Klasicizam i Romantizam kroz muziku i tradiciju – Još od davnih vremena, kada je čovek bio u ruhu svoje životnosti i paganizma, tribalan, muzika je predstavljala vid izražaja i kongregacije duha sa Jednim, plemenom ili prirodom. Prvobitni šamani su istinski bili dobri muzičari, jer jedno je pokrenuti telo, a drugo je naterati telo da povuče duh! Tradicija se, na oko, nije promenila. Ekstaza muzike i finesa instrumenata da pokrene duh, ostala je u tradiciji još od davnina, čovekova veza sa primalnim, njegovo poklanjanje glave na svoju prošlost. Reči su, pretpostavljam, tada bile nepotrebne, samo popratni zvuk odveć nastalog ritma, duboke, za dubinu meditacije ili visoke, za visinu čula i nadraženost, povećavanje opreznosti.

Muzika se praktikovala odkada čovek zna za sebe, ali jedno se krije iza muzike, što bi bilo retko uočljivo kao uzrok. Muzika upravo pruža dinamiku, naročito danas, gde je sama muzika u sposobnosti da bude izuzetno dinamična. Muzika prati osećaj, popratni osećaj biva uvučenost duha i ljudska težnja ka sebi. Objasnivši kapitalističkim terminom, onaj koji stvara muziku iz duše, on daje na tržište neki „ideal“ , neku ideju čoveka samom sebi, dok oni koji streme prema tom idealu i ideji odveć uzimaju ponuđeno. Neretko se dešava da muzika i njen stil istiskuju svoje idealno JA, da se kroz muziku i njenu poruku može pronaći ideal slušaoca, takoreći, stvaraju se žanrovi, obožavaoci, oni koji streme onome datom. Agresivna osoba će se držati spore muzike ako joj unutrašnje idealno JA zahteva taj tip osobe, da ona to bude, da ona tome stremi, jer mnogi od nas nisu, na prvi pogled, oni za koje se tvrdi da jesu.

Naime, koja je veza između duha, slobode i muzike? Upravo dinamika. Naime, muzika po sebi predstavlja najdinamičnijeg pokretača duha, ostavlja najveći svoj deo otvorenim, ne za tumačenje, već način na koji će pokrenuti dušu. Dok jezik i slika sami imaju odveć manje dinamičan pristup, pri tome tvrdim da, za mene lično, jezik i slika kvare muziku, sve bi hteli pomešati i ukaljati. Neki nisu zadovoljni sa time da imaju mogućnost poneti nečiju dušu gde ta duša želi ići, već moraju ograditi svoju dinamiku ogradom i ciljati na ono što oni sami žele, oni koji stvaraju. Dinamika duše je mogućnost duše, samo prikladno da joj je najsrodniji medijum upravo najdinamičniji. Slika bi se centrirala na tačno ono što želi da pokaže, jezik bi stvorio okvir kruga sa rupama koje valja sam popuniti, ali još uvek nedovoljno slobodno, slično bojankama koje smo imali kao deca. Muzika, sa druge strane, kao čist medijum, ostavlja zanos duha i duše njima samima. Neretko će se videti da je muzika i melanholična i živahna, da spasava i nagriza dušu, a pokazatelj da je muzika na taj način najdinamičnija je činjenica da, kada kažemo da muzika nagriza dušu, duša u stvari nagriza sama sebe kroz muziku.

Lično, ja ne podnosim slike niti duboke slikare koji se žele iskazati putem slikarstva i slika. To mi nije po ukusu. Oni žele da ja pratim njihov tempo i njihov osećaj, da vidim šta oni vide, isto kao i pisci sa previše dara za opisivanje. Neki žele biti tirani duše pod okriljem onoga što bi je trebalo izbaviti. Prvu, iskonsku želju duše, slobodu i dinamiku, oni žele da natovare svojim mahinacijama i svojim slikama, da postanemo kao oni. Muzika u svojoj srži ostaje meni po ukusu. Kvalitet merim po onome koliko me pesma u isto vreme može uzdići ili ugnječiti u zemlju, iliti, bolje reći, koliko se sam kroz muziku mogu uzdići ili ugnječiti u zemlju. Neretko se dogodi da se u meni stvori osećaj melanholije usred pesme koja mi je davala energiju, a to uzimam samo kao potvrdu da je muzika dovoljno dinamična da odgovara dinamičnoj duši, da se kreće kako se kreće onaj koji je sluša, da sama ne cilja ni na šta, a pritom pogađa sve.

Zato je muzika, po sebi, vibracija, težnja ka kretanju, ka dinamici i potenciranosti. Ono što predstavlja zvuk, predstavlja, isto tako, težnju ka kraju, jer večna muzika dojadi uhu, ton i ritam žele da budu promenjeni, da iskuse sve što mogu sami sebi ponuditi. Oni, doduše, uvek stoje u ritmičkom skladu, jer nema muzike bez sklada : čak i najarhaičnije delo podvrgava sebe ritmu. Ne pripada svaka vrsta muzike svakom uhu, duh teži da, kroz uho, sluša samoga sebe, ne bi li se udavio u svoj svojoj mogućnosti i stremljenju, jer sloboda je zastrašujuća stvar. Muzika je kongregacija bez metafizike, oslobađanje bez kulta smrti, bez krivice i osude. Sve što muzika trazi je da odstranimo misao i prepustimo joj dušu, čak ne zahteva da se priklonimo njenoj određenoj vrsti; muzika je, stoga, kult života, a muzičari kultisti dinamike. Ona ne zahteva, ona se prihvata, ona se ne misli, već se oseća, ona je i sloboda i nesloboda, kongregacija i individualizacija, u isto vreme i vodič i vođeni. Muzika je kult života. Zamagljena atmosfera i definicija muzike, kao i muzika sama, kao čist ton, kao čisto navođenje kroz ritam, pružala bi odstranjenje misli od očiju i viđenog, navodila bi u slepo i instinktivno. Muzika, prihvatajući sve i dozvoljavajući, dok još uvek ograđuje i dozvoljava odabir, jeste po sebi matrijarhalni izraz koji voli i kada kažnjava, kada soli ranu, još uvek voli. Po tome ostaje da je muzika matrijarhalni izraz duše koji joj dozvoljava da se izrazi i pronađe, da u isto vreme i pati i raduje se, ona je i alfa i omega, Yin i Yang, neizrecivi i izrecivi Dao.

Već kod pitanja muzike može se postaviti mnogo pitanja, ali jedno je samo potrebno meni lično za pojasniti: pitanje muzike u tradiciji istoka i zapada. Tradiciju ne doživljavam, kao neki, kao sklonište pod koje se sakriju narodi kada sve ostalo propadne. Tradiciju doživljavam kao obeležje, prenešenost i unutrašnju harmoniju i izraz duha samog naroda, što bi značilo muziku samog naroda. Istočnjaci se ovde pokazuju kao najmuzikalniji, narod na samom principu ukorenjenosti u tradiciji. Istok ostaje mističan nama zapadnjacima, najviše iz razloga što kod njih ostaje mnogo šta neizrečeno, metaforično, a to se ogleda i u kanon knjigama njihove tradicije, na primer, Tao te Čing, Hagakure, Mahavamza, Dipavamza, Pradžaparamita i ostalima. Zašto Lao Ce piše u aforizmima? Zašto Misticizam i romantizam (određenje muzikanata), a ne klasicizam? Odgovor na ovo najbolje izražava Hese u Sidarti kada kaže da:

U Gotaminom učenju nedostaje samo Gotamino lično iskustvo.

Na genijalan način Hese razdvaja lično JA Sidarte od Gotaminog učenja.

On razdvaja Sidartu Gotamu – Budu Sakjamunija na Sidartu i Gotamu Budu, time razdvojivši lično JA Gotame od njegovog učenja, dok je celokupno iskustvo povezanost sistema i onoga ličnoga – Slično Novoplatonističkom shvatanju Boga. Pravo učenje Bude je u vezanosti sopstva i opštosti sistema, pravo učenje je veza Sidarte i Gotame, koje Hese razdvaja. Slično Novoplatonizmu i njihovom akcentu na mistično sjedinjenje kroz lično iskustvo sa božanskim Jednim, Istok ostavlja sisteme iza sebe kako bi bilo povezani i perspektivizirani od strane pojedinca i ličnog JA, time stavivši akcenat na mistično sjedinjenje opšteg i pojedinačnog. Utome je muzika Istoka neshvatljiva: Zapad se da isčitati, Istok se da proživeti. Istok, naime, živi hijerarhiju tradicije, kulture i pojedinačnosti, njihova tradicija jeste način življenja, a pojedinac odraz tradicije i kulture, kultura utemeljena u tradiciji. Zapadu toga nedostaje, tradicija je ovde nešto na šta se gleda popreko: jer šta bi bilo da Srbi žive svoju tradiciju? Zapadu nedostaje harmonije, muzike, Zapad ne voli mistike, on voli da mu se razloži sve u sistem. Zapadnjaci vole, ukratko, da budu pojedinci, da na klasičarski način samo znaju, a ne da odveć prožive svoje shvatanje. Moguće da je zapadnjačka kultura samo trula i nagrižena metafizikom, jer nestali su dani velike Grčke koja je bila zapadnjački najbliže Istoku. U Grčkoj, tradicija jeste bila način života, ne reč nego delo, kao što je na Istoku bilo i ostalo, akcenat stoji tamo na lično iskustvo, malo reči i mnogo dela, mistična kultura i tradicija, pisana sa izuzetkom onoga JA, kako bi to bilo nadomešteno ličnim JA. Utome toliko „nerazumevanje“ Istoka…mi smo ostali na drugačijim, klasičarskim temeljima, dok se istok držao svog romantizma, šire slike, nedopunjene slike, celine preko pojedinačnosti: činivši ih muzičarima…Činivši zapad slikarima, odveć previše spremnim da svaki detalj objasne i pojasne, da za svaku sitnicu daju odgovor, čak i gde je odgovor suvišan, kao i reči koje ga čine. Oni koji tradiciju doživljavaju kao sklonište rekli bi da se Istok skriva, na šta bih ja rekao da je Zapad taj koji se skriva iza svojih sistema, iza svog straha od smrti, odbacivanja prirode. Zar nam je bilo potrebno toliko vremena da nam Šopenhauer i Niče postave perspektivu na taj način, da tek tada počnemo shvatati ono što je Istok znao svo vreme?

Za P.U.L.S.E Dimitrije Ostojić

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Dimitrije Ostojić, Istorija, Muzika, tradicija