Dolazi Niko.

Mogli smo razumeti kako se kroz nju pred nama otvara komad istorije koji smo dotad tek zamišljali. Ali nismo mogli da razumemo njenih 48 godina. Mi smo imali 18.

Znali smo sve o Niko, ali je na binu SKC-a umesto samozatajne leptirice Chelsea hotela ušetala debela i teška Starost. Ostale su samo oči.

Tajac. Dok smo zurili u nju u nepomičnoj tišini. stala je ispred svog harmonijuma kao da se pita ‘Šta da radim večeras sa vama?’ i samo procedila – Zašto stojite? Zašto ne sednete? Odgovorili smo novom tišinom.

U stvari, mi smo goreli, a oko nje se širio mrak.

Industrijski zvuci, ritam i bas mašine bile su nam sasvim prirodno okruženje i zvuk koji su Niko i Džon Kejl doneli u Beograd osećali smo svojim. Sve dok se vazduh nije smrzao od fatalnog ženskog alta, ledenog kao vetar u olucima:

My funny Valentine
Sweet comic Valentine

Imali smo osamnaest godina ali trenutak nije bio vremenski formatiran. Čuli smo Zauvek i čuli smo Smrt.

Plašio sam se da zaronim u taj mrak. Kako je uopšte šaljivi song My funny Valentine brodvejskog mjuzikla Babes in Arms iz 1937. poneo u sebi više od 600 fatalnih razloga, 600 različitih umetnika da ga ponovo snime? Napisala su ga dva tipa koja su pesme pisali za lovu, Ričard Rodžers i Lorens Hart, dva potpuno različita karaktera, dve strane ogledala, kao svetli i tamni blizanac, preteče Dead ringers-a: Rodžers je bio strejt domaćin, pater familias i super profi deo tandema.

Lari Hart, pa jebiga… ružnjikavi midžet, prilično očajni gej, usamljen u gomili koju je zahtevao, tražio i okupljao oko sebe, najtužniji mamin sin koga čovek može da upozna. I mama koju je lagao da će konačno naći lepu Jevrejku i skrasiti se. Izgubljena duša, lomljiva i preslaba da živi sa svojim istinama.

Taj osećaj
Da je mali njujorški homić, svima potreban do granice svog talenta i prihvaćen tačno do te granice. Iza ga nisu puštali. Mogao je biti najbolji pesnik na svetu, ostajao bi inferioran pred nesputanim mladim ždrebcima sa hemoglobinom 150 i dva reda bisernih zuba.

Nije mogao da računa na ljubav. Zato je seo i napisao ljubavno pismo samom sebi:

Your looks are laughable
Unphotographable
Yet you’re my favourite work of art

Tako je porodio pesmu o ljubavi, prijateljstvu i nejasnoj granici između njih – sve za čim je čeznuo onoliko, spolja ljubazni, inteligentni, šarmantni bonvivan, iznutra prikriven potisnuti nelečeni zavisnik od alkohola i ljubavi – each day is Valentine’s day.

Each day is Valentine’s day….

Bila je to laž koju je vredelo slediti, puziti ka njenom varljivom suncu, čekati

Bila je to laž koja mu je držala glavu iznad vode. On i mama su uz nju još uvek znali da sanjaju o svetu u kom će sve već nekako doći na svoje: jednom će praviti večere za prijatelje, jednom će čistiti lišće ispred kapije, paliti sveće za Hanuku, jednom će biti tako obični.

A onda je mama umrla.

Više nije morao, niti je imao koga da laže. Morao je da živi sa svojim istinama, a Lari to nije umeo. Prepuštao se depresiji, drogama i alkoholu, tražeći anesteziju od svog weltschmerz-a. I lutanjima kroz terase svesti(™ by Džoni).

Našli su ga ukočenog i smrznutog u jednoj bari Njujorka. Bila je to željena bela smrt uz osmeh, olakšanje i mesec hladan kao ružica.

Ali My funny Valentine nije marila za autora; ona je svoj život tek počinjala.

Skoro u isto vreme, deceniju kasnije, snimljene su dve najbolje i najvoljenije verzije. Sinatra i Chet Baker.

Frenk Sinatra pevao je kao…Sinatra.
Muški princip.

Frajer, samouveren i dostojan poverenja, pomalo dalek, pomalo nežan. Kul. On ne peva tekst kao molbu, on izjavljuje ljubav uz dozu humora i topline.

Preskače verse, uvodni stih iz originala i odmah prelazi na stvar, skačući u refren svojim baritonom u legatu, dok rečenice teku kao bistar potok bez prekida za dah. On ne peva – on pevuši.

Pa ipak – pa ipak. Jedna strofa

But don’t change a hair for me
Not if you care for me
Stay, little Valentine, stay

u Sinatrinom čitanju biće naglašena drugačije. I taj superkul Frenk zagrcnuo bi se nad stihovima koje je nehotično slao Avi Gardner, ženi koja ga je upravo ostavljala. Zaljubljeni Latin je zbog nje napustio sve: troje dece, porodicu i karijeru ali nije bilo dovoljno da zadrži tu devojku-san. Svi njihovi bračni zaveti rušili su se te 1953. Zvanično, razveli su se četiri godine kasnije, ali pravi kraj učinila je ona: bacila je sve niz rijeku.

Input ingredient 0

Više se nisu viđali ali joj je sledećih 40 godina slao buket za svaki rođendan, plaćao bolnice i bio podrška. Više se nisu viđači, ali su negde duboko u sebi zauvek ostali ljubavnici.

Stay, little Valentine, stay
bio je krik koji će Sinatrinu verziju učiniti besmrtnom.

Samo nekoliko meseci kasnije, međutim, jedan trubač sa Zapadne obale, promeniće istoriju pesme. Chet Baker možda nije bio šmeker kao Sinatra, ali je prosto bio lep kao grčki bog, James Dean džeza, zaljubljen u brze automobile više nego u žene.

My funny valentine za njega je bila prilika da iz mraka trube na svetlost pusti sve svoje demone. Bez njih delovao je krhko. Njegov visok, ranjiv i androgini vokal pretvarao se u šapat ljubavnika, u dim dve cigarette nakon seksa, u sve što ne mora da se kaže. Pesma je zauvek istrgnuta iz brodvejskog mjuzikla, da postane intiman džez standard. Vokal, lišen muškog autoriteta i melanholija trube umetnika, romantičnog, ali ukletog.

Ja ne znam da li su leteli zajedno, ali Chet i Nico su umrli iste godine. Sve njihove zavisnosti, težak karakter i samozatajnost susreli su se u My funny valentine. Dvoje ostarelih seks ikona možda se nisu nikad upoznali, ali zajednička estetika melanholije, minimalizam, dijalog sa lepotom u nestajanju svedočili su o bolu dva slomljena duha.

Polomljeni, neshvaćeni, funny valentines.

Sećam se svega.

Niko je netremice posmatrala naših 18 godina. Kao da se pronašla u veri da ništa ne može krenuti loše, a mi smo gledali film pun bola u njenim magičnim očima:

Jul je bio vreo i pun komaraca… Bdila je pored usnulog oca. Još je bio mlad; nije bilo fer da ode.

Te noći je Džoni lajao potpuno nepodnošljivo. Nije mogla da ga obuzda. Ni samu sebe nije mogla da obuzda.

Izletela je u dvorište i otvorila kapiju: Izlazi! Izlazi! Izlaziii!

Džoni nikad nije izlazio. Sada jeste. Prvi put. Okrenuo se još jednom i pogledao je. Onda je otišao uz ulicu.

Sutradan ga je tražila. Svuda. Usamljena i premlada da se suoči sa bolom i odlascima.

My Funny Valentine.
Niko nije tako gorko plakao.

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, chet_baker, frank_sinatra, Muzika, Nico, P.U.L.S.E, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.