Emanuel Karer, Carstvo ili: na tragu svetog Pavla (i učenika mu Luke)

“Sve što mogu da kažem u svoju odbranu jeste da sam se za ovaj rezultat namučio kao pas”

(E. Karer o prevođenju jedne rečenice iz Jevanđelja)

Na jednom mestu u svojoj knjizi pod nazivom „Carstvo“ (tj.. Božje ili Hristovo carstvo) Emanuel Karer priča o ideji jednog francuskog izdavača da krene u novi prevod Biblije, ali na poseban način: prevod svakog dela bi radila po dva autora – jedan biblijski stručnjak – egzegeta, a drugi bi bio neki istaknuti pisac ili pesnik. Prvi bi „u grubo“ preveo smisao jedne biblijske rečenice, a drugi bi istu rečenicu prilagođavao jezički, odnosno stilski. Jer nakon 2.000 i viiše godina korišćenja, reči iz Starog i Novog zaveta (kao i iz bilo kog drevnog teksta) su se na neki način izlizale, odnosno prekrivene su naslagama značenja i poruka koja nisu imale onda dok su nastajale i bile sveže. Koliko bezbrojeno puta su iste reči i rečenice korišćene u molitvama, uz oltar, izgovarane na propovedima, pročitane od strane miliona vernika?

„Reči koje su danas tako zvučne, Jevandjelje, apostol, krštenje, preobraćenje, evharistija izgubile su svoj izvorni smisao ili su dobile drugi smisao, rutinski i bezopasan“

Jezik se menja, reči gube ili dobijaju drugačija značenja. Ista stvar, može se reći, dešava se i sa velikim pričama – u konkretnom slučaju „sa najvećom pričom ikada ispričanom“ tj. pričom o Hristu i nastanku hrišćanstva.

„U jednom periodu svog života bio sam hrišćanin. To je trajalo tri godine i prošlo me je. Dakle, rešena stvar? Izgleda da nije sasvim, jer dvadeset godina kasnije, osećam potrebu da joj se vratim. Puteve Novog zaveta koje sam tada prešao kao vernik, danas prelazim kao romansijer? Ili kao istoričar? Da kažemo – kao istraživač.“

Knjiga Emanuela Karera predstavlja upravo pokušaj da se priča o Svetom Pavlu, Isusu, apostolima i piscima Jevađelja – u prvom redu o Luki – nakon hiljada prethodnih verzija iznova ispriča, na novi način. Karer na prvih stotinjak strana počinje priču od sebe i od svog nastojanja da, postane iskreni i verujući hrišćanin. U to je umešao i svoje bolesti (bipolarnost, depresiju – „Ličim na zgužvan stolnjak pun trunja i ružmnih nabora, koji je neko istresao, pa stolnjak sada veselo pucketa na vetru“) emocije, razmišljanja i diskusije sa prijateljima, kao i ogromnu erudiciju stečenu čitanjem (profesionalni pisac) i lične doživljaje, kao i svoja neposredna iskustva u traganju za smislom i/ili verom („Težim drugačijem načinu prisustva u svetu“).

Karer zatim „ulazi u priču“ (kako kaže) o nastanku hrišćanstva prateći stope svetog Luke koji negde u Grčkoj susreće apostola Pavla (i od tada u „Delima apostola“ Luka koristi zamenicu „mi“ a ne „on“). Ali kako je to čest slučaj kod postmodernih pisaca, susret sa tekstom ima prednost nad opisom likova ili pripovedanjem priče. Karer rekunstruiše ili domišlja način na koji su nastajali tekstovi iz Novog zaveta, prateći put svetog Pavla i njegovog učenika i zapisničara Luke.

Putovanje stopama Svetog Pavla i kroz njegove poslanice sledi uglavnom osnovnu naučnu tezu koja je danas važeća: hrišćanstvo kakvo poznajemo je posledica delovanja ovog apostola koji je – iako nije ni upoznao istorijskog Isusa – preuzeo priču-legendu o učenju i stradanju „mesije“ iz Nazareta da bi je pretvorio u univerzalnu pripovest o Sapasiocu čovečanstva – Hristu, koji je kao sin Božji, umro na krstu i vaskrsao. U kolebanju između racionalizma eseja i traženju vere, Karer se pita i pokušava da objasni

„kako je jedna mala jevrejska sekta, osnovana od nepismenih ribara, ujedinjena oko apsurdnog verovanja na koje nijedna razumna osoba ne bi stavila ni jedan sesterc, u manje od tri veka iznutra progutala Rimsko carstvo i, uprkos svemu, opstala do naših dana.“

Karer je izuzetno duhovit i maštovit pisac. Njegova knjiga je puna digresija, ličnih ocena, povremenog udubljavanja u tekst i stil starih autora kao načina da se odredi i njihov lični profil ili identitet, knjiga koja je istovremeno intelektualna avantura koliko i priča na temu života i delovanja začetnika hrišćanstva.

„Neću mu, piše Karer govoreći o Isusu, prići frontalno. Kasnije mogu da krenem uzvodno ka izvoru, a istraživanje ću radije početi malo nizvodno, tako što ću čitati, najpažljivije što mogu, pisma svetog Pavla i Dela apostola“.

Autor rekonstruiše proces nastanka tekstova iz Novog zaveta onako kako su oni hronološki verovatno nastajali, od onih najstarijih (pojedine poslanice Svetog Pavla u periodu od oko 50 do njegove smrti oko 65) pa do onih pisanih kasnije, nakon ustanka Jevreja protiv Rimljana u Jerusalimu (66-70) – kanonska Jevađelja o životu Isusovu (Markovo, Matejevo, Lukino i Dela apostola) – do spisa nastalih tek pri kraju I veka (uključujući Jovanovo jevanđelje i Otkovenje).

„Niko nije govorio kao ovaj čovek“ citira Karer jednu ocenu o Isusu, izvlačeći iz Jevanđelja one najstarije slojeve priče koji su u stvari bili zapamćeni izvodi iz Isusovih propovedi (prvi hipotetični tekst o Iusu poznat kao Q na osnovu kog je zatim napisan najveći deo tri međusobno slična Jevađelja – Markovo, Matejevo i Lukino).

Istovremeno, svega ćemo, uz prve hrišćane pronaći u ovoj knjizi: citate francuskih „novih filozofa“, rimski odnos prema bogovima, priče o jogi, razmatranje zašto su stari Grci prikazivali nage muškarce i obučene žene, reference na Karerove prethodne romane, analizu smisla Odiseje, priču o Karerovoj porodici i avanture sa američkom dadiljom, portrete rimskih careva i proukuratora u Judeji, osvrte na pisanje Margaret Jursenar, na flamanskog slikara Rože van der Vajdena, mini esej o Seneki i njegovim pismima Luciliju, poređenja prvog hrišćanstva i komunizma oličenog Trockim i Staljinom, razmatranja o letovanjima u Grčkoj, digresije na teme pornografije i osvrt na delo Filipa K Dika pisca naučne fantastike i jednog, uz Ničea, od omiljenih Karerovih pisaca (o kome je takođe napisao biografiju).

Od racionalnog cinizma („Kako je to čudno, kada čovek razmisli, da normalni, pametni ljudi mogu verovati u nešto tako nerazumno kao što je hrišćanska religija“) Karer pokušava da prikaže i onu drugu stranu – svoje (privremeno) iskustvo istinskog vernika („Mislim da iza svakog preobraćenja u Hrista stoji po jedna rečenica i da svako ima svoju, sročenu za njega, koja ga čeka“). Jednim delom, Karer je u knjizi lucidni čitalac i tumač novozavetnih priča – čovek ogromne erudicije – dok je s druge strane, uvek prisutan i kao autor koji malo – malo upada preko ramena čitaoca u sopstvenu priču, sa svojim promišljanjima, iskustvima, anegdotama.

Delom koje se nalazi između istorijskog eseja i autobiografije, Karer „pomera granice književnih žanrova“ jer je istovremeno istorijski roman, teološki esej, istraživanje porekla hrišćanstva, ali i traganja za samim sobom. Karer je jedan od najčitanijih francuskih pisaca, dobitnik raznih nagrada, čiji svaki novi naslov postaje senzacija kod čitalaca. Kod nas su objavljeni i njegovi romani: Limonov, Ruski roman, Joga.

Svako koga zanima „najveća priča na svetu“, kao i istorija prvih hrišćanskih zajednica, a posebno život svetog Pavla, trebalo bi da pročita ovu knjigu. Autor je uspeo da iznova učini svežim i podsticajnim za čitaoce pripovesti koje znamo još od detinjstva, koje poznajemo sa slika starih majstora, sa filmova i dokumentaraca, iz romana i istorija, o kojim smo slušali po crkvama, muzejima ili na naučnim predavanjima. Ovo je knjiga koja odiše iskrenošću na onaj način kakav se oseti kod pravih, rođenih pisaca koji sa svakim ispisanim retkom – bez ozira na temu – sa čitaocem dele i ono što im se dešava ispod kože („Lako je pisati, napisao je jedan američki autor, samo zarežem venu i umočim pero u krv, pa krenem…“).

Velika priča, priča nad pričama, ispričana u novom ključu.