(APOKATASTASIS III)  Neželjeno čovečanstvo III: Paradoks poniženja

Uvod

Sistemi moći najtrajniji su onda kada ubede potčinjene da brane pravila koja ih ograničavaju. Dominacija ne opstaje samo silom odozgo, već i pristajanjem odozdo – strahom od promene, navikom poslušnosti i potrebom za pripadanjem. Najveća ironija nejednakosti jeste to da njeni nosioci često nisu oni koji imaju najviše koristi, već oni koji najviše strahuju od promene.

Jedan od najistrajnijih primera takve strukture je patrijarhat: oblik moći toliko normalizovan da je neprimetan čak ni onda kada ga svakodnevno živimo. A jedna od najparadoksalnijih manifestacija ove strukture moći jeste to da je upravo ženama, koje trpe najveći teret patrijarhalnog nasleđa, mnogo teže da kritički sagledaju njegovu opresivnu prirodu u zajednicama kojima pripadaju (brak, porodica, radna organizacija, društvo) nego muškarcima, a u velikom broju slučajeva i same postaju čuvari te iste tradicije. Kao da ukorenjene navike, pravila i strahovi uspevaju da od njih naprave svoje najodanije stražare. Vrlo često žene prihvataju nejednakost i nepravdu kao „normalnu“ delom zato što je ne prepoznaju, a delom zato što je tako oduvek bilo: često lakše prećutati i uklopiti se, umesto „talasati“, jer je otpor potencijalno skuplji i opasniji od neugodnosti poniženja. Tako i dolazi do paradoksa: one koje su najstrože posmatrane – postaju najstroži posmatrači. One koje su najviše sputane – postaju one koje sputavaju druge. Na taj način sistemi moći opstaju, ne upotrebom sile, već snagom navike, straha i lojalnosti pravilima koja se prenose s kolena na koleno.

Paradoks u praksi: primeri

Ovaj paradoks najjasnije se vidi u svakodnevnom životu: u porodici, u privatnim ulogama koje izgledaju bezazleno, ali i u politici, javnom prostoru i kulturi. Postoje brojni primeri iz različitih kultura i istorijskih konteksta koji ilustruju ovaj paradoks. Ono što ih povezuje jeste da se nejednakost održava najlakše onda kada izgleda kao briga, moral, dužnost ili “prirodan poredak stvari”.

1) Tradicija „porodičnog morala“: U mnogim sredinama, posebno u ruralnim krajevima, majke i bake su te koje najstrože nadziru ponašanje devojaka: kada izlaze, s kim se druže, kako se oblače, šta smeju da govore. One insistiraju na strogim pravilima pristojnosti i čednosti, dok sinovi imaju široku slobodu. I opet – paradiksalno – nije otac taj koji najčešće pazi na „ugled“, nego žene same. Za kćerku je granica svuda; za sina je skoro nema. Majke često obrazlažu tu razliku rečenicom: „znamo kakvi su muškarci“, što precizno otkriva paradoks: umesto da se muškarci nauče odgovornosti, teret njihovih postupaka pada na ženska pleća. Kontrola se tako predstavlja kao zaštita, a zapravo konzervira nejednakost.

Konkretan primer iz mog života više je nego ilustrativan: moja baka, premda je živela u dobrostojećoj građanskoj porodici, često je umela da kaže da je ceo život bila „rob kuće i porodice“; po imanju i kući je „letela“ ali čim bi izašla van kapije gotovo da nije umela da hoda. S druge strane, sinovima i unucima je vrlo spremno i otvoreno davala savete da dok su mladi „prevrnu koju mogu“, dok je kćerkama i unukama merila svaki korak, prigovarala im i grdila ih za svaki minut kašnjenja. U njoj su živela dva sveta: onaj u kojem je patila i onaj u kojem se patnja prenosi dalje, jer tako treba. Ako je ona morala da živi u stezi, zašto bi nove devojke bile izuzete? Pravda se ili ne vidi, ili se, paradoksalno, doživljava kao opasnost.

2) Majke kao čuvari tradicija (imigrantske zajednice): isti obrazac može da se prepozna i u širim kulturnim okvirima. U mnogim imigrantskim muslimanskim zajednicama u Zapadnoj Evropi, nisu očevi ti koji najčešće primoravaju svoje kćeri da nose hidžab – to su majke. Po pravilu bolje integrisani, očevi češće zažmure, možda čak i u želji da se njihove kćerke i same integrišu u novu sredinu; s druge strane, obično neintegrisane, majke su te koje čuvaju tradiciju. Bez novog identiteta, nesposobne da odbace stari, one su te koje zahtevaju od kćerki da nose hidžab, strahuju da će se izgubiti, da će biti osuđene, da će se porodica obrukati i sl. I opet – iste one koje su osetile breme tradicije, sada ga nameću novim generacijama. Strah ne čuva tradiciju zato što je sveta – već zato što je nepoznato sve što stoji izvan nje.

3) Žene protiv ravnopravnosti (Istočna Evropa): u modernim, sekularnim društvima nije retkost da u političkom i javnom životu same žene istupaju kao najglasnije zaštitnice poretka koji ih ograničava – jer im taj poredak pruža jedini poznati okvir smisla, statusa i uvažavanja (Ordo Iuris^[1] i Pravo i pravda^[2] u Poljskoj; Nacionalno udruženje velikih porodica^[3] u Mađarskoj; Koalicija za porodicu^[4] u Rumuniji; ženska krila konzervativnih i verskih inicijativa protiv rodno zasnovanog obrazovanja u Srbiji^[5] i sl.). Paradoksalno, često upravo žene glasno osporavaju politike koje uvode veću rodnu ravnopravnost: kvote za žene u politici, seksualno obrazovanje, pravo na abortus, dostupnost skloništa za žene žrtve nasilja, zakone o reproduktivnim pravima i sl.

Zajedničko svim ovim, suštinski konzervativnim pokretima, jeste izražena retorika zaštite „porodičnog identiteta“, „porodičnih vrednosti“ i „duhovnosti“, te ocena feminizma kao pretnje „prirodnom” ali i “duhovnom” poretku. Svoj javni nastup one vide kao „autentični glas tradicije“ koji ustaje u odbranu “ženskog morala“: čednosti, majčinstva, poslušnosti. i sl. Paradoksalno, žene tako brane status podređenosti koji ih direktno pogađa.

Zašto potčinjeni brane poredak koji ih potčinjava:  unutarnji mehanizmi održavanja dominacije

Dominacija najčešće ne opstaje zbog stalnog pritiska sile, već zato što su obrasci dominacije postali deo svakodnevnog života pa izgleda da pritiska uopšte i nema. Jer da bi sistem moći opstao, potrebno je da ga prihvate i oni koji ga trpe. Tek kada prisila postane „prirodna“, postaje jasno na koji način žene same učestvuju u održavanju poretka koji ih ograničava. Poslušnost se onda retko doživljava kao prinuda – mnogo češće kao vrlina, dužnost ili jedini siguran način da se preživi. U tome leži paradoks ne samo patrijarhata, već i svake hijerarhije koja je sposobna da se preruši u red i brigu.

(1) Normalizacija nejednakosti i internalizacija uloga: Kada se čovek rodi u hijerarhiji, često mu deluje da nema hijerarhije. Mnoge žene koje su odrastale u tradicionalnim porodicama veruju da je ustvari „majka odlučivala“ jer je kroz neprestano taktiziranje i emocionalni rad uspela da zadrži privid kontrole nad porodicom. Međutim, „moć“ postignuta manipulacijom samo je simptom zavisnosti i neslobode: ekonomska zavisnost ključan je uslov patrijarhalne zavisnosti a manipulacija njen osnovni simptom. Feminističke teoretičarke Simon de Bovoar^[6] i Pier Bourdje^[7] decenijama ističu kako se patrijarhat najdublje utiskuje onda kada izgleda kao prirodni poredak, a rodne uloge kao „normalne“. Ako je nejednakost nevidljiva, ona se teško i osporava – a još teže napušta.

(2) Simbioza poniženja i identifikacija s ugnjetačem: Poznata je pojava u psihologiji da ljudi često lakše žive sa nepravdom i poniženjem ako uspeju da je „objasne” (racionalizuju) kao opravdanu ili čak korisnu, čime se nasilje/poniženje minimalizuje (Paulo Freire^[8]). S druge strane, psihološki mehanizam poznat kao identifikacija s agresorom (Ana Frojd^[9]) čini da se žrtva simbiotski vezuje sa ugnjetačem jer tako umanjuje osećaj ugroženosti i dobija privid sigurnosti „plaćene“ poniženjem. Nije slučajno što se taj obrazac pojavljuje u zatvorima, vojsci, kriminalnim grupama – i porodici. Kada je položaj žene određen potčinjenošću, ona se može vezati za partnera ili sistem koji je ponižava jer je to izvor njenog statusa, zaštite i smisla. Napustiti pravila znači napustiti i ceo identitet koji je omugaćavao preživljavanje.

(3) Kritička svest kao egzistencijalni rizik: Za muškarca koji uoči polnu nejednakost često je dovoljno da promeni mišljenje, i to se čak može smatrati dokazom njegovog „prosvečenosti“, moralne superiornosti i asertivnosti. Kod žene je situacija sasvim drugačija: priznavanje potčinjenog položaja znači retroaktivno priznavanje da je veliki deo njenog života bio obeležen nepravdom i poniženjem. To zahteva sukob sa porodičnim identitetom, brakom, sopstvenom ulogom majke ili supruge. Feminističke autorke kao Simon de Bovoar^[10] i Bel Huks^[11] naglašavaju da je buđenje kritičke svesti kod žena istovremeno i prekid (otklon) sa „životom kakav jeste“ – a svaki prekid boli. Zato je muškarcu lakše da promeni mišljenje o svetu, nego ženi da promeni svet od koga zavisi.

To je i jedan od osnovnih razloga zašto najstrožu kaznu za otpor često ne izriču muškarci, već druge žene: kćerka koja izađe iz normi najpre izazove osudu majke, tetke, komšinica. Društveni mehanizam kontrole tako se održava odozdo – žene nadziru i disciplinuju jedna drugu, jer pristanak drugih žena na egzistencijalnu žrtvu potvrđuje smisao sopstvene žrtve. To stvara krug u kome potčinjenost postaje dokaz egzistencijalnog smisla, a svaka devijacija – lična i kolektivna pretnja.

(4) Asimetrija dobitka: muškarac dobija reputaciju, žena posledice. Kada muškarac progovori o rodnoj ravnopravnosti, on često dobija status „naprednog“ i „savremenog“. Njegov društveni kapital raste. Žena, međutim, ulaskom u istu borbu može dobiti sasvim suprotnu reakciju: osudu zajednice, etiketiranje, porodične konflikte, osećaj krivice i gubitak sigurnosti. Autorke poput Džudit Batler^[12] i Nensi Frejzer^[13] ukazuju da se emancipacija žena često suočava sa „dvostrukim teretom“: spolja (reakcija okoline) i iznutra (bolna svest o sopstvenom gubitništvu u starim pravilima). Zato je ženama nagrada za otpor neizvesna, dok je nagrada za prilagođenost neposredna i društveno prihvaćenija. Drugim rečima: muškarci se emancipuju iz pozicije privilegije, a žene iz pozicije rizika.

(5) Društvena nagrada za pokornost i društvena kazna za odstupanje: žene se od malena uče da je njihova vrednost u „pristojnosti“, žrtvovanju i usklađivanju s normama. One koje ih prekrše – označavaju se kao „neženstvene“, „nepristojne“, „nevaspitane“ ili „problematične“. U takvom sistemu, poslušnost nije samo očekivanje, nego socijalna valuta: kroz nju se dobija prihvaćenost, ljubav, status i osećaj pripadanja. Ako ti čitav svet poručuje da se vrednost žene meri prilagođenošću, onda je čuvanje pravila način da se sačuva ono malo statusa koji se teško stiče. Kazna za odstupanje često je i gubitak podrške najbližih – što patrijarhat čini gotovo samoodrživim.

U sociološkim studijama ovi mehanizmi nazivaju se „simboličkim nasiljem“ (Pjer Bourdje^[14]) i „oprirodnjenom dominacijom“ (Kerol Giljan^[15]), ukazujući na to da žene često razvijaju identitet zasnovan na odnosima i prihvaćenosti – pa je kršenje pravila ekvivalent socijalnoj samoizolaciji.

Dominacija se često legitimizuje i obnavlja kroz religijske narative koji hijerarhiju predstavljaju kao „bižanski poredak“. Ako se potčinjenost shvati kao sveto poslanje, onda je neposlušnost ne samo društveni i moralni, već i duhovni prestup. To dodatno otežava razvoj kritičke svesti, jer žena koja preispituje vlastiti položaj rizikuje da bude označena kao neko ko se buni protiv „samog temelja“ sveta.

6) Patrijarhat kao kredit: Patrijarhat ženama ne nameće samo dužnost, obavezeu ili strah – on im pruža i određene oblike nagrade: sigurnost, društveno priznanje, status „ugledne supruge“ ili „dobre majke“. Kada su ekonomski resursi i javni prestiž koncentrisani u rukama muškaraca, prihvatanje tradicionalnih uloga postaje jedini raspoloživi način za izgradnju dostojanstva i zaštite. Patrijarhalna lojalnost tada nije samo poslušnost, već investicija: žene brane poredak koji im uskraćuje moć, jer im istovremeno obezbeđuje jedini okvir u kome se ta moć — makar simbolički — može steći. U tom smislu, otpor poretku ne preti samo hijerarhiji, već i malim, teško stečenim prostorima statusa i sigurnosti u kojima su žene naučile da žive. Paradoks je što ponekad, da bi zadržale ono što imaju, moraju da čuvaju ono što im je uskraćeno.

7) Majčinska briga izjednačena sa kontrolom: U kulturama u kojima se čast porodice polaže na žensko ponašanje, kontrola nad kćerkom postaje izraz „brige“. Majka veruje da je „štiti od sveta“, dok zapravo štiti reputaciju porodice. Zbog toga i najstroža pravila izgledaju kao ljubav, a ne kao prinuda. Saba Mahmut opisuje ovaj fenomen u psihologiji kao „zaštitnu internalizaciju represije“^[16] pri čemu se zabrane upisuju u emocije, a ne u zakone i propise. To objašnjava kako se patrijarhalna ograničenja prenose najčešće kroz generacije žena – ne zato što one vole moć, već zato što se boje za sudbinu svojih kćerki u svetu koji kažnjava žensku slobodu. Kada se strah izdaje za brigu, potčinjenost izgleda kao ljubav.

Zaključak

Paradoks u kojem žene čuvaju patrijarhat koji ih sputava nije dokaz njihove „zaostalosti“ niti „karakternih slabosti“, nego dokaz o tome koliko su društvene strukture moćne kada se usele u naše navike, osećanja i strahove. Najčvršće zidove ne čuvaju vojnici, već oni koji veruju da ih ti zidovi štite od još goreg sveta izvan njih.

Za muškarca je napuštanje patrijarhalnog pogleda na svet ponekad stvar stava – ako i izgubi neku privilegiju, ostaje mu identitet koji nije iz temelja poljuljan. Žena, naprotiv, rizikuje da joj se promenom sruši sve što je čitav život gradila: identitet, porodica, pozicija, samopoštovanje. Prihvatiti da si bio žrtva znači preuzeti bol rekapituliranja sopstvenog života; lakše je reći da je sve u redu, da je tako trebalo, da je red važniji od slobode. Jer u tišini se lakše živi nego u istini. Zato oni koji najviše trpe nejednakost često poslednji uspeju da je prepoznaju. Ne zato što ne misle, nego zato što ne smeju da misle do kraja.

Ipak, uprkos svemu, patrijarhat se nikada ne održava bez pukotina. Svaka ćerka koja se usudi da zakasni kući, svaka mlada žena koja odbije hidžab samo zato što time neko drugi „želi da je zaštiti“, svaka glasačica koja ne pristane da joj neko objašnjava šta je „prirodna rodna uloga“ – stvara mali raskol u velikom poretku. A promene, kada dođu, ne dolaze tako što ugnjetavani menjaju sebe; već tako što počnu da veruju da imaju pravo na nešto više.

Put oslobađanja ne počinje borbom protiv drugih, nego poverenjem u sopstvenu vrednost. Tek kada žene poveruju da njihov život – kakav god da je bio – zaslužuje poštovanje, moći će da raskinu simbiotsku vezu sa ograničenjima koja ih oblikuju. Tek kada žene poveruju da imaju pravo na život bez poniženja, zidovi koje su čuvale počeće da se ruše – rukama onih koje su ih nekada branile.

za P.U.L.S.E: Bojan Milić

Prethodni nastavak

Literatura:

De Bovoar, Simon. Drugi pol. Beograd: BIGZ, 1982.

Blagojević, Marina. Rodni barometri Balkana. Beograd: Institut za sociološka istraživanja, 2011.

Burdije, Pjer. Muška dominacija. Beograd: Fabrika knjiga, 2010.

Batler, Džudit. Nevolje s rodom: Feminizam i subverzija identiteta. Novi Sad: Mediterran Publishing, 2019.
Frejzer, Nensi. Fortune feminizma: Od državnog kapitalizma do neoliberalne krize. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, 2017.

Freire, Paulo. Pedagogija obespravljenih. Beograd: BIGZ, 1983.

Frojd, Ana. Ja i odbrambeni mehanizmi. Beograd: Matica srpska, 2006.

Giligan, Karol. In a Different Voice: Psychological Theory and Women’s Development. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1982.

Huks, Bel. Feministička teorija: Od margine do centra. Beograd: Feministička izdavačka kuća, 2011.

Kandijoti, Deniz. „Bargaining with Patriarchy.” Gender & Society 2, br. 3 (1988): 274–290.

Kovac, Ester. „Neliberalna politika i porodična politika u Mađarskoj.“ Social Politics 27, br. 4 (2020): 871–889.
Mahmud, Saba. Politika pobožnosti: Islamska obnova i feministički subjekt. Sarajevo: Buybook, 2019.
Pankovski, Rafal. „Ordo Iuris: pravni front u kulturnim ratovima u Poljskoj.“ Open Democracy, 2020. https://www.opendemocracy.net

Petresku, Kristina. „Referendum o porodici u Rumuniji.“ East European Politics and Societies 34,

br. 1 (2020): 234–245.

Ščerbjajak, Aleks. Politika Poljske u krizi. London: Routledge, 2021

1. Konzervativni pravni think–tank, poznat po kampanjama protiv reproduktivnih i LGBT prava. v. Pankowski, Rafal. “Ordo Iuris: A Legal Front for Poland’s Culture Wars.” Open Democracy, 2020. https://www.opendemocracy.net ↑
2. Konzervativna vladajuća stranka, snažno suprotstavljena liberalnim rodnim politikama. v. Szczerbiak, Aleks. Poland’s Politics in Crisis. Routledge, 2021. ↑
3. Organizacija blisko povezana sa pronatalitetnim politikama i tradicionalnim rodnim normama. v. Kováts, Eszter. “Illiberal Politics and Family Policy in Hungary.” Social Politics 27, no. 4 (2020): 871–89 ↑
4. Reč je referendumu 2018. godine za ustavnu definiciju braka kao heteroseksualnog. v. Petrescu, Cristina. “Referendum on Family in Romania.” East European Politics and Societies 34, no. 1 (2020): 234–45. ↑
5. Marina Blagojević, Rodni barometri Balkana (Beograd: Institut za sociološka istraživanja, 2011). ↑
6. Simon de Bovoar, Drugi pol (1982): Klasično delo koje pokazuje kako se ženska potčinjenost uči kao normalna i „prirodna“, kroz vaspitanje i društvene navike. ↑
7. Pjer Burdije, Muška dominacija: autorka uvodi pojam simboličkog nasilja gde nejednakost deluje kao nešto „samo po sebi“ pa je najefikasnija kad je nevidljiva: 34-35. ↑
8. Paulo Freire, Pedagogija obespravljenih (1983): 45. ↑
9. Ana Frojd, Ja i mehanizmi odbrane (2003): 113. ↑
10. Simon de Bovoar: Drugi pol (1982). Str. 284: koncept „loše vere“ u ženskoj ulozi. ↑
11. Bel Huks: Feministička teorija: od margine do centra (2011): 75. ↑
12. Džudit Batler: Nevolje s rodom (2019) ↑
13. Nensi Frejzer: Fortune feminizma (2017): str. 148-149 ↑
14. Pjer Burdije: Isto — pojam „simboličkog kapitala“ primenjen na rodne uloge: str. 41. ↑
15. Kerol Giljan: In a Different Voice (1982). ↑
16. Saba Mahmud. Politika pobožnosti: Islamska obnova i feministički subjekt. (Sarajevo: Buybook, 2019): str. 126, 129; takođe Deniz Kandiyoti: Bargaining with Patriarchy (1988). ↑

  biopolitika, Bojan Milić, Društvo, položaj žena, Sociologija

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.