Nasleđe mržnje iz praznine

Postoji mržnja koja ne niče iz povoda, već iz ledenog bezdana u kojem se rađaju najmračniji porivi ljudskog srca. Ne pokreće je uvreda, ne raspaljuje sukob, ne rađa se iz nepravde. Diže se kao smrtna magla bez izvora, ali truje sve što dotakne. To je poriv koji ne traži objašnjenje; dovoljna mu je sopstvena tama.

Iz nje se rađa smrtonosna spremnost: da se drugome oduzme dah, ime, prisustvo, kao da se jednim potezom prekida nit smisla. Postoje ljudi koji tuđi život posmatraju kao lomljiv predmet, nešto što se može zgaziti ili baciti bez imalo premišljanja. U njihovom pogledu nema odjeka kajanja, nema unutrašnje borbe, samo ledena, nepopustljiva odluka da neko ne treba da postoji.

Najtragičnije je to što takva želja ne govori ništa o onome kome je upućena. Govori isključivo o onome ko je nosi: o unutrašnjem bezdanu, o gnjilom duhu i o strahu koji je od čoveka načinio biće što više ne razlikuje senku od lica. Ali postoji i nešto još opasnije: takav pogled na svet može se usvojiti. Može se preneti vaspitanjem, širiti poput nevidljivog otrova ranijih rana.

Uči se kao dijalekt tame, polako i tiho, uvlačeći se u pore, postajući navika i teret koji se prenosi, iako ga niko nije želeo, a mnogi ga ipak nose. Hrane ih lažima dok ih doje mržnjom, uče da odbacuju sopstvene korene dok im na tavanu pradedova vise kandilo i ikona, zamagljeni slojem prašine i presvučeni patinom tišine. Senke prošlih grehova spuštaju se niz zidove, uvlače se u dah, u san, u krv, taložeći se u njima poput teške, hladne senke koja obavija srce. Nasleđe postaje sudbina. Njihova duša kroči u prokleti trag prošlih grehova, gde se odriču sebe i života koji im je mogao pripadati, života za koji nikada nisu ni znali da postoji.

Tako nastaju ljudi koji odbacuju pre nego što razumeju, koji sude pre nego što vide, koji prizivaju tuđi nestanak pre nego što su uopšte susreli ono što odbacuju. Njihova unutrašnjost oblikovana je pričama što iskrivljuju svet i svest, strahovima što se prenose kao uspavanke bez utehe, šapućući pustoš. U toj tišini, njihova deca nasleđuju nevidljivu ruševinu, most između prošlih grehova i buduće hladnoće, koju ne mogu raskinuti, ali je osećaju u svakom dahu, u svakom osmehu koji nikada ne sme da se pojavi, i u pogledu koji se okreće od sopstvenog odraza u ogledalu.

Najbolnije je gledati to: posmatrati kako neko želi tvoje brisanje, kao da si prepreka koju nikada nije ni dotakao, a ipak odlučuje da je sravni sa zemljom. Shvatiti da neko u sebi nosi toliku hladnoću da u njoj nema mesta za tvoj osmeh, tišinu, tvoju nevinost. I prihvatiti da nemaš čime da ga umiriš, jer nisi ti taj koji ga je uznemirio.

U toj spoznaji rađa se najveća tuga: da su takvi porivi slepi, nevezani za dela, za istinu, za tebe, i da njihov otrov izvire iz duše koja je odavno zaboravila da bude živa. Ali i da su ponekad toliko stari i duboko usađeni da postaju gotovo nasledna sudbina, koju jedino hrabrost, prihvatanje, svesna ljubav i volja mogu da prekinu.

Jer mržnja bez povoda nikada ne govori istinu o onome ko joj je meta, već samo o onome ko ju je gajio, dok je nije pretvorilo u senku sopstvenog testamenta, tamnu, tešku i neprolaznu, poput dimnog vela što lebdi nad kandilom, gde paučina tišine prekriva sve što je nekada svetlelo, i gde deca nasleđuju hladnoću koju nikada nisu izabrala.

Maja Marković  – MayaM

  Društvo, Maja Marković, mržnja, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.