Postoji trenutak u istoriji kinematografije kada film prestaje da bude „priča“ i postaje – ogledalo. Kijarostamijev Close-Up (1990) upravo je takav trenutak: delo koje briše granice između dokumenta i fikcije, između života i umetnosti, između sudnice i filmske trake. Retko se pojavljuju filmovi koji ne samo da menjaju način pripovedanja, već postavljaju pitanje samog smisla filma. Close-Up Abasa Kijarostamija jedno je od tih dela. Naizgled skromna priča o čoveku koji se lažno predstavlja postaje monumentalna rasprava o istini, umetnosti i ljudskom dostojanstvu.

U središtu filma je priča o Hosenu Sabzianu, nezaposlenom i osiromašenom čoveku koji se predstavljao kao poznati reditelj Mohsen Makhmalbaf. Njegova „prevara“ nije bila motivisana materijalnom koristi, već potrebom da makar na trenutak postane deo sveta umetnosti koju je voleo. Kijarostami odlučuje da snimi rekonstrukciju događaja, u kojoj učestvuju sami akteri: porodica koja je bila obmanuta, policija, sud, pa i sam Sabzian.

Film je postao jedno od temeljnih dela moderne kinematografije iz nekoliko razloga.

 Brisanje granice između stvarnog i izmišljenog

„Close-Up“ ne nudi odgovor na pitanje gde prestaje dokument a gde počinje fikcija. On nas uvodi u zonu u kojoj se oba pojma stapaju. Time Kijarostami otvara novo poglavlje filmskog jezika, pokazujući da istina u filmu ne mora biti puka reprodukcija činjenica, već otkrivanje unutrašnje stvarnosti aktera.

Kamera u „Close-Upu“ nije hladan instrument kontrole, već sredstvo saosećanja. Kijarostami dozvoljava Sabzianu da govori, da objasni svoj čin, da se ispovedi. Publika ne posmatra „prevaranta“, već čoveka koji sanja da bude umetnik, da kroz film pronađe identitet i dostojanstvo. Film time postaje produžena ruka pravde, ali ne u sudskom, već u ljudskom smislu. „Close-Up“ nije samo priča o prevari. To je i metafora same kinematografije. Film, kao i Sabzianova „gluma“ Makhmalbafa, počiva na iluziji. Mi prihvatamo laž, jer u njoj otkrivamo dublju istinu. Kijarostami nas podseća da je svaka umetnost svojevrsna obmana, ali obmana koja oslobađa.

 Film kao samosvest

„Close-Up“ je film o filmu. Njegova radnja podseća nas da su iluzija, prevara i gluma već deo samog filmskog medija. Sabzianova „gluma“ Makhmalbafa samo je odraz onoga što svi prihvatamo kada sedimo u bioskopskoj sali: da poverujemo u fikciju. Kijarostami time razotkriva suštinu umetnosti kao igre između istine i laži. Kijarostami ne prikazuje događaje kroz klasičnu dokumentarnu formu. On rekonstruiše scenu prevare sa stvarnim učesnicima, preplićući „život“ i „film“. Ovaj postupak ne razdvaja, već spaja dve stvarnosti – onu koju živimo i onu koju stvaramo. Publika, zbunjena i očarana, shvata da film ne mora da se opredeli da li je dokument ili fikcija. On je i jedno i drugo.

Pojava „Close-Upa“ bila je trenutak kada se svetska kritika suočila s originalnošću iranskog filma. Minimalna sredstva, ali filozofska težina i poetska snaga, utemeljili su Iran kao jedno od najvažnijih središta svetske kinematografije.

5. Humanizam kao krajnja istina

U završnoj sceni, kada se Sabzian i Makhmalbaf sreću na ulici, granice umetnosti i života potpuno nestaju. Ono što ostaje nije pitanje da li gledamo „igrani film“ ili „dokumentarac“, već – da li razumemo čoveka pred sobom. Ipak, sve teorijske analize blede pred završnom scenom: susret Sabziana i Makhmalbafa, zabeležen u jednom kadru, sa zvukom koji se gubi, kao da i sama tehnologija posustaje pred ljudskom emocijom. To je trenutak u kojem umetnost i život postaju jedno.

„Close-Up“ je, dakle, više od filma. To je ispit savesti: koliko smo spremni da poverujemo drugome, da mu damo pravo na san, pravo na iluziju? Kijarostami je pokazao da film nije samo umetnost pokretnih slika, već i prostor za najdublji ljudski dijalog.  „Close-Up“ nije samo film. To je moralna lekcija, poetski dokument, filozofski traktat. Njegov značaj je u tome što pokazuje da umetnost može biti prostor susreta i razumevanja, a ne samo ogledalo realnosti. Kijarostami je otvorio vrata nove epohe filma, u kojoj istina više ne stanuje u puku činjenicu, već u odnosu između ljudi – između umetnika, publike i junaka koji žive svoje iluzije.

za P.U.L.S.E: Boban Savković

  Abas Kiarostami, Close up, Film, Iranska kinematografija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.