‘Kakva bre Jevropa?’: Kultura kao prepreka reformskoj politici – Komentar knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj

Moj glavni utisak iz ove knjige¹, koju sam pročitao na putu natrag u Prag, je naivni prosvetiteljski optimizam Zorana Đinđića, koji je mislio da će uspeti da promeni srpski kulturni model i učini ga više delatnim, preduzimljivim, voljno-racionalnim i optimističnim, a manje fatalističkim, analgetičkim i negativističkim.

Ako se Srbija posmatra kroz Hofštedeove kulturne dimenzije, slika postaje jasnija. Srpsku kulturu odlikuju ekstremno visoko izbegavanje neizvesnosti, velika distanca moći i pretežni kolektivizam.² Ekstremno visoko izbegavanje neizvesnosti podrazumeva duboku nesklonost promenama, riziku i eksperimentu. Velika distanca moći znači prihvatanje hijerarhije i nejednakosti u moći kao ”prirodnog stanja”, dok pretežni kolektivizam potiskuje individualno postignuće i ličnu inicijativu u korist pripadnosti grupi.

Pritom, korišćenje filozofske i logične argumentacije u jednoj antifilozofskoj, antiintelektualističkoj kulturi je Đinđića samo učinilo još manje popularnim i udaljenijim od prosečnog glasača.

U takvoj kulturi intelektualna artikulisanost ne povećava popularnost, već, naprotiv, stvara distancu.

Kulturni model u Srbiji je analgetički, kako je to ispravno formulisao advokat Srđa Popović. Dovoljno je pogledati motive pesama najpopularnijih pevača – očaj, tuga, samosažaljevanje, samopovređivanje i zavisnost od analgetika.

Takva kultura ne nagrađuje energiju, disciplinu i optimizam, već prepoznaje i legitimiše pasivnost i patnju. U tom ambijentu, Đinđićeva poruka zvučala je kao stran jezik.

Važan aspekt jeste i Đinđićeva biografija. Njegovo formativno iskustvo sa Srbijom bilo je ograničeno:

Đinđić je do 17. godine živeo u Bosni (Travniku i Bosanskom Šamcu); od 17. do 25. u Novom Beogradu. Od 25. do 37. (Izuzimajući jednu godinu vojnog roka) u Zapadnoj Nemačkoj. Kada je počeo da se bavi politikom, njegovo iskustvo sa Srbijom i direktno poznavanje Srbije je bilo zasnovano na svega 9 godina provedenih u njoj. On je Srbiju u velikoj meri posmatrao spolja, kroz teorijske i normativne okvire Zapada.

Razgovor sa Slavojem Žižekom iz 1999. godine dodatno osvetljava Đinđićev optimizam u pogledu efekata ekonomskog uticaja Zapada na Balkanu. Dok Žižek upozorava na mogućnost da Zapad Balkan tretira kao ekonomski protektorat, Đinđić izražava gotovo bezrezervno poverenje u dobre namere Zapada. Ta vera u normativnu ispravnost i benevolentnost zapadnog projekta bila je deo šire slike Srbije kao ”feleričnog Zapada” – nečega što je suštinski evropsko, ali pokvareno, zaostalo, nedovršeno.

”Žižek: Pa to je naivno! Naravno da bismo svi rado postali članovi Old Boys Club-a bogatih zapadnih država. Ali ja se bojim da bi Maršalov plan, koji uključuje to obećanje, u kratkom roku mogao dovesti do sličnog stanja koje poznajemo iz slavnih dve faze socijalizma: cilj je veća sloboda, ali pre toga je nužno malo pritiska. Ja se bojim da će Zapad urediti Balkan kao privremeni protektorat i izrabiti ga ekonomski.

Đinđić: Ja ne verujem da Zapad hoće to.”³

Konstantno posmatranje svoje kulture i zemlje kao feleričnog Zapada stvara frustracije.

Prozapadnu političku nastrojenost redovno prati i preporučivanje Srbima da se ‘kulturno koriguju‘.

To je u osnovi bila i Đinđićeva poruka, za koga je uslov za ulazak Srbije u EU bila ne samo modernizacija društva, već i promena mentaliteta i ponašanja Srba⁴. Poručivao je Srbima da treba da usvoje bolju radnu etiku, da budu ažurniji, vredniji i uredniji (‘počistimo svoju kuću‘). Bilo je, međutim, naivno smatrati da je to moguće postići putem motivacionih govora. To, pritom, naravno, nailazi na otpor kod onoga kome je upućeno. Kao i kada u ličnom odnosu nekome saopštite da to kakav je on nije dobro, i da smatrate da on treba kod sebe da promeni to, to i to, reakcija obično nije zahvalnost, već otpor, povlačenje ili agresija. Taj otpor je izraženiji u kulturi koja poput srpske, nije aktivistička, u kojoj je veoma visok indeks izbegavanja neizvesnosti (jer, to znači i i snažnu nesklonost ka promenama) i u kojoj lično postignuće nema značajnu vrednost u društvu.

Već godinama pro-EU orijentisani Srbi se pitaju šta još treba da učine kako bi ih EU prihvatila. U međuvremenu je, između ostalog zbog toga, podrška članstvu u EU među građanima Srbije opala na manje od 50%.

‘Nismo mi orijent‘, govorio je Đinđić (NIN, 4. oktobar 1996). ‘Vreme je da u Srbiji počne evropsko računanje vremena i da se uvedu evropski demokratski standardi u politički život‘. Drugo ime za to bila je normalnost. Jer, konkretnije, to je značilo da će se Srbija vratiti medu normalne zemlje‘, da ćemo da živimo u normalnom društvu”, jer ‘ljudi žele da žive normalno.‘⁵

Đinđićeva čuvena rečenica ”Mi nismo Orijent” sažima njegovu ideju normalnosti. Evropa, Zapad, ”normalne zemlje” – sve su to bile oznake za uređenost i racionalnost. Međutim, insistiranje na distanciranju od ”orijentalnog” imalo je kao svoju cenu implicitnu delegitimizaciju značajnog dela sopstvenog kulturnog identiteta. Kada je proevropska alternativa predstavljena kao ”očišćena” od nečega što se pripisuje sopstvenom narodu, ona postaje prepoznatljiva, ali ne nužno i prihvaćena.

‘Mi nismo Orijent.[…] Mi smo za Evropu i za Zapad.‘⁶

‘Tek onog trenutka kada smo mi uspeli da se pozicioniramo kao proevropska alternativa, i očišćeni od svega orijentalnog, mi smo u narodu bili jasno prepoznatlįjivi kao ozbiljna alternativa.‘⁷

Đinđićev opis stava Srba nespremnih na evropske reforme: ‘Kakva bre Jevropa, šta će nama ta Jevropa? Imamo mi našu Aziju, lepo je nama…‘⁸

Ova Đinđićeva rečenica, izrečena u kolokvijalnom i gotovo karikaturalnom tonu, nije puka doskočica, već sažeta dijagnoza jednog dubokog kulturnog i psihološkog stava. U njoj se prelama čitav niz otpora: prema promeni, prema spoljnim normama, prema samopropitivanju i, konačno, prema odgovornosti koju evropske reforme podrazumevaju.

”Kakva bre Jevropa” već u prvom delu izraza otkriva instinktivnu odbojnost prema apstraktnim, dalekim i, prema shvatanju pristalica takvog stava, nametnutim idealima. Evropa se ovde ne doživljava kao skup konkretnih institucionalnih pravila ili standarda koji bi unapredili svakodnevni život, već kao tuđinski projekat i pretnja. Fonetsko iskrivljavanje reči ”Evropa” u ”Jevropa” dodatno naglašava ironiju i distancu: to nije nešto čemu se teži, već nešto čemu se podsmeva.

Drugi deo – ”šta će nama ta Jevropa?” – uvodi ključni motiv samodovoljnosti. On ne polazi iz samopouzdanja u sopstvene kapacitete, već iz odbrambenog refleksa: ako je nešto zahtevno, ako traži promenu navika, disciplinu i odricanje, onda je lakše proglasiti ga suvišnim. U toj logici, problem nije u nama, već u samom zahtevu. Evropa postaje višak, luksuz ili čak smetnja.

Najznačajniji deo, međutim, jeste zaključni: ”Imamo mi našu Aziju, lepo je nama.” Ovde ”Azija” ne funkcioniše kao geografski pojam, već kao simbol kulturnog izbora. To je prihvatanje neuređenosti, improvizacije, ličnih veza umesto institucija, emocionalne logike umesto proceduralne. Reč ”našu” je presudna: ona ukazuje na identifikaciju sa tim stanjem, na osećaj doma u haosu koji je poznat i samim tim podnošljiv. ”Lepo je nama” ne znači da je dobro, već da je poznato, da ne traži napor i da ne ugrožava ustaljene obrasce ponašanja.

Đinđić je ovim opisom hteo da ukaže da otpor evropskim reformama nije prvenstveno ideološki, već egzistencijalni i kulturni. Evropske integracije nisu doživljavane kao politički proces, već kao zahtev za dubokom ličnom i kolektivnom transformacijom: promenom odnosa prema radu, vremenu, zakonu, odgovornosti i budućnosti. U društvu sa visokim stepenom izbegavanja neizvesnosti, takav zahtev proizvodi strah, koji se zatim maskira ironijom, cinizmom ili otvorenim odbacivanjem.

U toj rečenici sadržana je i Đinđićeva frustracija. On je jasno video da se racionalni argumenti sudaraju sa emocionalnom ekonomijom društva koje preferira poznatu neuređenost nad neizvesnom uređenošću. Izbor ”naše Azije” naspram Evrope je, između ostalog, izbor između promene i statusa kvo. A status kvo, ma koliko bio disfunkcionalan, nudi psihološku sigurnost.

Zato je ova izjava istovremeno dijagnoza i optužba, ali i priznanje poraza prosvetiteljskog projekta. Ona pokazuje granicu do koje se može ići sa pozivima na racionalnost u društvu koje promenu ne doživljava kao šansu, već kao gubitak. U tom smislu, ”lepo je nama” figurira kao najkraća formula za odbijanje budućnosti koja zahteva napor, i najtačniji opis prepreke sa kojom se Đinđićeva politika neprestano sudarala.

Njegov projekat je bio racionalan i koherentan, ali kulturno nefundiran. I upravo u tom raskoraku između vizije i društvene realnosti leži tragedija njegove politike, i razlog zašto ona i danas izaziva podjednako divljenje i otpor.

za P.U.L.S.E: Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Društvo, Mijat Lakićević, Politika, Zoran Đinđić

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.