Ako zatvoriš oči i pomisliš na bolju prošlost – Đuza je uvek tu negde na nekoj od slika. Nikad nije bio komičar, nije bio ni superstar; bio je samo Gospodin Normalnost onda dok su se prijatelji još često viđali s prijateljima. Ne da bi gledali utakmice, već da se zajedno smeju i lepo završe dan. 

Prilično redovno sam ga viđao u sporim crvenim trolejbusima: ja bih sišao kod Čuburskog parka, a on nastavljao ka Krstu. Nikad mu se nisam ni prijateljski nasmešio, niti pozdravio sa #kakojemajstore, bilo je nekako normalno da je tu, među nama. Uostalom, tako smo viđali i Petra Kralja i Ružicu Sokić, svi su oni stanovali negde oko Beogradskog Dramskog; Batu Životinju nismo viđali, premda je i on bio u kraju, ali je bio filmski glumac pa je išao autom. Prvaci drame su se posle predstave klatili noćnom trolom u pola jedan.

Pera Kralj nosio je preširoke farmerke, svesno i namerno smucan kao da želi da potone u hladnoću između mutnih stakala lenjih i sporih vozila GSP; niski i mršavi Đuza je i na liniji br.29 blistao kao na Brodveju; samo smo čekali da kao Keri Grant raširi ruke i počne song, recimo Ljubav i moda. 

Prezirao je svaku afektaciju i zato se izvođenje činilo tako laganim. Dečko iz Kruševca je kroz sving i džež gazio kao kroz mekanu mladu travu, snimajući klasike koje slušamo i danas.

Ali jedan od njih, poseban je slučaj. 

Bila je obična, najobičnija muzika za odjavnu špicu sitkoma. Tako je i objavljena, kao singlica. Na a strani, Sedmorica mladih su snimili šaljivi song koji je tiraž ploče trebao da rasproda rutinski, koristeći popularnost serije. Na b strani, kratka odjavna špica, minut i dvadeset četiri., reklo bi se, samo da popuni prostor. Song motivisan tek dodatnim honorarom prišunjao se uz sledeće epizode Pozorišta nenametljivo, legao na odjavnu špicu,  a da to niko nije ni primetio. Možda bi tako i bilo da početak songa nije obeležio sugestivan Đuzin bariton, i nežan i energičan u isto vreme:

‘Još jedan prođe dan…”

Pesmu je doneo Radoslav Graić, multitalentovani urednik TV Beograd.  Iskoristio je ‘Zamagljen prozor’, kompoziciju  Ljuba Kuntarića, starog Raletovog drugara sa opatijskih festivala, a originalni tekst Blanke Čudobe zamenili su prikladnijim za odjavnu špicu.

Rale i Đuza, verovatno u hroničnoj vremenskoj iznudici, odlučili da prilagode tekst i iz školjke izvade Kuntarićev biser. Pravo preko pepeljara i karafingli, sve tajne stihova verovatno dopisanih uz špricer u bifeu u Aberdarevoj, sekle su plavi dim; svaka senka u kafani izdužila se i dobila ime.

Čudno je to. Đuza se uvek podsmevao obožavanju romansi. Tih godina svirane su svuda i u svakoj prilici (Đuza: ‘bile neke ruske pesme od pre pedez’godina’), a onda je i sam klasičan džez šlager otpevao u ruskom štimu…i to sjajno.

Fini glenmilerovski aranžman Šjor Ljuba razlio se kao tamjanika po kariranom stolnjaku bifea u Aberdarevoj. Ostalo je malo vremena da predaju odjavni song Pozorišta u kući, pa su napravili jedan vinski brejnstorming. I šta je uz gitaru, maligane i dva prijatelja pa moglo da izađe sem ruskog štima? Pesma tužna kao prazna ljuljaška.

Šjor Ljubo i veliki srpski glumac imali su nešto zajedničko – bili su ljudi kojima talenat nije bio teret. Svoj dar nosili su lagano…

Jedan je ka starosti hodio korakom pored mora od Opatije do Voloskog, dok se drugi probijao kroz Maršala Tolbuhina, Save Kovačevića i 14.decembra, ulice koje više ne postoje.

Đuza se uopšte nije trudio da dosegne performans Džimija Stanića sa originala. Stekao je samopouzdanje u radu sa Darkom Kraljićem, snimljene klasike poput Devojko Mala i Ljubav i moda, on je prosto tad umeo da iznese song sa lakoćom i šarmom TV zvezde, znao je kako treba da zvuči, šta ume i šta da sakrije.

Pesma je tako stajala crno-bela godinama, a onda, negde sredinom osamdesetih, u prvom naletu prostakluka i lošeg ukusa na Televiziju Beograd,  u samoodbrani smo se počeli vraćati reprizama Pozorišta u kući i stari refren je postao deo repertoara svakog kombo sastava sklepanih brod restorana. Gitara, harmonika i kontrabas počeli bi sporo, a pevač, konferansije i vođa orkestra najavio bi fajront:

Još jedan prođe dan

Grlo je pred jutro već bilo dobro podmazano, neko bi viknuo – alal ti organ, brate –  a zora nas pekla prebelom belinom. Oštar vazduh je treznio, trebalo je nekako preći klimave mostiće od broda do svete zemlje Beograd. Možda je za televizijsku seriju završna crtica

Do novog susreta sa vama – doviđenja… 

bila samo zgodan kraj, ali mi smo svakog pijanog jutra otkrivali njeno novo značenje, kao da Vlastimir Đuza zorom glumi hiljade malih smrti. Slušajući tek probuđene ptice oko sebe, puštali smo pogled niz Savu, zaleđeni trenutkom. 

Možda se sutra probudim kao galeb. 

za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić

  aprilprica, Đuza, Film, Jazz, Kuntarić, Muzika

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.