Превремени заборав или Селенићев Град у корову

„До сада сам описивао друге, што је лако.

 Сада морам говорити о себи, што није тешко само

 Ономе који лако лаже.“

 Слободан  Селенић „Тимор Мортис“   

.

Initium

Постоје књиге и писци којима се радо враћамо. Постоје књиге и писци од којих покушавамо да побегнемо, да их заборавимо. Не због њихове осредњости или ништавности, напротив баш због њихове сурове искрености. Питања и одговори који нас прогањају у неком добу живота или као неке цео живот, обично се налазе у тим књигама. Такве књиге и аутори нам се обично попут правог абориџинског бумеранга сами враћају. Или их кружница неумитног времена које тече врати.

Један од таквих аутора и књига које је оставио за собом је свакако Слободан Боба Селенић.

Слободан Селенић је рођен у Пакрацу 7.јуна 1933. напустио је овај наш свет, рекао бих прерано 27.октобра 1995. године у Београду, напрасно како је и ушао у њега. Био је  редовни професор драматургије на ФДУ у Београду, новинар, уредник, уметнички директор „Авала филма“, дописни члан САНУ романописац, критичар, писао је драме, позоришну критику. Студирао је у Београду, а постдипломске студије у Бристолу 1950. Добитник је многобројних награда за своја дела, између осталих НИН-ове награде 1980. за роман „Пријатељи“. Готово за свако своје дело добио је неку награду.

Романи:

„Мемоари Пере богаља“ (1968)

„Пријатељи“ (1980)

„Писмо/Глава“(1982)

„Очеви и Оци“ (1985)

„Тимор Мортис“ (1989)

„Убиство са предумишљајем“ (1993),

Постхумно: “Малајско лудило“ (2003)

Драме:

„Косанћићев венац 7“(1982), “Ружење народа у два дела“(1987), “Кнез Павле“(1991).

Драмске теорије и критике:

„Ангажман у драмској форми“(1963. и 2003), “Драмски правци XX века“ (1971. и  2002), “Антологија авангардне драме“(1964), “Антологија савремене српске драме“(1977), „Драмско доба“ (сабране позоришне критике 2003),

„Искорак у стварност“ (политички есеји, књига разговора 1995).

Слободан Селенић је у југословенску, српску а касније и светску књижевност (обзиром да су његови романи превођени на многе тзв.велике језике) ушао готово неочекивано, изненадно. Рекли би, готово на прстима.

Наиме његов први роман се појављује када аутор има тридесет и пет година и ниједно приповедно-поетичко дело иза себе. Ни песму, ни причу. Додуше ту су две стручне књиге које се тичу драмске уметности и саме драматургије, али ничега романескног. Аутор у то време, за разлику од многих других (поготову слабијих романописаца, приповедача, песника) није члан нити једног удружења књижевника. Иако ће врло брзо са успехом својих романа  то постати, а онда и нешто краће  последњи председник Савеза књижевника Југославије. Такође, након успеха првог романа, понеће и звање најмлађег уметничког директора „Авала филма“ у повести тог филмског предузећа. Када говоримо о делу, нарочито о романима, али и о драмама (зашто да не?), морамо истаћи три карактеристике које прожимају то дело.

Сви романи имају пад и немоћ, готово страдање и нестајање грађанског друштва, појединаца као представника грађанске српске, београдске аристократије, драмски карактер ликова, провокативни историјски контекст у коме се фабула романа  одиграва или само служи као предложак, интертекстуално. Без обзира на сва тумачења, разгртавања и сецирања Селенићевих романа, хладне главе, са пристојне историјске дистанце од готово две деценије, јасно можемо рећи да је интресовање за судбину српске грађанске класе, примарно. Да је она  као  носилац друштвене моћи, угледа, положаја и звања (нарочито са почетком XX века, те након Великог рата) била понајпре на удару, и пред добро познатим „преким судом“ нове револуционарне „с брда  сишле“ правде. Структура сукобљених микроцивилизацијских становништва, локалних и племенских разлика, увек  боље говори о универзалном, макро сукобу кога смо нажалост сведоци и у данашњој нашминканој Европи и у полудивљем непознатом Свету.

.

Nigrum Undam

Говорећи о Слободану Селенићу, неизбежно је помињање тзв. “Црног таласа“. Најпре од оних баналних чињеница, а то је да се поменути покрет јавља у временском распону од краја шездесетих и познатих гибања  до средине седамдесетих (али код неких аутора и касније) година већ прохујалог двадесетог века. Након тога, али свакако значајније је да су поједина књижевна, филмска, сликарска дела, окарактерисана од тадашње југословенске власти као благо речено декадентна, непотребна и погрешна критика идеолошком приказу тадашњег социјалистичког уређења и функционисања друштва. Та супротност приказу општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва, била одмах дочекана на нож, ма о каквом се значајном уметничком делу радило, и посебно ако је у питању (као што и јесте) долазила кроз  дела српских уметника. Главна карактерисика самих аутора црног таласа је реализам. Свакодневне теме обичног човека изгубљеног у конфузији послератне Европе, што је требало да отвори очи уљуљканим властодршцима, који су се из петних жила трудили на сваки начин да улепшају, нашминкају, гурну под тепих сву стварност која ће се касније свима, поготову српском друштву и руководству обити о главу. Селенић се у том периоду на самом почетку јавља романом „Мемоари Пере богаља“ а онда и романом „Писмо/Глава“, иако се он убраја као ауторов трећи роман.

Кроз лик Пере Богаља, тог унесрећеног човека, аутор нам исписује епопеју револуционарне победе, озбиљно сумњивог партизанског морала у поретку лажи,неповерења и дрске самовоље коју намећу победници. Храбро говори о страху и пропасти грађанског друштва које у име недостижних идеала замењује поредак још гори и неправеднији. То грађанско друштво које одлази у коров или још горе, нестаје, са правом прича да је једну окупацију, заменила друга: гора, неваспитанија и некултурнија. Субјективизам који нам аутор приказује кроз лик наратора је заправо она критика послератног друштва која је попут огледала у туђој кући била прекопотребна. У роману „Писмо/Глава“ опет имамо провокативну тему из наше чупаве историје. Овога пута је у питању познати казамат „Голи оток“ створен у време Резолуције Инфорбироа, као „Раднички прихватни логор за политичке затворенике“. Овај роман двослоја, који такође има наратора, као претходни роман и требао је да буде повезан са првенцем, такође говори о пропасти београдске грађанске породице која страда током окупације и рата, али и након њега, о револуцији која свакако изледа вулгарно  из једне жабље перспективе, како је то приметио проф.Војин Димитријевић.

Ту су судови,клевете,иследници,батинаши,узрупатори… Говори  и о вечном проклеству српских деоба, јер се сама породица дели на две супротне идеолошке и политичке стране. Подаци нам говоре да је Селенић чекао дванаест година да би се роман појавио у јавности због теме коју је обрађивао. Био је бункерисан као и многа друга дела „црног таласа“све до смрти  маршала и вечног председника Јосипа Броза Тита.

Говорећи о делу Слободана Селенића свакако морамо поменути и његов роман „Пријатељи“ који бива награђен НИН-овом наградом. Помињемо га нарочито данас тридесет и четири године од његовог појављивања, јер је и данас итекако актуелан. Роман укратко говори о двојици „пријатеља“, Србину и Албанацу, Шиптару са Космета. О судару култура у виду представника старе грађанске београдске декадентне породице што би у нововековној Србији представљало племство, какав је Владан Хаџиславковић и једног горштака, чобанчића  што воња на лој и камен. Аутор је овде кроз хомоеротски карактер везе двојице пријатеља додатно заталасао и тако сложен однос Срба и Албанаца тих година у СФРЈ. Без обзира на тако смелу тему и однос, који се као у готово свим Селенићевим делима за његовог јунака завршава кобно, роман као и драма која је настала на основу романа добила је позитивну критику. Као да нам је аутор хтео рећи да је могућ суживот на све постојеће, видљиве и невидљиве разлике тих двеју супростављених култура. На крају романа имамо арбанашеву асимилацију али не у оном правцу у коме је Хаџиславковић желео, већ на потпуно супротну, друштвену и политичку. Мислим да нам је и тим крајем аутор много тога за будућност рекао. Али опет они који су се требали запитати о тој будућности, остали су неми и неактивни. Као да нас је тај комфор са краја седамдесетих, где и сам аутор у једном интервју, каже да ужива приватно у вискију, омео, ослабио, учинио јаловим за било какво деловање. Зато вероватно аутор у овом роману и говори да нису победили  јер су били бржи, смелији и бројнији, већ зато јер не кукају, не посматрају, већ се боре.

.

Inferno

Слободана Селенића као аутора који не обрађује  пуке историјске теме свакако можемо ставити раме уз раме са Бориславом Пекићем, Данилом Кишем или Александром Тишмом. И у следећем роману аутор сецира нову комунистичку власт, дајући одушак својој опсесији њено гангрезно деловање по српско грађанско друштво и  српску културу. И  овај роман се није појавио на време управо као и претходни из истих разлога. А онда аутор као мислеће биће промишља  што ће се догодити за пар година,пише Тимор Мортис, а затим и врло успешни роман „Убиство са предумишљајем“, по којем ће се снимити истоимени такође успели филм.

Ови романима Селенић као да заокружује своје дело. Најпре првим који се дешава током  Другог светског рата између два бомбардовања Србије и Београда, од којих се не зна које је горе. А затим о вековном клању, сукобу  између Срба и Хрвата. Тај историјски крвави траг се сам намеће. Најпре што ’89 године у тадашњој Југославији све звецка, церека се и урла то указује да ће до сукоба као и до самог слома државе доћи. Сецесионизам се најпре показује у култури и спорту, њега подржавају и прате политика и војска. Селенића оптужују након објављивања роман „Тимор Мортис“ неки хрватски интелектуални кругови да је националиста. Понајвише то чине  у дневној штампи. Пишући о једном рату у предвечерије другог Селенић  нас само упозорава шта нам се може  опет догодити и ту излази на видело сва актуелност, провокативност и интригантност као и величина његовог дела. Он са групом српских интелектуалаца узалудно тих година, почев од краја осамдесетих па све до своје смрти, када све и заиста одлази до ђавола, покушава својим наступима  да како-тако до сукоба, отцепљења појединих република и самог рата не дође. Узалудно! Страх од смрти, замењује лудило. Амок. Он као председник Удружења  путује у Сарајево, Загреб, Скопље, Љубљану, речи замењују осуде и понека псовка. Међу првима је потписник петиције за оставку председника Србије Слободана Милошевића 1991.године. Он постаје и члан ДЕПОС-а, али га врло брзо напушта, разочаран корумпираношћу и неозбиљношћу опозиционих политичких лидера. Тада настаје и његов последњи роман „Убиство са предумишљајем“ чија главна радња се дешава управо тих година лудила.То је слика рата и пакла који нам се понавља  као најгорим ученицима који бесконачно падају на истом предмету. Руке свима крваве, ма колико их брисали  и  прали. Па и тад када их обришемо, за нама остају крвави трагови.

Незавршени роман „Малајско лудило (Амок)“ је такође само фрагмент истог лудила.

Свакако да је Селенићев ауторски опус „искорак у стварност“, да је он један од аутора који осим разгртања разних лажи, полуистина, табуа, замућивања,тадашњег југословенског друштва,писац великих тема. Његова снажна потреба за интерпретацијом, за разумевањем историје на овим просторима и указивањем на све могуће последице таквог деловања погрешног политичког живота,зато се  теме његових романа и драма се обистињују у долазећем времену, ма колико он правио временску дистанцу радњи у њима. Слободан Селенић је свакако један од најзначанијих српских романосписаца посебно друге половине XX века с тим што је и данас актуелан, што само потврђује његов значај у српској литератури. Права је штета што је преминуо прерано, не оставивши нам још нека будућа упозорења у својим романескним и драмским делима. Јер,  како знамо неће проћи дуго од његове смрти, а по нама  ће се још неке несреће, невоље и бомбе сручити. Његово визионарство као да помало недостаје данашњој српској књижевности. Као и дар за тзв. „велике теме“, оне које се тичу свих нас- нарочито данас.

За П.У.Л.С.Е Саша Скалушевић Скала

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Slobodan Selenić, Саша Скалушевић Скала