Ontologija tišine i etički paradoksi postojanja: filozofsko-psihološka analiza romana Ostrvo Meše Selimovića (drugi deo) – Prilog razumevanju egzistencijalne izolacije i moralne ambivalencije u savremenom svetu.

”– Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje. Ne govorim to da bih te prevario, ili učinio ljepšom svoju sliku u tvome sjećanju, ništa više ne očekujem od ljudi i mirno razgovaram sa sobom i o sebi, laž je za život, a ne za smrt, a ja sam blizu smrti, iako sam još u životu.” M. Selimović

Jezik kao nemi saveznik očajanja: semiotička iscrpljenost

U klasičnoj filozofiji jezika – od Herdera, preko Hegela, do Hajdegera – jezik je viđen kao dom bića. On je instrument samorazumevanja subjekta i most između unutrašnjeg sveta i spoljne realnosti. Jezik, prema Hajdegeru, nije puka sredina komunikacije, već „kuća bivstvovanja“, mesto gde se biće pokazuje.

U Selimovićevom Ostrvu, jezik više nije dom. On je iznajmljena ćelija, eho bez zida. Junakov unutrašnji monolog nije više izraz, već pokušaj da se iz pukotina ćutanja izvuče značenje koje je prethodno izbledelo. On pokušava da govori, ali reči se ruše, rastvaraju, preklapaju. Govor više ne spaja – on raskida. Jezik postaje samo još jedna vrsta izgnanstva. 

Pisanje kao terapija i promašaj

Junak pokušava da piše, pokušava da oblikuje svoju traumu, da artikuliše haos, da napiše istinu. Ali svaki pokušaj je osuđen na neuspeh. On ne može da „nađe ton“, jer ne zna više kome piše, niti zašto. Njegovo pismo nema adresata, nema funkciju, nema čak ni veru da ga iko može razumeti.

Pisanje više nije most, već zid. On piše kao što zarobljenik grebe po ćeliji, ne da bi se spasao, već da bi se uverio da još postoji.

Selimović time razotkriva paradoks modernog subjekta: što više govori, manje zna šta govori. Jezik gubi svoju potku; reč se raspada u pokušaju da obuhvati nepodnošljivo. To je iskustvo o kojem piše Paul Celan: govor koji zna da se gubi u samom činu izricanja.

Kriza značenja: semiotička implozija

U semiotici, znak je stabilna veza između označitelja (reči) i označenog (pojma). No, kod Selimovića dolazi do potpune semiotičke erozije. Reči više ne upućuju na značenja; one lebde, prazne, osiromašene. Junakov svet je svet „izlizane“ semantike, gde svaka reč nosi samo trag nekadašnje funkcije.

Na ostrvu, reč „živeti“ više ne znači ništa. Ni „sloboda“, ni „vera“, ni „domovina“. Sve su to sada pojmovi koji su izgubili empirijski koren. Čak i najintimniji pojmovi – kao „majka“, „dete“, „ja“ – više ne izazivaju odgovarajuće unutrašnje odjeke. Jezik je iscrpljen. Više se ne može iz njega izvući ni uteha, ni smisao.

To je svet posle značenja – što Barthes naziva „smrću autora“, a Bodrijar „hiperrealnošću“: sistem znakova koji se samoproizvodi, bez oslonca u realnosti.

Jezik očaja: negativna teologija unutrašnjeg sveta

U pokušaju da govori o onome što je neizrecivo – patnji, smrti, gubitku smisla – Selimovićev junak poseže za jezikom koji podseća na teološku negativnost. Kao što mistici govore o Bogu kroz ono što on nije (via negativa), tako i on govori o sebi i svetu samo kroz negacije: „nije to“, „ne znam“, „ništa“.

Ovo nije nihilizam u doslovnom smislu, već dublja sumnja u mogućnost pozitivnog iskaza. Jezik se koristi, ali ne da bi se nešto otkrilo, već da bi se priznalo: „ništa ne mogu reći“. U tom smislu, njegov jezik jezik je očaja – on ne vodi nikuda, ali ni ne može biti napušten.

Kao što Adorno kaže: posle Aušvica, pesništvo je barbarizam. Kod Selimovića, posle života – jezik je jalov.

Tišina kao poslednja istina

Kako roman odmiče, jezik postaje sve tiši. Junak sve više misli, a sve manje piše. Njegovi monolozi postaju kriptični, rečenice kratke, misli isprekidane. Oseća se napor mišljenja koje se više ne može osloniti na reč.

Tišina se pojavljuje ne kao nedostatak, već kao poslednje mesto istine. Kada sve reči postanu lažne, kada svaki iskaz postane sumnjiv, ostaje još samo ćutanje. Selimović time nudi najradikalniju filozofsku intuiciju romana: istina nije u govoru, već u njegovom kraju.

Ćutanje nije nemoć, već transcendencija reči. U tišini se ne čuje odgovor, ali se barem prestaje slušati laž. To je momenat negativne spoznaje – istina se ne daje, ali se zna gde nije.

Smrt i senka: egzistencijalna dimenzija kraja

U filozofiji egzistencije, od Kjerkegora i Hajdegera do Jaspersa, smrt nije kraj u empirijskom smislu, već najdublji metafizički horizont čovekovog bića. Hajdeger u Bivstvovanju i vremenu uvodi pojam “biti-prema-smrti” (Sein-zum-Tode), kao strukturalni moment autentičnog postojanja. Čovek je jedino biće koje zna da će umreti, i to znanje oblikuje njegovo postojanje.

Selimovićev junak nije samo neko ko zna da će umreti, već neko ko živi kao da je već mrtav. Smrt nije očekivani događaj, već realnost koja je već nastupila. On živi u “nakon”, u ostatku sebe, u senki nekadašnjeg bića.

Ta senka smrti, njena stalna prisutnost, briše razliku između još i ne – između života koji traje i smrti koja dolazi. Junak ne umire, ali i ne živi. On je sveden na metafizički prelaz, na čisto trajanje bez sadržaja.

Tanatologija postojanja: kada smrt nije kraj, već stanje

U savremenoj filozofskoj tanatologiji, osobito kod Levinasa i Blanchota, smrt se razmatra ne kao događaj koji se može posmatrati sa distance, već kao ono što se ne da aproprirati. Levas kaže: „Moja smrt je apsolutno moja – drugi mogu svedočiti mojoj smrti, ali ne mogu umreti umesto mene.“

Kod Selimovića, međutim, smrt nije više apsolutno lična. Ona je postala opšta, razvodnjena, svakodnevna. Umiranje je postalo stanje. Smrt nije skok, ni kraj, ni proboj – već nešto što se dešava svakog dana, u svakom pogledu, u svakoj rečenici.

Junak je svedok vlastitog polaganog nestajanja. On ne pokušava da pobegne od smrti, niti da je razume. On je samo u njoj – i to prisustvo smrti u životu čini svaku drugu temu beznačajnom.

Ništa kao najdublja istina bića

U srednjovekovnoj mistici, naročito kod Majstora Ekharta, najdublji momenat duhovnog samorazumevanja dolazi kroz susret sa Ništa (das Nichts). U tom praznom središtu bivstvovanja, gubi se svaka forma, ali se zato dotiče čista egzistencija, bez maski, bez identiteta.

Kod Selimovića, junak ne dolazi do Boga u Ništa, već do istine da bogova nema. Njegovo Ništa je ontološki ponor bez svetlosti. U njemu ne obitava božanska tišina, već apsolutna ispraznost. Taj susret nije prosvetljenje, već bolna samoponuda bez odgovora.

Ništa postaje jedina izvesnost. On više ne zna šta je život, šta je smisao, šta je vredno. Ali zna šta nije – sve ono što je probao. Taj negativni ontološki bilans jeste možda najsnažniji egzistencijalni uvid romana.

Smrt kao moralna apsolucija

Zanimljivo, iako se čitav roman odvija pod senkom smrti, Selimović ne prikazuje smrt kao tragediju. Umreti je oslobođenje, povratak, čak i spokoj. Nema patetike, ni dramatike, smrt je tačka posle koje više ništa nije važno. Junakov moralni osećaj ne proizlazi iz religije, ni iz društva, već iz pogleda na sopstveni kraj.

Kada se suoči sa činjenicom sopstvenog prestanka, sve drugo postaje relativno: pohvala, krivica, kazna, čast. U smrti se ukida razlika. Niko više ne može suditi onome koji nestaje. Tako smrt postaje moralna apsolucija – ne oprost u hrišćanskom smislu, već ontološka indiferentnost: niko više nije kriv, jer nikoga više nema.

Ova ideja podseća na Camusovog „stranca“: kada svet prestane da ima značenje, smrt je jedino logično rešenje.

Senka smrti: biti živ među mrtvima

Junak Ostrva nije samo čovek pred smrt, već čovek koji živi među senkama. Ljudi oko njega su prisutni, ali nedostupni. Oni su zatvoreni u sopstvenim krugovima, govore reči koje ništa ne znače, čine radnje koje nemaju posledice.

U tom smislu, smrt nije događaj, već ambijent. Ona nije kraj nečega, već uslov svega. On živi u smrti kao što riba živi u vodi – nesvesno, ali potpuno. Ta prisutnost smrti među živima najviše boli: ne zato što je kraj blizu, već zato što život više nije moguć.

Istorija kao metafizičko breme: nasleđe zla i kolektivne krivice

Dok tradicionalna istoriografija teži da predstavi istoriju kao racionalni niz uzroka i posledica, Selimović u Ostrvu nudi dijametralno suprotnu sliku: istorija nije priča, već rana. To nije tekst koji se može čitati, analizirati i razumeti – već trauma koja se oseća, a ne razume. Junakov životni kontekst nije istorijski okvir u kojem se može pronaći smisao, već metafizičko breme koje se ne može skinuti. On ne zna zašto se stvari dešavaju, niti da li imaju cilj – zna samo da se dešavaju i da donose patnju.

To je istorija kao ontološki haos, bez logike, bez pravde, bez svrhe. U tom smislu, ona više liči na drevnu grčku sudbinu (moira) nego na hegelovsko napredovanje duha.

Kolektivna krivica: kad društvo postane sudija i dželat

Jedna od najupečatljivijih tema romana jeste osećaj kolektivne krivice. Ne krivice kao lične odgovornosti za učinjeno delo, već kao ontološke mrlje koju pojedinac nosi bez obzira na volju i radnje. Junak Ostrva je proglašen „krivim“, iako nije učinio ništa. Ta krivica nije vezana za konkretan zločin, već za status, poziciju, pogled, mišljenje. On nije kažnjen zbog onoga što jeste, već zbog onoga što drugi misle da on jeste.

U tom smislu, roman se približava Kafkinom Procesu, gde krivica postoji pre čina, pre suda, pre zakona. Selimović koristi tu figuru da kritikuje mehanizme kolektivnog nasilja, paranoje i čistke, tipične za totalitarna društva.

Ali još važnije: Selimović pokazuje kako se kolektivna krivica internalizuje. Junak na kraju počinje da sumnja u sebe, da prihvata da je možda zaista kriv – ne znajući za šta. To je klasičan mehanizam unutrašnje kolonizacije, gde individua postaje rob imaginarnih optužbi.

Istorija kao proizvod moći, a ne istine

U filozofiji Fukoa, istorija nije narativ istine, već proizvod diskurzivnih formi moći. Ono što se prikazuje kao „činjenica“, najčešće je rezultat borbe interesa, dominacije, isključenja. Selimović anticipira ovu fukoovu intuiciju kroz prikaz društva koje selektivno piše istoriju, briše neželjene narative i presuđuje bez osnova.

Junakov „prethodni život“ briše se iz kolektivnog pamćenja. Ostaje samo ono što režim dozvoljava da se pamti. U tom kontekstu, istorija nije ni tačna ni netačna – ona je instrument discipline.

Junak oseća da ono što je bio i ono što jeste nije u njegovim rukama. Istorija mu nije uzela samo identitet, već i pravo da o sebi išta zna. On više ne poseduje vlastitu prošlost, ni kao sećanje, ni kao smisao.

Zlo bez subjekta: metafizička neljudskost

U pokušaju da objasni patnju koju trpi, junak ne nalazi zle pojedince. Njegovi progonitelji su često prosečni, banalni, birokratski tipovi, bez naročite zlobe. Ta banalnost zla, o kojoj piše Hana Arent analizirajući Eichmanna, prisutna je i ovde: zlo se ne mora roditi iz mržnje – često je plod indiferentnosti, neznanja, oportunizma.

Ali time zlo postaje još strašnije. Nema krivca kojeg bi se moglo osuditi, nema demona da se proklinje. Postoji samo bezimena struktura koja melje. Junak je usisan u mehanizam zla bez lica.

To zlo više nije etička kategorija, već ontološka konstanta. Svet je tako uređen da uništava. Nema ni tragičnosti ni spasenja – samo trajna mogućnost progona.

Istorija kao krug bez izlaza

Junak shvata da je istorija zatvorena petlja: svaki pokušaj da se izgradi novi život, novo značenje, nova vera, sruši se pod teretom kolektivnog pamćenja, sumnje, straha. Ništa ne može početi iznova, jer svako novo već je unapred ukaljano prošlim.

Ovo je anti-hegelovski stav: nema progresije, nema „lukavstva uma“ koje vodi slobodi. Kod Selimovića, istorija nije dijalektička, već kružna, repetitivna i jalova. Svaka pobuna vodi u novu represiju, svaka sloboda u novu osudu. To je svet u kojem nema budućnosti jer prošlost ne prestaje da traje.

Moral i besmisao: etika bez transcendencije

U klasičnoj filozofiji, moral je često bio zasnovan na transcendentnim vrednostima – Bogu, apsolutnom Dobru, ili nekoj univerzalnoj etičkoj normi. Kantova kategorijski imperativ ili Aristotelova vrlina oslanjaju se na ideju moralnog zakona koji postoji izvan pojedinca, kao merilo ispravnog i neispravnog.

U Ostrvu, međutim, te transcendencije nema. Junak ne poseduje ni veru ni autoritet koji bi mu pružio oslonac u moralnim dilemama. Sve što ostaje jeste svet bez transcendentne osnove, gde su norme relativizovane i nestabilne.
Ova situacija vodi u etičku krizu: bez višeg autoriteta, moral postaje lična stvar, često bez smisla i opravdanja. Junak je osuđen da sam oblikuje etiku svog opstanka u svetu koji je duboko nemoralan.

Bez transcendentnog smisla, moral postaje pitanje preživljavanja, opstanka i minimalnog otpora. Junakov odnos prema drugima oblikuje se ne kroz načela, već kroz potrebu da se ne izgubi.

Ova pragmatična etika nije puka utilitaristička kalkulacija, već duboka unutrašnja borba za očuvanje sebe kao bića, za zadržavanje minimuma dostojanstva u uslovima beznađa.

U tom smislu, moral Selimovićevog junaka liči na egzistencijalnu etiku koju opisuje Sartre – slobodu u uslovima apsurdnog sveta, gde su ljudi „osuđeni da budu slobodni“ i da svoje postupke oblikuju bez unapred zadanih vrednosti.

Besmisao kao moralni problem

Besmisao nije samo intelektualni problem, već duboko moralni izazov. Ako život nema svrhu, zašto biti dobar? Zašto se suprotstavljati zlu? Zašto čuvati sebe i druge?

Junak Ostrva ne nalazi jasne odgovore. On ne može da prihvati lažne utjehe religije, ni prazne moralne formule društva. Ipak, ne pada u nihilističku bezvoljnost – on se bori, iako zna da je ta borba unapred osuđena.

Ovo je duboka tragedija moderne etike: suočena s besmislom, ona se ne može osloniti ni na šta, a ipak postoji. Njena snaga je u upornosti, u čvrstini da se bez smisla ipak živi i bori.

Moral bez opravdanja: etika autentičnosti

U odsustvu univerzalnih vrednosti, moral Selimovićevog junaka zasniva se na autentičnosti. On ne traži opravdanje za svoje postupke u spoljnim normama, već u sopstvenoj svesnosti i odgovornosti.

Ova etika podseća na Kierkegaardovu ideju subjektivne istine – istine koja se živi, a ne dokazuje. Moral postaje lična obaveza, pitanje vere u sebe i sopstvenu odgovornost.

To je etika koja priznaje beznadežnost situacije, ali ne odustaje od mogućnosti dostojanstvenog postojanja.

Moral kao odgovor na zlo: aktivna nemoć

U konačnici, moral Ostrva nije herojski otpor ni trijumf, već „aktivna nemoć“. Junak ne može promeniti svet, ali može odbiti da bude poražen. Njegov moral je afirmacija sopstvene egzistencije usred destrukcije.

Ova ideja podseća na Levinasovu filozofiju lica i etiku odgovornosti, gde je najvažnije prepoznati drugog i prihvatiti teret njegove patnje – čak i kada nema snage za veliki otpor.

Identitet je, u filozofiji, tema koja se tiče trajnosti i koherentnosti bića kroz vreme i promenu. Klasični koncepti identiteta pretpostavljaju stabilnost i kontinuitet, bilo kroz pamćenje, bilo kroz suštinske osobine.

Kod Selimovićevog junaka, identitet je duboko fragmentiran. Progonstvo, prisilni boravak na „Ostrvu“, otuđenje i gubitak društvenih veza proizvode subjekta čije ja nije integralno, već sastavljeno od rascepkanih fragmenata.

Njegov identitet nije cjelina, već složena mreža refleksija, iluzija, sećanja i sopstvenih sumnji. Ovaj fragmentirani ja podseća na postmodernu filozofiju identiteta, u kojoj nema jednog, fiksnog ja, već mnoštvo pozicija i uloga.

Egzistencijalna dvoznačnost ja

Junak Ostrva nije samo razapet između unutrašnjeg i spoljnog, već i između prošlog i sadašnjeg. Njegova prošlost je deo identiteta, ali je istorijski osporena; njegovo sadašnje ja je prisilno i neautentično; njegovo buduće ja je nepoznato, neostvarivo.

Ta dvoznačnost vodi u stanje stalne nesigurnosti i otuđenja od samog sebe. Junak ne zna ko je, jer njegovo ja nije stabilno, već stalno u pokretu, u promeni, u iščezavanju.

Ta situacija podseća na Sartreovu ideju da je čovek „osuđen na slobodu“ — slobodan da bira, ali i ne može pronaći stabilnu esenciju.

Ipak, junak nije pasivna žrtva fragmentacije. Njegova svest je refleksivna, samosvesna. On pokušava da rekonstruše svoj identitet kroz sećanja, unutrašnje monologe, dijaloge sa samim sobom.

To je proces neuspeha i uspeha – neuspeha jer ni jedno objašnjenje nije potpuno; uspeha jer se kroz taj napor pokazuje da je identitet dinamički proces, a ne statička činjenica.Filozofija Cohena i Gadvina, koji identitet vide kao kontinualni proces samo-pojavljivanja duha, ovde nalazi novo, tragično lice.

Ogledalo kao metafora samospoznaje

Motiv ogledala, koji se provlači kroz roman, simbolizuje pokušaj da se uhvati sopstveni lik, da se uspostavi dijalog između „ja“ i „sebe“. Ali ogledalo ne daje stabilan odraz; slika je izobličena, prekinuta, fragmentirana.

Ova metafora podseća na Lacanovu teoriju „ja“ kao refleksije u ogledalu — le stade du miroir — kada subjekt prvi put postaje svestan sebe, ali i iluzornosti tog ja.

Junakov identitet je upravo takav: složen od fragmenata i iluzija, istovremeno prisutan i odsutan.

Konačno, identitet junaka balansira na ivici bića i ništavila. Njegovo ja je u isto vreme prisutno i u odsustvu; potvrđeno i negirano; izloženo i zaklonjeno.

Ova ontološka dvoznačnost čini Ostrvo ne samo psihološkim portretom, već i dubokom filozofskom meditacijom o suštini ličnog bića pod pritiskom istorije i egzistencijalne krize.

Govor i tišina: jezik kao ograničenje i oslobođenje

U romanu Ostrvo, jezik zauzima dvostruku poziciju – on je i sredstvo izraza, i sredstvo kontrole. Junak se koristi rečima da bi izneo svoja osećanja, misli, sumnje i nade, ali je istovremeno svesan da je jezik ograničen i često neadekvatan.

Jezik u ovom kontekstu postaje oruđe moći: onaj ko kontroliše narativ, kontroliše i stvarnost, kao što to pokazuje totalitarni sistem koji manipuliše rečima, briše istinu i nameće laži.

Govorenje je za junaka Ostrva i čin samospoznaje. Kroz unutrašnje monologe i dijaloge sa sobom, on traga za smislom i identitetom. Govor je pokušaj da se objasni i potvrdi sopstveno postojanje.

Ali ovaj govor je često pun nesigurnosti, prekinut, fragmentiran, što reflektuje stanje nesigurnosti samog subjekta.
Tišina u romanu nije samo odsustvo zvuka, već prostor duboke introspekcije i otpora. U tišini junak nalazi mogućnost za refleksiju, za razumevanje sebe i sveta, ali i za opstanak u svetu koji želi da ga izbriše.

Tišina tako postaje oblik unutrašnje slobode, makar privremene i krhke.

Selimović kroz Ostrvo prikazuje paradoks jezika: on oslobađa jer daje glas unutrašnjem svetu, ali istovremeno zarobljava jer nameće granice izraza. Jezik nije neutralan medij – on oblikuje i ograničava našu percepciju i iskustvo stvarnosti. Junak je svestan tog ograničenja, što doprinosi njegovom osećaju nemoći. Najveća nemoć jezika ogleda se u njegovoj nesposobnosti da u potpunosti iskaže zlo i patnju. Junak je suočen sa iskustvima koja prevazilaze reči, koja su previše surova za opis.

Ova nemoć jezika otvara pitanje granica izraza i traume, kao i pitanja da li je moguće komunicirati iskustva ekstremnog bola.

Ostrvo kao prostor izolacije i samospoznaje

Ostrvo u romanu nije samo geografski pojam, već simbolični prostor egzistencijalne izolacije i unutrašnje refleksije. Za junaka, ono predstavlja granicu njegovog sveta, mesto gde je odsečen od spoljnog društva, ali i gde je prisiljen da se suoči sa sobom.

Ova izolacija vodi do intenzivnije introspektivne percepcije, gde prostor postaje ogledalo unutrašnjeg stanja bića. Vreme na ostrvu nije linearno i homogeno, već se doživljava kao fragmentisano, stacionarno i čak zamućeno. Junak gubi osećaj prošlosti i budućnosti, ostaje zarobljen u sadašnjosti koja se menja u beskrajnu repetitivnost.

Ova atemporalnost pojačava osećaj egzistencijalne praznine i besmisla.

Prostor i vreme kao egzistencijalni faktori

Egzistencijalna filozofija, naročito u Hajdegerovom shvatanju, ističe da prostor i vreme nisu puki okviri, već ključni aspekti bića-u-svetu (Dasein). Ostrvo i njime određeno vreme oblikuju uslove u kojima se manifestuje junakov identitet i smisao.

U ovom kontekstu, ostrvo je „svet“ u malom, izolovana celina u kojoj se oblikuje njegova egzistencija.

Metafora zatvora i slobode

Ostrvo kao metafora nosi paradoks slobode i zarobljenosti. S jedne strane, izolacija predstavlja zatvor – ograničenje kretanja, društvenih veza i života.

S druge strane, upravo ta izolacija pruža mogućnost za oslobođenje od spoljnog pritiska, društvenih očekivanja i lažnih uverenja. U tom smislu, ostrvo je i mesto egzistencijalne slobode – slobode izbora i suočavanja sa sobom.

Ovaj spoj prostora i vremena stvara složen okvir ontološke neizvesnosti. Junak ne može da se osloni ni na trajnost ni na progres, već je zarobljen u prostoru koji je i mesto i nemesto, u vremenu koje istovremeno teče i stoji.

Ova ontološka neizvesnost podcrtava njegovu egzistencijalnu krizu i upućuje na univerzalnu usamljenost ljudskog bića.

U narednim poglavljima, rad će sumirati ove složene teme, povezujući filozofsko i psihološko u jednu celinu, naglašavajući tragiku i dubinu Selimovićevog romana kao filozofskog ogledala savremene egzistencije.

Izolacija i susret sa sobom: psihološki aspekti ostrva

Izolacija na ostrvu nije samo fizička, već duboko psihološka. Junak se suočava sa samoćom koja poništava spoljne stimuluse i prisiljava ga na dijalog sa sopstvenim unutrašnjim svetom. Ova samoća deluje kao ogledalo u kojem se reflektuju svi aspekti njegove psihe, uključujući i one najmračnije. Psihološki efekat izolacije manifestuje se kroz osećaj otuđenja, anksioznosti i egzistencijalne praznine, što romanu daje intenzitet unutrašnjeg sukoba. Patnja i osećaj bespomoćnosti nisu samo pasivni doživljaji – oni postaju pokretači unutrašnje transformacije. Junak je primoran da se suoči sa sopstvenim strahovima, krivicom, besom i sumnjama.

Ova psihološka borba vodi ka dubljoj samospoznaji, ali i ka saznanju o granicama sopstvene kontrole i razumevanja.
Psihološki, junakov identitet je fragmentiran — ne samo zbog spoljnog pritiska, već i zbog unutrašnjih konflikata. Njegova psiha vodi dijalog između različitih aspekata ličnosti: straha i hrabrosti, sumnje i vere, prošlosti i sadašnjosti. Ovaj unutrašnji dijalog oslikava borbu za koherentnost i celovitost ličnog identiteta, koji je konstantno na ivici rasula. Suočavanje sa smrću, kako sopstvenom tako i tuđom, jeste centralni psihološki motiv. Egzistencijalna teskoba prožima junakov život na ostrvu, oblikujući njegov odnos prema vremenu, smislu i sopstvenoj vrednosti. Ova teskoba nije parališuća, već motivišuća — ona pokreće potragu za smislom i autentičnošću u uslovima beznađa. Otpor nije samo fizički čin, već psihološki proces očuvanja identiteta i ljudskosti. U romanu, junak se bori ne samo protiv spoljnog neprijatelja, već i protiv unutrašnjeg rasula i besmisla. Ovaj otpor je čin integracije ličnosti i afirmacije postojanja uprkos svim ograničenjima.

Egzistencijalna kriza kao srž romana

Kroz analizu Ostrva videli smo da je egzistencijalna kriza njegov glavni motiv — raskorak između unutrašnjeg ja i spoljnog sveta, između slobode i ograničenja, između identiteta i fragmentacije. Selimovićev junak je oličenje čoveka zarobljenog u složenim mrežama istorije, politike i sopstvene psihe. Jedan od ključnih filozofskih uvida jeste da identitet nije fiksna supstanca, već dinamički, često fragmentiran proces. Ova fluidnost identiteta, nastala pod pritiskom spoljnog nasilja i unutrašnje nesigurnosti, reflektuje savremene filozofske teze o nestabilnosti subjekta. Kroz analizu jezika i tišine u romanu, uočili smo njegov paradoksalni karakter — kao sredstvo samospoznaje, ali i kao zatvora, gde je jezik istovremeno oslobađajući i sputavajući. Ovo otvara šira pitanja o granicama ljudskog izraza i komunikacije patnje.

Prostor i vreme kao egzistencijalni uslovi

Ostrvo kao prostor i vreme kao fragmentisani horizonti, nisu samo kulise radnje, već ključni egzistencijalni faktori koji oblikuju psihološku i filozofsku dimenziju romana. Oni simbolizuju zarobljenost, ali i potencijal za oslobođenje kroz samo-refleksiju.

Na psihološkom nivou, roman prikazuje duboku izolaciju, unutrašnju fragmentaciju i borbu za očuvanje integriteta ličnosti. Ovaj otpor, iako često skriven i introspektivan, predstavlja afirmaciju ljudske volje i egzistencije uprkos beznađu.

Egzistencijalna drama identiteta i jezika na ostrvu čovekove samoće

Roman Ostrvo Meše Selimovića predstavlja duboku filozofsko-psihološku meditaciju o prirodi ljudskog postojanja u uslovima ekstremne izolacije, progonstva i unutrašnje fragmentacije. Kroz lik glavnog junaka, Selimović secira složene odnose između identiteta, jezika, prostora i vremena, stvarajući slojevitu sliku egzistencijalne drame modernog čoveka. Identitet u ovom romanu nije fiksna suština, već dinamički proces pod neprekidnim pritiskom spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Junak je zarobljen između fragmentarnih sopstava, rascepkan između prošlosti i sadašnjosti, samog sebe i tuđeg pogleda. Ova fragmentacija, iako bolna, nije konačna: kroz refleksivni dijalog sa sobom, otvara se mogućnost stalne rekonstrukcije i traganja za autentičnošću. Jezik se pojavljuje kao paradoksalno oruđe — sredstvo izraza i istovremeno ograničenje. On oslobađa junaka jer mu omogućava da artikuliše svoj unutrašnji svet, ali ga i zatvara u okvire koje ne može u potpunosti savladati. Tišina, koja prati jezik, postaje prostor introspektivnog otpora i duboke kontemplacije, simbolizujući nemogućnost da se izrazima u potpunosti obuhvati suština patnje i zla.

Prostor i vreme ostrva nisu samo fizički okviri, već egzistencijalni horizonti u kojima se odvija drama ličnosti. Ostrvo simbolizuje izolaciju, ali i unutrašnju slobodu — mesto gde čovek, udaljen od sveta i društvenih maski, može da se suoči sa sopstvenom istinom. Vreme, fragmentisano i zaustavljeno, pojačava osećaj usamljenosti i besmisla, ali i poziva na meditativnu kontemplaciju.

Na psihološkom planu, roman prikazuje duboku izolaciju, unutrašnju fragmentaciju i egzistencijalnu teskobu junaka. Njegov otpor je intiman i nevidljiv, ali čini jezgro njegove ljudskosti — potvrdu volje za životom i smislom uprkos pritiscima okoline i sopstvenih slabosti.

Sve ove dimenzije čine Ostrvo ne samo značajnim književnim delom, već i univerzalnim filozofskim tekstom koji govori o problemima savremenog čoveka — otuđenju, fragmentaciji identiteta, nemoći jezika i potrazi za smislom u svetu koji često deluje kao tamnica.

U konačnom preplitanju filozofije i psihologije, Selimovićev roman nas poziva na razumevanje egzistencije kao složenog i neprekidnog procesa preispitivanja i pronalaženja sopstvenog mesta u svetu, uprkos svim njegovim granicama i surovostima..

(Kraj)

Za P.U.L.S.E. Branko Milić,  filozof i sociolog

Beograd, Anno Domini 2025. god

Prethodni nastavak

  branko, Filozofija, Meša Selimović, metafizika, Milić, Ostrvo, otudjenje

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.