Класична Грчка и Антика као инспирација у архитектури неокласицизма и функција неокласицистичког стила у горми државне пропаганде.

Узимајући у обзир тенденцију глорификовања сваког могућег аспекта класичне старине која је постојала од краја друге половине осамнаестог века (видети Babić 2008; Бабић 2010; такође Obšust 2012; 2019), сасвим је јасно да су бројни споменици (храмови, скулптуре итд.) из античког периода имали енормни утицај и да су за оновремену архитектуру у једном периоду представљали апсолутни и неприкосновени естетски идеал. Будући да је наслеђе античке Грчке још од Ј. Ј. Винкелмана (Johann Joachim Winckelmann 1717 1768) уздигнуто на ниво савршенства коме треба тежити, није изненађујуће што је поновно „откриће Грчке” одиграло круцијалну улогу у настанку не окласицизма и у великој мери одредило развој архитектуре и уметности у неколико следећих деценија. Опште величање прошлости посматрано у периоду формирања националних идентитета, свакако се рефлектовало и на оновремене уметничке и архитектонске правце, како у смислу истицања традиције, тако и у улози архитектуре и њеној функцији медијума за пласирање неког од облика пропаганде. Постављањем античке грчке старине у саме темеље заједничког идентитета западноевропских, а касније и већине европских друштава, успостављен је одређени облик општег консензуса о томе у ком правцу треба да се крећу архитектонски стилови. Консеквенце опште глорификације класичне старине у синтези са перцепцијом идеално представљене средњовековне прошлости одразиле су се на целокупан фундус тековина запада и на саму срж естетике карактеристичне за период који би се могао означити као историцизам. Без обзира на то што је место грчке класичне старине имало посебан значај, оно се не може издвојити из општег контекста широког дијапазона констелација који су уједно резултирали и праксама опонашања „старијих” стилова у архитектури. У том правцу се и узроци за почетак утицаја античких архитектонских елемената на официјалну архитектуру карактеристичну за период од краја осамнаестог века морају сагледати кроз актуелну политичку и друштвену ситуацију тог периода. Настанак неокласицизма и академизма, узимајући у обзир спектар различитих околности, не могу се посматрати као резултат чисте инспирације новоуспостављеног естетског идеала, већ је њихова политичка димензија концизно и јасно одређена. Посредством стилова у архитектури који директно алудирају на прошлост – представљајући је на јасан начин, кроз монументалност и строгост – као „узвишену и значајну”, тадашњи новостворени или реформисани политички ентитети настојали су да истакну континуитет и пројектују јасан облик легитимитета о себи као наследницима сопствено схваћене славне прошлости. На тај начин су различити интереси владајућих елита допринели да архитектура послужи као већ више пута испробано погодно средство манипулације и неки облик идеолошке манифестације моћи новостворених држава. Свакако да је класична старина, имајући у виду њену репутацију као најадекватнијег примера општег савршенства, послу жила и као најмеродавнији узор за успостављање нових естетских норми у архитектури. Уједно, кроз неокласицизам као најконзервативнији правац архитектуре историцизма, јасно се рефлектује и ксенофобичност оновре мених европских друштава, за било какво прихватање нечег ваневропског, иако су нешто касније са развојем академизма а посебно еклектичког градитељства у архитектуру проникли и утицаји староегипатског, исламског и маварског историјског градитељства. Неокласицизам који је своје узоре имао искључиво у класичној старини се стога може дефинисати као прилично конзервативан евроцентрични архитектонски стил, без обзира на то што је често примењиван и ван европског подручја.

Иако се неокласицизам темељи на директним теоријским принципима Винкелмана, за његово нагло ширење и јачање веома важну улогу су одиграла и археолошка открића, пре свега фасцинантних градова попут Помпеје и Херкуланума, пропраћена публикацијама са цртежима ископина и декоративним предлошцима мотива у духу неокласицизма (Kuletin Ćulafić 2009). Откриће Херкуланума и Помпеје, којим је Грчка, може се рећи, ушла директно у савременост, постала опипљива и видљива, убрзо ће довести до померања тежишта, односно – до довођења у питање неприкосновености старог Рима и постављање Грчке у центар европске културе (Малешевић 2010, 10). Пре открића Херкуланума и Помпеје, античка старина је искључиво сагледавана кроз римско наслеђе и то још од открића скулптуре познате као „Лаоконова група” 1506. године у Риму. Значајније занимање за антику започиње делатношћу папе Јулија II (1443–1517) који је био заљубљеник у старине и њихов сакупљач при чему је бројне статуе излагао у ватиканском врту Белведере. Његова колекција је уједно постала основ за касније формирање једне од највећих и најзначајнијих колекција античких скулптура на свету (видети Малешевић 2010, 7–10). Посете истраживача рушевинама Акропоља попут француског архитектекте Ле Роја (Julien–David Le Roy), а посебно Џејмса Стјуарта (James Stuart) и Николаса Равета (Nicholas Revett), резултирало је вишетомном публикацијом The Antiquities of Athens из 1762. године. Рад наведених истраживача је заправо одиграо кључну улогу у наглом ширењу неокласицистичке уметности и архитектуре. Већ почетком шездесетих година осамнаестог века у западноевропском друштву јавио се нов, квазигрчки укус, најпре елегантан и површан, у стилу фресака из Пом пеје, али убрзо затим са дубљом, херојском намером (Smit 2010, 139). Неокласицистичка архитектура је, за разлику од каснијег академизма и његове еклектичке праксе, једину инспирацију проналазила у антици, при чему је посебно место имала класична Грчка која се сматрала општеприхваћеним савршеним узором. Неокласицизам, посматран у том контексту, свакако да је представљао кулминацију глорификовања античке Грчке, односно врхунац идеје о „оживљавању” њених „савршених” тековина и вечне славе старих Грка оличене кроз њену уметност, филозофију, архитектуру и друга достигнућа (видети Honour 1968). Неокласицистички концепт се у суштини у потпуности заснивао на величању античке, а посебно грчке старине кроз визуелне уметности и архитектуру, и као такав у одређеној мери је утицао на материјалну манифестацију наратива о Грчкој као „колевци европске културе”. Управо је из овако конструисаног доминантног наратива уједно и црпео непресушну инспирацију. У том смислу, свакако да је истовремено значај но утицао и на конструкцију националних идентитета западноевропских друштава. Према томе, неокласицистички покрет имао је како примити вистички вид тако и класични урбани: с једне стране повратак примитивним формама и стањима (Ложијерова колиба, Русоов племенити дивљак), с друге тражење надахнућа у античкој полисној заједници Спарте, Атине и Рима у доба републике (Smit 2010, 140). Грађевине неокласицистичког стила карактерисало је плагирање грчких и у мањој мери римских архитектонских елемената са циљем да се презентује традиција, континуитет и моћ, због чега се посебно истицала грандиозност и монументалност њиховог габарита. Без обзира на то што је при томе њихов визуелни аспект био најбитнији, различити архитектонски елементи су се ипак у извесној мери модификовали, како би се што више прилагодили практичној функцији објекта.

У зависности од аутора, неокласицизам се често сматра као рана фаза академизма или као неокласицистички смер академистичке архитектуре, мада преовлађује тумачење да он представља засебан стил историцизма поред дефинисног романтизма и академизма. На основу мишљења већи не аутора, сматра се да је као уметнички и архитектонски правац настао после 1750. године у Риму, и да је улогу примарног стила (достижући неку врсту канонског статуса) имао до отприлике 1830. године. Као архитектонски стил, он је утемељен на прецизно дефинисаним и строгим начелима и за разлику од романтизма као другог правца историцизма, не дозвољава слободу и субјективни доживљај у изразу архитекте и уметника. Међутим, управо због те његове концизности и строгости, он ће временом постати на одређени начин антимодеран и превазиђен, као супротан и противан деветнаестовековној идеји о прогресу. У том смислу, строги неокласицизам (који поједини аутори сматрају и раном фазом академизма), због константног копирања антике и потпуног одсуства било какве инкорпорације свежих инвентивних елемената, временом је замењен академизмом.

Академизам се може сматрати официјалном светском архитектуром деветнаестог и прве половине двадесетог века, који се појавио под утицајем владајућих конзервативних и културних идеологија тог периода и који је био званично пропагиран од стране престижних државних академија од којих је промовисан као једини прихватљив и исправан смер у архитектури (видети Кадијевић 2005). Већина аутора данас сматра да је период његове домина ције започео крајем деветнаестог века. Попут неокласицизма и академизам карактерише монументалност и ограничавање индивидуалне иницијативе, као и опонашање старих стилова које је вршено на базичним темељима строго успостављених догматских ставова. Због тога, академизам је од пре авангардне и авангардне критике означен као назадан и крајње конзервативан. Академизам се темељи на Хегеловско–дарвинистичкој идеји, по којој се реалност проверава у таложењу историјских процеса, због чега су његови носиоци са поверењем гледали на архитектонску прошлост и били су не поверљиви према неизвесној будућности (Кадијевић 2005, 107). Међутим, за разлику од неокласицизма, усвајањем еклектичких премиса у другој половини деветнаестог века, академизмом је у извесном смислу превазиђена постојећа криза у архитектури која је настала због непрекидног плагирања античких узора, што је била пракса својствена неокласицизму. Академизам уједно представља европоцентричан правац који је означио просветитељску улогу европске културе, али никако и европеизацију (Кадијевић 2005, 149–150). За њу је ипак била потребна свакако радикалнија модернизација,
што академизам као крајње затворен и конзервативан правац који робује прошлости није могао остварити.

Еклектицизам у архитектури подразумева мешање и комбиновање различитих историјских стилова и он је у архитектури академизма треба ло да послужи да се академизам развије као нека врста монументалног и „сверешавајућег стила”. Еклектички дух академизма темељи се на концепту мешања различитих историјских стилова и то пре свега неоготичких, неокласицистичких и ренесансних елемената, и као такав је тежио да обједини оно најбоље зарад успостављања универзалног и савршеног стила (видети Кадијевић 2005). Уједно, појавом еклектичког академизма, неокласицистич ка архитектура која се базирала искључиво на строгом копирању елемената антике постепено нестаје.

Академизам је, попут неокласицизма, својевремено величан на основама строго успостављене универзалности и на темељима глорификовања античке прошлости, стваралачког енциклопедизма и стилистичке перфекције, при чему се из жеље за тражењем идентитета посегло за идеалним „историјским” узорима виђеним у класичној старини Грчке.

Међутим, током друге половине деветнаестог века овакав концепт је у извесном смислу преобликован, иако је суштина свакако остала иста. Основна идеја о прогре су утицала је и на првобитну перцепцију о античкој старини, али је упркос томе Грчка и даље задржала епитет колевке европске цивилизације, иако је несумњиво добила другачију форму значења. Имајући у виду концепт прогреса, антика више није посматрана као идеал који се не може досегнути, већ је класична старина сада схваћена само као најзначајнији период у цело купној европској прошлости. Међутим, наратив о античким коренима Европе који је увео неокласицизам остао је до данас кључна референца, темељ опште културе и идентитета западне цивилизације (Малешевић 2009, 17).

Узимајући у обзир то да се то ком деветнаестог века конструишу и конституишу национални идентитети, академизам еклектичког опредељења је уз романтизам послужио и за стварање тзв. „националних стилова”, будући да је по свом устројству омогућавао комбинацију појединих архитектонских елемената различитих смерова у архитектури, које су одређени оновремени политички ентитети доживљавали као део сопственог наслеђа. Иако су различити облици националног стила крајње особени са сопственим естетским и идеолошким карактеристикама, сви они настају као консеквенца прилично хомогених низова констелација. Односно, њиховим формирањем се тежило ка истицању континуитета и традиције, али такође и обједињавању оног архитектонског наслеђа које је посматрано са оновременог становишта о сопствено схваћеној прошлости, сматрано најбољим. Национални стил је дакле, имао улогу у учвршћивању и презентовању националног идентитета. Овако успостављени, национални стилови на известан начин представљају форму рефлексија конкретних националних идентитета. Национални стил архитектуре једног народа подразумева све врсте градитељства у његовом простору у одређеним историјским периодима (Кадијевић 2007, 197). Облик одређеног националног стила је према томе особен за сваку појединачну државу, односно зависио је примарно од оног што је одређена нација настојала да у архитектонском смислу истакне као најзначајнији део сопствене прошлости. Као такав, он је претендовао истицању концизно одређене и карактеристичне прошлости, и на тај начин манифестовао националну способност одређеног народа да пласира себи својствен уметнички израз уз одржавање интегритета истог. Уједно је оваква тежња подразуме вала и отклањање свих непожељних, односно страних елемената, схваћених као ретроградних и дегенеративних реликата који представљају препреку ка стварању новог прогресивног и чисто националног стила.

Процеси стварања националних стилова у новоствореним државама на Балканском полуострву нипошто нису били једнолинијски и постојала су многобројна сукобљена мишљења о томе на који период историје треба ставити тежиште у конструисању националног стила. Будући да су деветнаестовековне архитекте школоване на различитим академијама широм Европе, јасно је да су промовисали различите архитектонске стилове. Свакако, оваква фактичка ситуација је узроковала многобројна супростављена мишљења о томе на којим премисама треба да се заснива оновремена архитектура. Тако је нпр. у деветнаестовековној Србији постојало неколико различитих струја међу тадашњим афирмисаним архитектама. Док су се једни залагали за еклектику и придржавали се начела европског академизма, други су преферирали романтизам, а постојали су и они који су учествовали у конципирању особеног националног стила дефинисаног кроз неовизан тијски правац (видети Кадијевић 2007; такође Ignjatović 2008). Формирање националног стила у Србији се у суштини првенствено заснивало на еклектичком спајању елемената средњевековне архитектуре са историјским стиловима попут ренесансе, романтизма и класицизма, мада су у мањој мерикоришћени и елементи стилова попут барока и неокласицизма (Кадијевић 2005). Ситуација у Грчкој је била ипак знатно другачија, првенствено због снажног утицаја класичне старине. Без обзира на то што је неокласицистичка архитектура била интензивно пропагирана, велики број зграда је грађен у стилу неовизантијске архитектуре, као једног од модела опонашања у архитектури академизма. Ипак, овај модел је више примењиван у сакралној архитектури, што је сасвим логично будући да се она директно надовезивала на византијску прошлост, односно на „ромејски” аспект модерног грчког националног идентитета. У профаној архитектури доминантан је био неокласицизам, романтизам, али и све остале форме академизма са јасним еклектичким изразом. Међутим, као правац који је настао директним надахнућем „изнова откривене” класичне Грчке, једино је неокласицизам (академизам неокласицистичког опредељења), за разлику од свих других архитектонских стилова историцизма, на крајње недвосмислен и изузетно јасан начин глорификовао антички узор.

Неокласицизам као медијум за пласирање идеолошких порука

Одређени објекат саграђен у стилу неокласицизма посматран и дефинисан као уметничко дело имао је првенствену улогу да на посматрача остави дубок утисак у смислу да репрезентује моћ државе и сведочи о старини и величини антике. Мегаломански објекти са колонадама стубова, импозантним капителима, скулптурама и фасадама, осликавају тежњу да се кроз естетски визуелно примамљиво дело посматрачу пренесе читав сет одговарајућих идеолошких порука које би сведочиле о неприкосновеној моћи ауторитета (најчешће државе), који је то здање (грађевину) или уметничко дело створио. Објекат саграђен у стилу неокласицизма, као што је већ неколико пута наглашено, с обзиром на визуелни ефекат који постиже, преноси јасно дефинисану поруку. При томе се у зависности од предвиђене функционалне намене зграде, она употпуњује са адекватним скулптурама и рељефима, односно елементима архитекстонске пластике који алудирају на одређене догађаје из грчке и (или) римске митологије, а самим тим, упућују и на одређени идеолошки контекст. У том смислу, за сваког упућеног посматрача постаје јасна порука која му се посредством архитектонске структуре, као и скулптура или рељефа на њој, пласира. Пластика на здањима постаје неизоставни део архитектонског платна, и поред декоративне функције, има истакнуту симболичку димензију која је посебно истакнута у архитектури академизма и неокласицизма. Преко академизма, иконографија углавном почива на класичној митологији, алегоријским фигурама и историјским личностима, чиме се указује на социјалну поруџбину и функцију академизма у просветитељском буђењу националне свести, посредством колективно прихваћених симбола (Marinković 2005, 50). Рељефи и остала архитектонска пластика на грађевинама неокласицистичког опредељења такође имају известан облик „заштитничке симболике” и уједно упућују на практичну намену неког објекта. Естетика неокласицизма, према томе, из ворно настаје из опште инспирације антиком, али се такође већ од самих почетака конструише и као облик средства за пласирање друштвене и политичке идеологије. При томе се она уједно прилагођава постојећем фундусу друштвено-социолошких и политичких фактора средине.

Архитектуре академизма и неокласицизма одиграле су значајну улогу као облици културне, али и националне репрезентације, односно као специфичне форме рефлексија националних идентитета. Успостављене на наведеним идиомима, ови стилови су заправо представљали инструменте у комплексним процесима консолидације националних идентитета западноевропских друштава. Механизми културних репрезентација, чијим се саставним аспектом може сматрати и архитектура посматрана као динамични облик унутар идеолошког и друштвеног контекста, представљају инструменте производње свакодневних значења, те се самим тим и архитектура мора сагледати као активни чинилац у конструисању идентитета. Она је свакако у исто време изложена константним модификацијама, како би се у што адекватнијој мери прилагодила одређеној намени, а да при томе њена естетска вредност буде што пријемчивија и цењенија. Архитектура се пре ма томе нипошто не може сматрати затвореним системом облика, стилова и уметничких израза, па самим тим не представља продукт који егзистира изван идеолошког и политичког контекста, већ као његов генеративни део. Дакле, архитектуру академизма и неокласицизма треба перципирати као интерни и инкорпорирани део конкретних друштвених и политичких тенденција у општем скупу фактора који утичу на конституисање и артику лацију идентитета.

Полазећи од идеја које је у лингвистици развио Фердинанд де Сосир (Ferdinand de Saussure), који је приликом анализе структуре језика утврдио арбитрарну везу између форме речи и онога што она означава, може се говорити о узајамној комуникацији уз егзистирање одговарајућег кода између онога који означује и онога који је означен, на основу чега се међу њима одвија несметана комуникација (видети Kaler 1980). Постојањем универзалног кода између означивача (у датом случају државе или владара чија се порука манифестује кроз одређени архитектонски објекат) и означеног (посматрача, односно становника који одређени архитектонски објекат посматра) врши се непрекидна комуникација која у конкретном случају представља веома добар пример када се уметност и архитектура користе као средство слања одређене поруке, најчешће политичког садржаја. На тај начин, архитектура постаје активно средство индоктринације и манипулације, али и естетски идеал који представља неку врсту кода којим се преноси идеолошка порука. Оваква интерпретација архитектуре неокласицизма и академизма као архитектонских стилова који више него било који други имају за улогу да пренесу одређену поруку, заснива се на резултатима проучавања до којих је дошао Умберто Еко анализирајући природу комуникације између уметничког дела и посматрача. Руководећи се Сосировим закључци ма у анализирању семиотике, Еко је уочио да се на сличним основама може посматрати и комуникација између уметничког дела и посматрача. Како Умберто Еко истиче, приликом анализе уметничког дела мора се имати у виду да је оно настало у одређеном периоду и да је намењено одређеној циљној групи, тј. публици (видети Eko 1973). По њему, особеност сваког друштва представља чињеница да оно располаже великим бројем идеја и идеологија, те самим тим и уметничка дела настају унутар одређених целина.

Узимајући у обзир наведена значења у смислу идеолошких порука свој ствених неокласицистичкој архитектури, односно форми комуникације у датом историјском периоду посматраних кроз контекст опонашања античких архитектонских елемената, треба напоменути да се интерпретација која је примењена на овај период не може користити као репер за тумачење феномена копирања архитектонских елемената у савременом контексту. Сваки период има одређене особености које утичу на схватање неког уметничког дела, па самим тим мора постојати универзални код који омогућава „правилну” комуникацију између њега и посматрача. У конкретном случају, приликом тумачења проблем настаје што нпр. оживљавање грчке архитектуре, без обзира на степен њене редакције приликом уклапања у постојећу, не мора увек бити комплексног садржаја. Можда се једноставно ради о најпростијој инспирацији уметника, па чак и најбаналнијем копирању дела, што је резултат чисто субјективних афинитета самог ствараоца.

Слика 2: Зграда Парламента у Бечу, изграђена у стилу неокласицизма 1883. године. (ИЗВОР: wikipedia.org)

Схватање једног истог уметничког дела свакако се мора посматрати из различитих позиција. У том смислу, оно ће се разликовати у контексту перцепције уколико је посматрано од стране Грка који је живео у класичном периоду, Бечлије са почетка деветнаестог века и грађанина неке метрополе са почетка двадесет првог века, чак и ако би у сва три примера посматрачи били упућени у идеолошки садржај самог дела. Овакво стање се може још драстичније релативизовати уколико би посебно истакли индивидуалне, односно субјективне доживљаје сваког од ових посматрача, односно конкретан хабитус индивидуе. Из претходно наведеног се може поставити питање и о самој успешности комуникације између дела и посматрача, чак и уколико постоји успостављени код. Питање је да ли ће уметничко дало бити схваћено на исти начин, чак и ако је оно директно преузето што се тиче свог облика. Могуће је само, да је његов творац настојао да пренесе неки сегмент поруке који се не мора подударати са изворном идејом дела. Ови проблеми су стога крајње комплексни и морају се посматрати у оквирима појединачних друштвених и социолошких окружења који су временски и просторно јасно дефинисани.

Слика 3: Црква Мадлен у Паризу, изграђена у стилу неокласицизма 1828. године. (ИЗВОР: wikipedia.org)

Међутим, чак и уколико се испуне сви предуслови за објективну анализу, и даље остаје отворено питање о објективности самог истраживача, будући да он свакако поседује властити идентитет са сопственим хабитусом.Самим тим и начин на који особа која истражује одређени проблем (нпр. археолог, архитекта, историчар уметности) базира своја изучавања, открива исто толико о њој и њеном погледу на свет, колико и о самој материји (феномену, предмету, материјалној култури и сл.) коју проучава (видети Shenan 1994).

Закључна разматрања: Утицај античких архитектонских елемената на архитектуру епохе историцизма

Неокласицизам, као што је истакнуто, представља најконзервативнији правац периода историцизма, који је заснован на директним теоријским принципима Винкелмана, односно на његовим делима Мисли о подража
вању грчких дела у сликарству и вајарству из 1755. и Историја древне умет ности публиковане 1764. године у којима је Винкелман представио своја размишљања о античкој уметности (Kuletin Ćulafić 2009). Винкелман се у наведеним и изузетно утицајним делима залагао за усвајање античких облика, при чему је експлицитно истицао да се противи копирању и да тежи ка стварању „истинског грчког духа” као идеала савршенства. По Винкелману, неокласицистичка уметност треба да се угледа на квалитете античке грчке уметности и да на тај начин оствари „натуралистички идеал” (Kuletin Ćulafić 2009). Под његовим утицајем рађа се идеја да елеганција и особеност античке грчке цивилизације представља на неки начин колевку модерне Европе.

Неокласицизам као стил утемељен је на прецизно дефинисаним и строгим начелима и за разлику од романтизма као другог правца историцизма, не дозвољава слободу и субјективни доживљај у изразу архитекте и уметни ка. Колевком неокласицизма се сматра Рим, за шта није потребно наводити посебне разлоге. Претпоставља се да је као уметнички и архитектонски правац неокласицизам настао после 1750. године и да је улогу доминантног архитектонског стила задржао до отприлике 1830. године, када га је потиснуо академизам који се развио из њега. У зависности од аутора, неокласицизам се често сматра као рана фаза академизма или као неокласицистички смер академистичке архитектуре, мада преовлађује тумачење да он представља засебан стил историцизма поред дефинисаног романтизма и академизма. Неокласицистичку архитектуру, за разлику од каснијег академизма, карактерише плагирање стриктно грчких и римских архитектонских елемената који се у одређеној мери прилагођавају практичној функцији објекта. Грађевине неокласицистичког стила презентују традицију и моћ, због чега се посебно истиче грандиозност и монументалност њиховог габарита, а посебанакценат је стављен на општи визуелни утисак. Најзаступљенији је у Француској, посебно у Паризу, где као репрезентативан пример можемо навести чувени Пантеон (сл. 1) коначно завршен 1792. године, који је у зависности од политичких околности више пута мењао своју функцију. У Лондону такође имамо више објеката неокласицистичког смера попут зграде Британског музеја (сл. 2) из 1827. године. Заправо, стил је био распрострањен буквално у свим значајнијим европским градовима, при чему треба посебно истаћи примере Беча, Берлина и Варшаве.

Академизам се може сматрати официјалном светском архитектуром деветнаестог и прве половине двадесетог века (Кадијевић 2005, 103). Појављује се са успоном историцизма и под утицајем владајућих конзервативних и културних идеологија тог периода. Званично је пропагиран од стране престижних државних академија, од којих је промовисан као једини прихватљив и исправан смер у архитектури. Настао је као последица општих констелација о којима је већ било речи. Попут неокласицизма, и њега карактерише мо нументалност и ограничавање индивидуалне иницијативе, опонашање старих стилова које је вршено на базичним темељима строго успостављених догматских ставова. Постављен на оваквим принципима, академизам је у извесном смислу током деветнаестог века постао правац који је од преавангардне и авангардне критике означен за назадан и крајње конзервативан. Поједини аутори настанак академизма везују за почетак Француске револуције или за период стабилизације Наполеонове владавине (Кадијевић 2005, 104–105). Данас преовлађује мишљење да период доминације академизма почиње око 1800. године. Као архитектонски стил, академизам је кулминирао кроз еклектицизам у другој половини деветнаестог века. Еклектицизам је пре свега требало да послужи да се академизам у овом периоду развије као монументалан и нека врста „сверешавајућег стила”. Полазећи од принципа на којима је заснована филозофија еклектицизма од стране Виктора Каузена (1792–1867), настојало се да се у извесном смислу превазиђе криза која је настала због непрекидног плагирања античких узора. Наиме, строги неокласицизам, који се по одређеном броју аутора може сматрати и као рани академизам, временом је запао у кризу због константног копирања антике и потпуног одсуства било какве инкорпорације свежих инвентивних елемената. Еклектички смер је пропагиран пре свега од стране Карла Бетихера, професора берлинске Бауакадемије (Кадијевић 2005, 107), али и деловањем Сезара Далија. Еклектички дух академизма је базиран на концепту мешања различитих историјских стилова у архитектури и то пре свега неоготичких, неокласицистичких и ренесансних елемената. Еклектицизам је требало да покупи оно најбоље из свих историјских стилова и да тежи ка формирању савршеног стила. Управо због овога, поједини аутори су склони да у еклектичком изразу виде на неки начин промену парадигме у архитектури пропраћену жељом за стварањем новог стила који би одговорио на све захтеве комбинујући оно најбоље из свих пређашњих стилова. Појава еклектичког академизма је уједно означила и постепени крај неокласицизма који се базирао на копирању елемената антике. Један од најранијих и најбољих примера за мешавину историјских стилова представља Бруклински мост (сл. 4) у Њујорку, који је завршен 1883. године. Иако преовлађује неоготика, на овој архитектонској структури се могу видети и елементи других историјских стилова попут неокласицизма, као и појединих карактеристика староегипатског градитељства. Академизам је својевремено величан на основама строго успостављене универзалности на темељима глорификовања античке прошлости, стилистичке перфекције и стваралачког енциклопедизма.

Бруклински мост (сл. 4) у Њујорку

Иако се често академизам и неокласицизам тумаче као псеудостило ви због одсуства иновација и строго успостављених доктрина, несумњиво је да су обележили један значајан период прошлости. У том периоду се из жеље за тражењем идентитета посегло за идеалним „историјским” узорима при чему је Грчка послужила као скоро савршени инструмент. Академизам се због тога мора посматрати као европоцентричан правац који је означио просветитељску улогу европске културе, али никако и европеизацију (Кадијевић 2005, 149–150), за коју је била потребна радикална модернизација, што академизам као крајње затворен и конзервативан правац који робује прошлости није могао остварити. Конзервативност академизма је доприне ла да се он гаси изузетно споро, пре свега у националистичким срединама, па није ретко да он доминира као преовлађујући правац и након преваге модерне, тј. функционализма и сецесије. Такво стање се најбоље може виде ти кроз ситуацију у СССР-у, где након Првог светског рада академизам доминира кроз социјалистички реализам, након потискивања функционалистичке авангарде. Без обзира на то што је страховито критикован од стране модерниста и што се након Првог светског рада означава као ретроградан и заостали правац који представља кочницу напретка (Кадијевић 2005), постоје бројни примери који сведоче о његовом обнављању. Тако он поново у нешто другачијем облику постаје доминантна архитектура у нацистичкој Немачкој, империјалном Јапану, па и у Чаушесковој Румунији, за шта је најбољи пример мегаломанска зграда Парламента изграђена у стилу који би био најближи неокласицизму. Управо због тога, академизам је у извесном смислу демонизован и веома често се везује за тоталитарне режиме као архитектонски стил погодан за политичке злоупотребе.

Почетком и средином деветнаестог века, као што је напоменуто, била је изражена тенденција за стварањем тзв. националних стилова. Иако су об лици националних стилова зависили од конкретне нације, односно од конкретног политичког субјекта, постоје неке генералне карактеристике које се могу истаћи приликом њихових формирања. То су пре свега истицање континуитета коришћењем различитих историјских стилова у жељи за учвршћивањем националног идентитета. У овом периоду се уочава тежња ка стварању чисто националног стила ослобођеног од страних „агресорских и окупаторских” елемената. Тако се са бројних историјских споменика уклањају трагови непожељне прошлости, као реметилачких елемената који представљају препреку тежњи за истицањем херојске и идеално виђене историје. Оваква селекција се рефлектује посебно на примеру Акропоља, где се након ослобађања од Османског царства врши рашчишћавање (Грин2003, 53), при чему се Ерехтејон и Партенон ослобађају наметнутих функција харема, тј. џамије (Грин 2003, 321). Иста пракса примењена је и у Београду, где су уклоњени скоро сви остаци турског градитељства о чему сведочи чињеница да је од неколико џамија преживела само једна.

На крају овог чланка неопходно је укратко указати на основну поделу различитих модела опонашања у архитектури академизма. У зависности од намењене функције зграде, строга начела диктирала су тачно утврђен из глед и саму структуру објекта. Сваки тип грађевине је имао прописан распоред и величину просторија, као и шему њихове унутрашње обраде. Тако прецизирана правила сведочила су да стил заправо представља униформу која означава садржај грађевине, али и идеолошки и класни статус њеног наручиоца (Кадијевић 2005). Поделу на моделе коришћења различитих историјских праваца детаљно је представио Александар Кадијевић у својој публикацији Естетика архитектуре академизма.

Класицистички модел је представљао првенствено опонашање античке архитектуре и у нешто мањој мери у каснијем периоду ренесансних елемената. У стилу неокласицизма или класицистичком смеру академистичког стила грађена су највише различита државна здања за шта је свакако најимпозантнији пример зграда Парламента у Бечу, који се сматра престоницом „археолошког академизма” са читавим низом објеката који су изграђени у овом стилу. Занимљив пример из Беча је и такозвани Тезејев храм, који има намену изложбеног простора. Класицистички модел је примењиван и за музеје – Британски музеј,  и зграда старог музеја 107 у Берлину,  банке, библиотеке и сакралне објекте за шта можемо навести као пример Пантеон у Паризу, цркву Св. Марије Магдалене у истом граду и Карлову цркву у Бечу. Посебну занимљивост чини комплекс „Валхала” код Регензбурга као неки облик храма славних Немаца, односно Германа. Ренесансни модел је веома често при мењиван у градњи просветних установа, националних академија наука и уметност (Мађарска академија у Будимпешти), затим болница, касарни и особито клубова за шта као пример може послужити „Лондонска улица ренесансних палата”. Неоготика је поред класицистичког модела била далеко најзаступљенија и често се са њим конбиновала. Иако искључиво доминира у сакралној архитектури (нпр. Вотивна црква у Бечу), често се примењује и у профаном градитељству. Парламенти у Лондону и Будимпешти, као и градска кућа у Бечу неки су од најкарактеристичнијих примера неоготичко-академистичке праксе. Неоготички модел се примењивао и у изградњи већница, зграда железничких станица, пошти и других објеката. Неовизантијска архитектура је прилично заступљена на нашим простори ма и преовлађује у сакралној архитектури, али се наилази и на примере где је примењена и на зградама државних институција. Староегипатски стил се користио највише за изградњу приватних гробница, али и банака, затвора, апотека, па чак и зоолошких вртова. Еклектичка псеудомаварска пракса представља један вид оријенталног наслеђа и најчешће се среће на објектима различите намене у Шпанији. Еклектичке форме различитих националних стилова се морају посматрати регионално. Тако се у Србији може говорити о псеудо-моравском и српско-византијском стилу, који и данас доминира приликом градње црквених објеката. Егзотични источњачки или романтични псеудомедиевални стил је чест у архитектури приватних вила и палата, јавних замкова и летњиковаца и уопште објеката намењених од мору и забави (Кадијевић 2005, 114).

Ове моделе не треба посматрати као искључиве, пошто су се они веома често комбиновали, што се уочава на широком спектру објеката различитих функција. Узимајући у обзир претходно наведено, може се напослетку констатовати да и опонашање архитектонских елемената својствених античкој Грчкој изражених овом приликом кроз класицистички модел, не представља изоловану и раритетну појаву, већ се мора схватити кроз концепт академистичке архитектуре. Овим се свакако не умањује значај Грчке и њеног утицаја на академизам, него се само истичу неке особености еклектичке праксе и разлике у поређењу са строгим неокласицизмом у коме је антика, а посебно класична Грчка била једина инспирација и опште прихваћени савршени узор.

Autor teksta: Kristijan Obšust

Tekst predstavlja deo stručne monografije Vizure: izbor naučno-popularnih članaka, kritika i stručnih eseja

БИБЛИОГРАФИЈА

Бабић, Сташа. 2008. Грци и други – античка перцепција и перцепција антике. Београд: Clio.

Babić, Staša. 2010. Prošlost kao Drugi – Drugi kao prošlost, Etnoantropološki roblemi 2 (5): 259–268.

Eко, Uмберто. 1973. Култура, информација, комуникација. Београд: Нолит.

Грин, Кевин. 2003. Увод у археологију – Историја, принципи и методи модерне археологије. Београд: Clio.

Honour, Hugh. 1968. Neo-Classicism. London: Penguin Books.

Ignjatović, Aleksandar. 2008. Između žezla i ključa – nacionalni identitet i arhitektonsko nasleđe Beograda i Srbije u XIX i prvoj polovini XX veka. Nasleđe 9:51–73.

Кадијевић, Александар. 2005. Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век). Београд: Грађевинска књига.

Кадијевић, Александар. 2007. Један век тражења националног стила у српској архитектури: средина XIX – средина XX века. Београд: Грађевинска књига.

Kaler, Džonatan. 1980. Sosir osnivač moderne lingvistike. Beograd: BIGZ.

Kuletin Ćulafić, Irena. 2009. Neoklasicizam u zemljama Srednje Evrope. AG Magazin – arhitektura građevinarstvo.

Малешевић, Мирослава. 2009. Пут олимпијског пламена – Пекинг као чувар култа античке прошлости европских нација (I). Гласник Етнографског института САНУ 1 (57): 9–25.

Малешевић, Мирослава. 2010. Рађање олимпијског пламена – античка Грчка и европски идентитет (II). Гласник Етнографског института САНУ 1 (58): 7–25.

Marinković, M. 2005. Arhitektonska plastika javnih objekata Beograda (1918 – 1941) – Magistarski rad. Beograd: Filozofski fakultet.

Obšust, Kristijan. 2012. Idealizovanje antičke Grčke klasičnog perioda kao „kolevke evropske kulture”. Stara Grčka kao univerzalni uzor za stvaranje modernih evropskih nacija. Casca – elektronski časopis za društvene nauke, kulturu i umetnost 1 (1).

Obšust, Kristijan. 2019. Ogledi o grčkoj klasičnoj starini i slovenstvu: uticaj percepcije o grčkoj klasičnoj starini na formiranje evropskih nacija i konstruisanje slovenstva. Novi Sad: Arhiv Vojvodine.

Shenan, J. Stephen (ed.) 1994. Archaeological approaches to cultural identity. London: Routledge.

Smit, D. Antoni. 2010. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek

  Arhitektura, D.O.M.I.N.E, Grčka, Kristijan Obšust, Neoklasicizam

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.