosa prema svetu. Pesnik svesno odbacuje višak, odbacuje banalnost, odbacuje deskriptivnost. U tom odbacivanju ispoljava se nešto što bismo mogli nazvati poetskim minimalizmom kao metafizičkom nužnošću.

Njegova poezija je asketska jer se suprotstavlja razlivanju smisla. Ona je pokušaj da se jeziku vrati njegova prvobitna moć — moć otkrivanja bića.

U tom smislu, Miljković je bliži filozofima nego pesnicima: on jezik vidi kao oružje misli.

 

Vatra i ništa kao misaoni model svetotvorstva

 

„Vatra i ništa“ nije samo ime zbirke, nego i model postojanja. Vatra i ništa predstavljaju osnovne polove sveta:

Vatra je akt bića, njegova moć pojavljivanja, njegov sjaj.
Ništa je horizont koji omogućava da se vatra vidi, jer bez tame nema svetlosti.
Pesma je proces u kojem se ova dva pola susreću i proizvode smisao.

Ovaj model svetotvorstva nikada nije stabilan. On stalno varira, stalno oscilira, stalno se preobražava. Upravo zato je poezija način mišljenja koji je bliži dijalektičkoj filozofiji nego tradicionalnoj lirici.
Filozofska prepoznatljivost modela
Ovaj model odgovara trima velikim filozofskim tradicijama:

Heraklitskoj, koja vidi svet kao večnu vatru.
Hegelovskoj, koja vidi svet kao dinamičku dijalektiku bića i nebića.
Hajdegerovskoj, koja vidi svet kao otvaranje bića u horizontu ničega.

Miljković ne kopira nijednu od ovih tradicija; on ih pretvara u poeziju, što je najređi mogući oblik filozofskog prevoda.

 

Estetička posledica modela

 

Pesma, u ovom modelu, nije umetničko delo u tradicionalnom smislu. Ona je ontološka gesta. To znači:

• da pesma ne opisuje svet, već ga stvara;
• da pesma ne izražava emocije, već proizvodi istinu;
• da pesma nije ukras sveta, već događaj u kojem se svet pojavljuje;

da pesnik nije posmatrač, nego tvorac smisla.

To pesništvo je radikalno drugačije od većine srpske lirike XX veka, pa i od evropske lirike tog perioda. Ono stoji bliže filozofiji nego književnosti, ali upravo zato uspeva da prevaziđe granice oba polja.

 

Onto-poetika smrti – Smrt kao završetak i kao početak

 

Miljković je smrt posmatrao ne kao kraj, već kao momenat ontološke preobrazbe. U njegovim pesmama, smrt je neophodna jer omogućava da se biće razume u svojoj punini. Smrt nije negacija života, već potvrda njegove intenzivnosti.

Nigde u njegovoj poeziji smrt nije banalna. Ona je uvek:

• metafizička,
• simbolička,
• poetska,
• nužna.

Smrt je horizont koji osvetljava život, baš kao što tamna pozadina osvetljava plamen.

 

Autorefleksivna misao o nestanku

 

Miljković neretko govori o smrti pesnika, ali nikada kao o determinističkom događaju. Naprotiv: smrt pesnika je epistemološko pitanje. Šta se događa sa rečima kada nestane onaj koji ih govori? Šta se događa sa jezikom kada nema glasa koji ga izgovara?

To je misaono polje u kojem se rađa ideja da je reč snažnija od govornika, da je jezik trajniji od tela, da pesma ima svoj vlastiti život — ali samo ako je dovoljno jaka da preživi ništa.

 

Ontologija tragova: pesnik kao pepeo

 

Ako je pesnik vatra, onda je sve što ostaje — pepeo. Ali pepeo, u Miljkovićevoj poetici, ima posebno značenje: on je trag vatre, dokaz da je u nekom trenutku postojala intenzivnost koja je sagorela. Pepeo nije žal; on je svedočanstvo.
To znači da pesnik nestaje, ali da njegova poezija ostaje kao trag njegovog ontološkog sagorevanja.

Pepeo je sećanje bića na sopstvenu intenzivnost.

 

 

Miljkovićevo mesto u evropskoj filozofsko-poetskoj tradiciji

 

Iako je stvarao unutar srpske književnosti, Miljković je istovremeno pripadao evropskom kulturnom prostoru. Njegova poetika je dijalog sa:

• presokratovcima,
• francuskim simbolistima,
• ruskim akmeistima,
• nemačkom hermeneutikom,
• egzistencijalizmom.

On nije epigon; on je sopstveni filozofski sistem izražen u pesmama.

 

Originalnost i univerzalnost

 

Ono što Miljkovića čini jedinstvenim nije njegovo znanje filozofije, niti njegova mladost, niti tragična smrt. Njegova originalnost leži u činjenici da je uspeo da:

• poveže filozofsku misao sa lirikom,
• stvori ontološki sistem kroz metafore,
• otvori dijalog između jezika i bića,
• izrazi metafiziku kroz estetsku formu,
• održi misaonu disciplinu unutar poetske strasti

To ga čini pesnikom retkog dometa, jednim od malobrojnih koji su u stanju da spoje filozofsku strogoću sa poetskom slobodom.

Odgovor je nedvosmislen: jezik traje, ali gubi intenzitet, gubi vatru. Pesnik je vatra, pesma je pepeo. Pepeo je trag, ali ne i žar.

 

Poetika odsustva: tišina, senka i neizrecivo: tišina kao ontološki element

 

U Miljkovićevoj poeziji tišina nije praznina, niti je jednostavno odsustvo zvuka. Ona je ontološki element koji stoji u temelju govora. Bez tišine, reč ne bi imala prostor da odjekne; bez tišine, vatra ne bi bila vidljiva jer bi svet bez tame bio ravna, monotona površina, bez mogućnosti razlaganja na figure.

Tišina je kod njega pre svega:

• prostor otvaranja,
• granica jezika,
• mogućnost smisla,
• uslov poezije.

Pesnik govori iz tišine, a ne samo u tišinu. U tom smislu, njegova poetika vrlo je bliska misticizmu, ali ne u religijskom, već u ontološkom smislu: tišina je tu da bi reč bila vidljivija, da bi njena težina bila očiglednija.

 

Senka kao dvojnik bića

 

Senka je još jedan od ključnih simbola zbirke. Ona u Miljkovićevoj poetici nikada nije samo vizuelni fenomen. Senka je ontološki dvojnika bića, njegov „negativ“ koji svedoči o svetlosti, ali i o njenoj granici. Senka ne postoji bez svetlosti; svetlost ne postoji bez senke. To je čista dijalektika.

Senka, dakle, nije „manjak“ bića, nego njegova nužna druga strana.

Pesnik u senki vidi potvrdu svetlosti, ali i opomenu da je svetlost prolazna.

U tom smislu, senka postaje metafora:

• prolaznosti,
• ljudske krhkosti,
• dvostrukosti identiteta,
• mogućnosti nestanka.

 

Neizrecivo kao cilj poezije

 

Miljković pripada tradiciji pesnika za koje je poezija pokušaj da se kaže ono što se ne može reći. Neizrecivo nije granica, već izazov.

Jezik se napinje, rasteže, transformiše, pokušava da uhvati ono što je izvan njega.

Svaka njegova pesma je pokušaj da se u jeziku izrazi ono što premašuje jezik.

To je paradoks poezije: ona je izraz nemogućeg.

Pritom, neizrecivo nije pasivna granica, već aktivni izazov koji stvara poeziju.

U tom smislu, Miljkovićeva poezija pripada vrhuncima lirske misli XX veka, jer pokušava da izrekne ontološke istine kroz hermetični, zgusnuti jezik, koji istovremeno i otvara i skriva.

 

Metafizika Erosa u Miljkovićevoj poeziji

 

Ljubav u Miljkovićevoj poeziji nije romantična kategorija, niti objekat sentimentalne nostalgije. Ona je ontološki događaj koji prevazilazi podelu na vatru i ništa.

U trenutku ljubavi, vatra i ništa privremeno se ukidaju i stapaju u jedan intenzivan momenat postojanja.

To znači da je ljubav kod njega:

• metafizička, jer utiče na strukturu bića;
• preobražavajuća, jer menja granice subjektivnosti;
• dijalektička, jer ujedinjuje suprotnosti;
• tragična, jer je svaki njen trenutak unapred osuđen na prolaznost.

 

Ljubav kao polje rascepa

 

Uprkos svojoj moći, ljubav je nestabilna, kratkotrajna. Ona ne ukida definitivno ništa; ona samo kratko vreme uspeva da ga potisne. Ali upravo u toj kratkotrajnosti leži njen smisao.

Ljubav je trenutak u kojem subjekt uspeva da dosegne „pojačano biće“, ali taj trenutak je uvek granica. Odmah nakon njega nastupa povratak u tamu.

Ovaj motiv se javlja u mnogim pesmama zbirke, uvek u kombinaciji sa motivom vatre: ljubav je vatra koja se pali bez upozorenja, bljesne, obasja svet, i nestane — ali iza nje ostaje pepeo koji pamti žar.

 

Ljubav kao epistemološka kategorija

 

Ljubav je način spoznavanja. Ona omogućava uvid u suštinu, jer ukida razliku između subjekta i objekta: pesnik ne posmatra voljeno biće, nego postaje jedno sa njim, makar na trenutak.

Zbog toga ljubav nije samo emotivno iskustvo, već spoznajno, jer otkriva istinu o biću: da je biće nestabilno, prolazno, ali uprkos tome sposobno za intenzitet koji prevazilazi sve granice.

 

Prolaznost, vreme i ontološki bol: vreme kao neprijatelj vatre

 

U Miljkovićevoj poeziji vreme je sila koja gasi vatru. Ono je stalni pratilac koji podseća na ograničenost ljudskog života, na krhkost postojanja, na nestajanje svih stvari. Ali vreme je takođe i ono što omogućava promenu — dakle, ono je deo dijalektike sveta.

Vatra bez vremena ne bi gorela; ali sa vremenom ne može da traje.
To je tragičan paradoks koji pesnika čini krhkim.
Život je kratak; vatra je još kraća

 

 

Ontološki bol kao iskustvo rascepa

 

Bol u njegovoj poeziji nije psihološki, već ontološki. To je bol rascepa, bol dvostrukosti sveta, bol nemogućnosti da se spoje vatra i ništa u jedinstven sistem. Bol je posledica nemogućnosti identiteta, posledica stalne tenzije između suprotnosti.

Ovaj bol nije patetika; on je misaona kategorija.
Bez bola, ne bi bilo spoznaje.
Bez bola, ne bi bilo pesme.

 

Prolaznost kao ontološki zakon

 

Prolaznost nije neprijatelj života, već njegov uslov. Ono što traje večno ne može biti intenzivno.
Miljkovićev svet je svet u kojem ništa nije trajno — upravo zbog toga sve što postoji ima vrednost.
Prolaznost vatre je ono što joj daje smisao.
Kada bi gorela večno, ne bi imala svetlost.

 

Branko Miljković kao filozof pesme

 

Miljković nije filozof koji piše pesme; on je pesnik koji misli filozofski. Njegovi stihovi nisu završetak misli, već njen početak. Oni su polazište za ontološko razmatranje sveta.

Svakom pesmom on postavlja filozofsko pitanje, iako ga nikada ne formuliše u apstraktne kategorije.

U tom smislu, on je u istoj liniji sa pesnicima poput Rilkea i Valerija — pesnicima koji su uspeli da u lirsku formu unesu čitave filozofske sisteme.

 

Pesma kao misaono biće

 

Pesma kod njega nije samo tekst. Ona je biće. Ona ima svoj ritam, svoj dah, svoju unutrašnju logiku. Ona je život koji se zbiva na nivou metafore.

Pesma je misaoni organizam: svaka reč je ćelija, svaka metafora organ, svaki stih krvotok.
Pesnik kao rizik
Miljkovićev život pokazuje da je biti pesnik opasno zanimanje. Ne zato što svet ugrožava pesnika, već zato što pesnik ugrožava sebe: svaka pesma je čin samosagorevanja.
On je živeo svoju poetiku.
Zato je nestao tako rano.

 

 

ZAKLJUČAK: VATRA KAO SUDBINA, NIŠTA KAO HORIZONT

 

Branko Miljković je jedan od najintenzivnijih, najfilozofskijih, najtragičnijih pesnika srpske književnosti. Njegova poezija nije sentimentalna, nije dekorativna, nije narativna. Ona je ontološka eksplozija jezika.

U ovom eseju analizirane su ključne strukture njegove poetike:

• dijalektika vatre i ništa,
• ontologija negativiteta,
• tragična pozicija pesnika kao između-bića,
• metafizika jezika i tišine,
• hermeneutika smrti i tragova,
• ljubav kao ontološko iskušenje,
• prolaznost kao uslov smisla.

Zbirka „Vatra i ništa“ predstavlja vrhunac njegovog misaonog sistema. To je knjiga u kojoj se poezija oslobađa svega suvišnog, sve dok ne ostane samo ono najnužnije: vatra koja gori i ništa koje je okružuje.

Miljković je razumeo da je smisao uvek kratak, uvek intenzivan, uvek opasan. On je živeo kao vatra — kratko, snažno, opasno, ali svetleći toliko jako da ga je nemoguće zaboraviti.

Njegova poezija i danas traje upravo zato što je ontološki istinita:

ona ne govori o svetu, ona je svet.
Ne predstavlja biće, nego ga stvara.
Ne beži od ničega, nego ga osvetljava.
Ne gasi vatru, nego je podstiče.

U tom smislu, Branko Miljković je pesnik koji je razumeo najdublju istinu postojanja:

vatra je kratka, ali ništa je beskrajno; i jedino pesma može da spoji to dvoje.

Njegova poezija zato ostaje trajna — jer uspeva da u jeziku održi ono što je inače nemoguće: svetlost koja gori u tamnom prostoru ničega.

Ovo tumačenje pokazuje da je Miljković duboko verovao u ontološku funkciju pesnika — ne kao ukras kulture, već kao njen izvor.

 

Za P.U.L.S.E. Branko Milić filozof i sociolog

Beograd, Anno Domini 2025. god

  biće, branko, Branko Milić, Branko Miljković, Istina, jezik kao arena, Logos, negativitet, nestajanje, Ništa, ontologija, ontološki model, ontološki rascep, pesma kao biće, pesma kao dogadjaj, postojanje, smisao, vatra

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.