Непријатност постојања као филозофска основа – Емил Сиоран, Страствени водич, КОВ 2025.

Као и све остале књиге Емила Сиорана, и „Страствени водич“ представља значајно дело у области филозофске и литерарне медитације уз једну напомену. „Страствени водич“ специфична je књига у његовом опусу, написана  као последња на матерњем језику у Паризу током Другог светског рата, објављена тек 1991. године. И у „Страственом водичу“, Сиоран се бави темама као што су судбина, смисао живота и однос човека према постојању. За разлику од његових каснијих дела, где се ослањао на  дубоке егзистенцијалне анализе, овде се осећа више личне интенције, као и извесна интимност у приступу темама због чега  читалац осећа Сиорана не само као философа, већ и као човека који се бори са својим демонима. Ова лична димензија је важна јер даје читаоцу могућност да се идентификује са његовим разматрањима и кроз њих развије сопствено схватање постојања. Сиоран истражује своје унутрашње конфликта и страхове, што читаоцу омогућава да види не само мисаоне конструкције, већ и емоционалну дубину његових разматрања. Књига је написана у стилу који комбинује философске и поетске елементе. Сиоран користи дуже фрагменте, „мале есеје“, књижевни израз који и није толико карактеристичан за његов рад; израженији је је, слободнији, оширнији. У његовим каснијим делима тешко да ћете наићи да пише о плодовима неба, звездама, мору и палмама, негативном и фиктивном универзуму, о дубинама ума, или  о пределима где дувају умори… највишим књижевним стилом. И о души, наравно: Довољан је тренутак немара,и она се у жару ослобађа ка другим световима. Одакле долази изненадна ватра која је прогања у небеске пределе, док остајеш жртва поред тела у напуштању? Напомена: ово се односи на поглавље I, које је и најдуже, док  поглавља II, III и IV већ читамо као увод у његову чувену збирку Кратак преглед распадања jер у њима пише о разлици живота у Паризу који нема „небо“ и „трулог“ Балкана на коме су се зауставила бића рођена са подочњацима и борама, остарела у ништавилу,исцрпљена урођеном немоћи. Да ли је Балкан ваистину проклети кутак света?

Сиоран нам предочава и разлику између пророка и филозофа. Монотонија непрестаног откровења чини религију тако незгодном делатношћу. Земља добива вредност баш тиме што нема систем. А филозофи? У својој потрази за сталношћу, склонили су се негде другде и презрели је. Знали су да земља значи `право на удес`, и како су дезертирали од хира, шта би радили у њеном ћудљивом рају? О музици? О њој је могао да пише тако само Сиоран. Музика замењује религију тиме што спасава узвишеност од апстракције и монотоније. Музичари? Сензуалисти узвишености.   

„Страствени водич“ може се сматрати и његовим својеврсним опроштајем површнијег, односно самопозивом на дубље разматрање постојања. Ова књига остаје важан део његовог опуса, јер се у њој одражава не само његова каснија философија, већ и лични пут, који је довео до дубоког разумевања страсти , патње, цинизма. Укупан тон књиге је мрак и меланхолија уз снажну и очајну личну потрагу за смислом у хаосу живота, што је чини јединственом у контексту Сиорановог целокупног дела. Не ослања се, како смо навикли на њега, на кратке, афористичне изјаве и мишљења, што је типично за његов стил – мада их и овде име превише ако би их издвајали из целине, ево тек једне: Историја је лекција о нељудскости. – већ у овом делу успева да се одмакне од апстрактног и теоретског, пружајући конкретније и емотивније погледе на живот. Стварност је привид који је окамењен.

Сиоранов свеукупан стил обележен је дубоком интроспекцијом, сумњом и меланхолијом, неуништивом скепсом и духовним немиром што га чини једним од најзначајнијих мисаоних гласова двадесетог века. Дакле, и у овој збирци, његови текстови изражавају осећај очаја и дубоку свест о сложености самог нашег постојања. Уз таква његова промишљања, наравно, немогуће да се и сам читалац не пита о свему, укључујући и већ поменуту највећу загонетку: смисао живота. Сиоранов приступ је провокативан, он не нуди лаке одговоре, већ поставља питања која су комплексна и често без решења, како за њега, тако и за све нас, што значи да зналачки истиче ону Празнину у којој нема места за простор разумевања. Сиоран кроз своје мисаоне конструкције, успева да дочара дубоке и махом болне аспекте људског постојања, што ће „Страствени водич“ чинити  важним и актуелним делом докле је и писане речи и саме филозофске мисли. Сиоран се не плаши да се суочи са сопственим сумњама и страховањима, што чини његове текстове изузетно искреним и личним. И још, фокусира се на човека у његовој највећој кризи, где се тражење смисла често претвара у борбу против апсурда. На тај начин, “Страстни водич” постаје не само филозофска анализа, већ и литерарно дело које осликава универзалне људске страхове и дилеме. Најлакше је написати да је бесмислено тражити смисао, али то треба и добрано појаснити, умноречима осведочити, па и нека је то у некаквом мрачно-романтичарском стилу како је то Сиоран учинио у овом рукопису за разлику од неких његових других збирки које јесу „филозовски зверињак“ од уверења, принципа, начела све сабитих, згуснутих, прецизних као отров, а у виду афоризама, силогизама, исписаних минијатурних фрагмената који чврсто подупиру бесмислена реалност у постојању и апсурд као доминантан над свим могућим понуђеним филозофским одговорима и решењима. Сиоранова анализа живота и смрти доводи до осећаја апсурда, где се потрага за смислом често чини узалудном. Сам чин постојања је неописиво озбиљан, пред којом је Бог обична играчка. Он истиче да свест о смрти може бити катализатор за аутентичније живљење. Овакав приступ чини „Страствени водич“ важним делом у контексту савремене философије, јер нас охрабрује да се сами суочимо са нашим страхом од смрти и безнађа. Смрт је утвара, као и живот. И још: У одласку си други, и бивајући – више ниси. У том контексту, потрага за смислом може бити начин да се превазиђе осећај безнађа који произилази из спознаје о смрти. Филозофи као што су Хајдегер и Сартр истицали су важност преузимања одговорности за сопствену егзистенцију у свету који је често апсурдан, на свој начин то чини и Сиоран. Како у овој књизи? Тон књиге, као што смо напоменули, носи мрак и меланхолију, а таква атмосфера не само да одражава Сиораново осећање изолованости и безнађа, већ и приморава и нас читаоца да се суочимо са тешким истинама о нашем постојању. Ово је у складу са његовим скептичним ставом према традиционалним религијским и философским концептима који нуде лаке одговоре на сложена питања. Нису ли многе вере и филозофије које нуде одговоре на питања о смислу живота и смрти, предлагајући концепте реинкарнације, вечног живота или трансценденције тек системи који припадају утопијским разглабањима и никако не могу пружити утеху у контексту неизбежности смрти, проналажењу смисла живота, чак ни одговорити на питање –  Шта значи бити жив? – већ и сама понуђеним одговорима указују на безнађе и осећај да су наша настојања да пронађемо смисао у том контексту можда узалудна. Сиоран пише: Човек има две особине: усамљеност и самопоштовање. Он живи на земљи да би их разобличио. Али појављује се религија: систем лекова који поткопавају постојање. Зашто ју је човек измислио? Која потреба је изазвала толико отрова? Филозофи попут Хајдегера, пак, истицали су да свест о смрти може водити дубљем разумевању живота и подстицати нас да живимо аутентичније. У том смислу, можда је смисао живота у томе како се носимо са тим знањем и како из њега извлачимо мотивaцију за деловање и стварање. Може бити да је и „Страствен водич“ дело-продукт такве мотивације, конструкт који логично рaзвија мисао, одржава потрагу за смислом у целости у којој, и по Сиорану, сигурно нема места за религијска која желе (и успевају) да изједначе разноликост; да угуше индивидуалност. У Сиорановом делу, индивидуалност игра кључну улогу. Он се противи идејама које теже унификацији људског искуства, било кроз религију или филозофију. Ово је важно јер истиче вредност индивидуалног искуства и личног разумевања живота. Сиоран не само да истражује своје унутрашње борбе, већ и кроз њих поставља питање: како можемо живети аутентично у свету који нам све нуди, али не и концепт индивидуалности. Закључак. „Страствени водич“ представља не само философску медитацију о смислу живота, већ и литерарно дело које осликава дубоке људске страхове и наде. Сиоран нас позива да преиспитамо сопствена уверења, страхове и жеље, и да се суочимо са сопственом егзистенцијом. Ова књига остаје актуелна јер поставља питања која су вечна и која нас позивају на размишљање о самом себи и свету око нас. Његов текст је структурно јасан и логички организован, Сиоран, по обичају, ма колико текст јесте „тежак“, успева да направи кохерентну целину а само постављање питања о смислу живота и однос човека према постојању, што јесте и универзална људска борба, чини „Страствени водич“ релевантним у контексту савремене филозофије, што га поставља у контекст других значајних филозофа попут већ поменутих Хајдегера и Сартра, да не набрајамо даље. Ова паралела је неопходна, јер указује на то да Сиоран не делује изоловано, већ као део ширег философског дијалога о постојању, смрти и смислу живота.

Јер, права армија мислилица „у истој кошници“, вековима дописује потрагу за највећим одговором све тешећи се легитимном својом заблудом да могу утврдити смисао живота. Наравно, неки су искључивији, односно јаснији у својим одговорима. Тако Бела Хамваш једноставно пише да ми не признајемо затечену Чаролију која је довољна сама себи.Чаролију којој нису потребна тумачења, која је стање у које се не дира! Делимично, придружује му се и Макс Фриш: Само кроз свесност о смрти доживљавам живот као чудо, што и јесте. И мени није потребно никакво друго чудо. Други су, пишући један о другом, да и тако кажемо радикалнији, „замршенији“, тајанственији. Тако о Сартру Сретен Марић пише: У сваком случају Мучнина је најбољи литерарни увод у Сартрово философско дело.Уосталом, пише Марић, Осећање апсурда без лека које прожима цело Биће и Ништа, изражено је у Мучнини непосредно, реалистички сугестивно: …Томислав Новаковић у есеју Феноменологија и теологија  напомиње: По Хајдегеру, човек не треба да тежи вечној, трансцендентној егзистенцији, него да из једине могуће (схватљиве) метафизике коначности своју просторно-времениту смртну егзистенцију прихвати као властиту есенцију. Иако пре сваког бивствовања претпоставља старије ништа, то слободно ништа није за њега основа Божијег стварања, него пре сваког шта (је) бивствовање, из најконачније коначностинајвластитије смрти бездан човекове слободе, осмишљавање његовог зашто тубиствовања. Наравно, ово је само „минијаурни каталог“ мислилаца који су писали на тему тражења смисла живота коју завршавамо дивном филозофемом: Шта да урадимо да нестанемо? коју потписује чудесни Морис Бланшо.

Није лако одговорити како Сиораново писање делује на читалачку у опште интелектуалну публику, па чак и на саме неке филозофе који дрхте више од свих других, како је у једној од својих књига записао. Није, јер је његов утицај у високој култури немерљив, али једно можемо потврдити. А то је да јаке оснажује а слабе обесхрабрује за страхоте које нам доноси живот. Наравно, као филозоф који одбацује све могуће илузије, све се чини да се Сиоран понајвише обраћа онима који живе у илузијaма, или је то само њему својствена варка. Иако и сам изражава идеје које су у историји људске мисли познате, он из ра разлику претходника а и следбеника најсилније радикализова, довео до екцеса колико их је заоштрио, посебно према религијским учењима и потрази за смислом живота. То га и чини најтипичнијим мислиоцем за духовну климу овог и времена које га следи. Следбеник многих филозофа и духовника, створио је сопствену филозофија, аутентичну, којој је основа непријатност самог постојања. Као такву, како је применити? Немогућа мисија у покушају, биће! Али, у „Страственом водичу“, за разлику од готово свих његових осталих књига, Сиоран у своје ставове уноси полет и тешко описиву узбуђеност, његов стил је заводљив и читајући га, ми заједно учествујемо у узбудљивој авантури, откривамо многи скривених неправди историје нпр., и скарадних и погубних резултата погрешних учења и саме историје кретања, ако и тако можемо да кажемо, филозофске, али и религијске мисли (која је мртва тачка) – саосаћамо са њим у неспособности човека да ишта измени у свом положају. Рекосмо већ, у овој књизи Сиоран то чини топлином исказа, лепотом слика, максималном финоћом запажања, ритмом текста, строго одабраним симболама и метафорама, што рукопис чини заводљивим од самог почетка до краја. Као да силно жели да се искупи за неприхватљивост свог нихилизма. А није тако, напротив, ако се разумемо!

Само Сиораново истраживање смрти као неизбежног аспекта постојања, без јасно изражене жеље за пролазним васкрсењима,  и његова  анализа живота у контексту апсурда представљају важне доприносе разумењу људског „окованог“ стања. Ово је посебно важно у данашњем свету, где се често избегавају теже теме. Биће да је Сиоран стигао даље од свих у трагању за смислом живота, зато одговора дефинитивно о њему и нема. Хоћеш ли успеди да угушиш негативну судбину која те мучи? Никада. Зашто? Да је тако, а јесте, шта нам преостаје? Престанак „бежања звездама“ и скривања у месечевим даљинама. Јер пише Сиоран: Естетска нирвана света: достићи узвишено у најузвишенијим привидима. И уздићи се до границе сопства, у непосредном и пролазном.Ако мислите да није тако… Можете се присетити и дивне Кафкине мисли: Онај ко верује, не може да доживи чудо. Звезде се не виде дању. Толико.

за П.У.Л.С Милан Р. Симић

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  emil sioran, Filozofija, Milan Simić, Strastveni vodič

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.