“Biće jeste, nebiće nije” – Na ovom nesvodivom aksiomu antičkog predsokratovca Parmenida, lišenim bilo kakvih pesničkih višeznačja, kao i odlika duha vremena karakterističnim za filozofije njegovih prethodnika, uspostavlja se temelj filozofije kao discipline koja se bavi pitanjem bivstva, formalnim pitanjem “šta jeste?”.

Ovaj tekst, međutim, na ovom mestu prekida svoj odnos prema istoriji filozofije, budući da njegov cilj nije žvakanje onoga što je već bezbroj puta prežvakano; Cilj ovog teksta jeste pokušaj stvaranja jednog novog razumevanja pojma Prirode kao jedinstva pojmova bića, apsoluta, kao i mogućnosti, oslanjajući se isključivo na Parmenidov aksiom, kako bismo pokazali da je tako nešto uopšte moguće.

Za početak, sve što jeste, mora biti moguće da bude. Stoga, ako biće jeste, ono mora biti moguće da bude. Ova tvrdnja je očigledno istinita, budući da bismo, ako bismo uzeli suprotnost ove tvrdnje kao istinitu, tvrdili da nešto što postoji nije moguće da postoji, što je besmisleno.

Ono što jeste moguće da bude, može biti smatrano mogućnošću – Ono je mogućnost. Iz toga možemo tvrditi da ono što nije biće u isto vreme nije mogućnost. Dolazimo do toga da ne-biće jeste ne-mogućnost.

Ako nebiće jeste nemogućnost, onda nebiće ne može biti. Shodno tome, sve što može biti, stoga, jeste biće.

Ako sve što može biti jeste biće, onda, shodno tome, biće jeste sve što može biti.

Ako biće jeste sve što može biti, a biće je mogućnost, onda je sve što može biti jeste upravo mogućnost.

Apsolut jeste ono što je “sve”. Apsolut, naime, jeste pojam koji označava ono vrhunsko, sveobuhvatno, nesvodivo; Budući da biće jeste sve što jeste, a biće je mogućnost, onda je apsolut mogućnost. Drugim rečima, mogućnost je apsolutna.

Biće je mogućnost, mogućnost je apsolut i stoga je apsolut biće. Ova tri pojma se, stoga, mogu smatrati sinonimima, budući da za nas oni imaju isto značenje.

Biće, mogućnost, kao i apsolut, za nas čine jednu formalnu, metafizičku celinu (postoje među nama oni koji još uvek veruju u mogućnost metafizike, doduše ne nužno u mogućnost tradicionalne metafizike). Međutim, ova tri pojma se daju objediniti u jedan jedini, formalni pojam – Pojam Prirode. Ako se ovoga prihvatimo, mi time možemo tvrditi da Priroda jeste, Nepriroda nije, da je Priroda ono moguće dok Nepriroda jeste ono nemoguće, da je Priroda sve, dok je Nepriroda – Ništa.

Posvetićemo se, ukratko, tumačenju istorijskog pojma Boga kroz prizmu pojma Prirode, kako bismo pokazali kakve izričite posledice naše razumevanje pojma Prirode nosi sa sobom u odnosu na pojmove tradicionalne metafizike.

Naime, ako Bog postoji, mora nužno biti moguće da postoji. Ako je moguće da postoji, onda Bog nije apsolut jer je samo deo apsoluta Prirode kao apsoluta mogućnosti.

Bog nije tvorac Prirode, jer bi sa time bio tvorac mogućnosti, drugim rečima, mogućnosti svog sopstvenog postojanja. To bi značilo da Bog jeste bez mogućnosti da bude, što je besmisleno.

U krajnjem smislu, ako Bog jeste deo Prirode, onda nije apsolut, dok ako Bog nije deo Prirode, onda nije moguć.

Za P.U.L.S.E Dimitrije Ostojić

  Bog, Dimitrije Ostojić, Filozofija, metafizika, priroda