“Ogledalo” Andreja Tarkovskog

Kultura sećanja i film “Ogledalo” Andreja Tarkovskog

Ako bi smo pokušali rečima da opišemo verovatno najpoznatiju sliku kontroverznog i slavnog Salvadora Dalija “Istrajnost sećanja” (La persistència de la memòria, 1931. Muzej moderne umetnosti, Njujork) rekli bi smo:

Časovnici vise kao mokre kuhinjske krpe. Niz njih se cedi vreme, a ono što ostaje je talog uspomena.

Šta je to vreme, pojava koja nas neprekidno prati; nepresušna umetnička inspiracija, predmet naučnog proučavanja i tema svakodnevnih razgovora?! U osnovi je to fizička veličina, jednosmerni sled događaja u kome se jasno razlikuju ono što je bilo, što jeste upravo sada i što će da bude; jedno je od četri dimenzije koje svojim čulima oseća ljudsko biće i unutar kojih postoji.

Posmatramo li evolutivni razvoj čoveka, od životinje koja se ponaša na osnovu instikata do mislećeg i stvaralačkog bića, primetićemo da je spoznaja protoka vremena bio jedan od najzačajnihih trenutaka njegovog kognitivnog razvoja. Zahvaljujući tom otkriću, čovek je, da parafraziramo sociologa Todora Kuljića, stekao sposobnost pamćenja, odnosno skladištenja sadržaja iz prošlosti i sećanja, odnosno upotrebe tih sadržaja (Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd, Čigoja štampa, 2006). Spoznajući vreme, ljudsko biće je spoznalo uzročno-posledične veze među pojavama i počelo je apstraktno da misli.

Lično sećanje je uvek varljivo. Ono je zavisno od uzrasta individue, stajne tačke u odnosu na sadržaj koji se pamti, od emocionalnog stanja individue u vreme odigravanja događaja koji se pamti. Sećanje je istovremeno i društveno uslovljeno. Poznato je da su najranija lična sećanja mešavina stvarno proživljenog iskustva i sadržaja koje je ljudsko biće saznalo (naučilo) od ljudi iz svog okruženja. Protokom vremena, pod uticajem različitih novih iskustava i promenljivih emocionalnih stanja, lična sećanja neprekidno menjaju svoj sadržaj i kvalitet.

Kolektivno sećanje je još više varljivo od ličnog. Na sadržaj, već samog po sebi labavog skupa varljivih pojedinačnih sećanja, neprekidno utiče društvo i njegove potrebe. Svaka društvena zajednica – od onih malih čiji se članovi međusobno poznaju, kao što je porodica, do onih mnogoljudnih, kao što je nacija (koju istoričar Benedikt Anderson smelo naziva zamišljenom, jer se njeni pripadnici međusobno ne poznaju niti će se ikada upoznati, a snažno su emotivno povezani) – neguje određena poželjna sećanja, odnosno određena poželjna znanja o prošlosti i tumačenja. Ta sećanja odvajaju se od nepoželjnih, koja se prepuštaju organizovanom i sistematskom zaboravu (v. Alaida Asman, Duga senka prošlosti. Kultura sećanja i politika povesti, Beograd, Biblioteka 20. vek, 2011; ista, Oblici zaborava, Beograd, Biblioteka 20. vek, 2018). To je ono što se u društvenim naukama naziva istorijskim pamćenjem, a radi se zapravo o alatu kojim se gradi poželjni kolektivni identitet članova zajednice i čuva društvena kohezija, jer sadržaje takvog pamćenja sve individue unutar datog društva treba da doživljavaju kao svoje, da ih brane i nadograđuju.

* * *

Lično sećanje je centralna tema filma „Ogledalo“ Andreja Tarkovskog.

Ovaj, nesumnjivo najintimniji film velikog ruskog sineaste, ima dve prostorno-vremenske ravni:

1) veliki grad, sadašnjost (odnosno oko 1974. godine, kada je snimljen film),

2) selo u dubini Rusije, godine pred i za vreme Drugog svetskog rata.

U prvoj prostorno-vremenskoj ravni vidimo okruženje naratora priče. On je intelektualac srednjih godina i alter-ego sâmog autora (jer je na zidu njegovog stana okačen plakat filma „Andrej Rubljov“). Živi očigledno bolje od većine sugrađana: ima sopstveni stan, a ne da se, kao toliki drugi građani SSSR, gura u trosobnom stanu (po jedna soba za celu porodicu, zajedničko kupatilo i kuhinja). Samoživ je, razmažen i sebičan; nema strpljenja da sluša ostarelu majku i svađa se sa bivšom ženom oko sina. Suočen sa saznanjem da mu se bliži smrt od neke teške bolesti, priseća se pojedinih doživljaja iz detinjstva.

Upravo ti doživljaji čine drugu prostorno-vremensku ravan: selo negde u Rusiji, pozne tridesete i rane četrdesete godine 20. veka. Vreme je olovno, duh staljinizma je tu, stalno prisutan: ne u sâmom činu terora, već u teskobi ljudi, u njihovom sveprisutnom, iskonskom strahu; linija fronta je daleko odatle, možda više stotina kilometara, ali je ratna psihoza stalno prisutna.

Ovde je centralna ličnost pripovedačeva majka. Mlada, urbana žena živi na selu sa sitnom decom, gleda naslonjena na drvenu ogradu liniju horizonta, dok se visoka trava talasa pokrenuta vetrom. Odatle ide put iz grada; odatle će doći njen muž. Tako jedan dan, drugi dan, svaki dan… Njega nema…

Smenjuju se naizmenično prva i druga prostorno-vremenska ravan, pripovedačeva sadašnjost i uspomene. Njegova sećanja nemaju hronološki sled. A čija imaju? Nešto iz sadašnjosti asocira ljudsko biće na prošlost i kao neko klupko, pred njegovim/njenim očima, odmotavaju se uspomene, doživljaji. I te uspomene prožete su maštanjima, nastojanjima da se proživljeno vidi na nov, umiven, idealizovan način. Granica između uspomena i mašte se tanji, san postaje stvarnost, a stvarnost postaje san.

Dve prostorno-vremenske ravni stoje, jedna naspram druge, kao predmet i njegov odraz u ogledalu. Šta je sadašnjost, a šta prošlost?! Sa obe strane ogledala stoji trougao majka-sin-otac (muž) tako što su likovi iz sadašnjosti preslikani u likove iz prošlosti i obrnuto. Narator je odraz u ogledalu oca (muža) iz prošlosti, a njegova bivša žena (i majka dečaka iz sadašnjosti) je odraz naratorove majke. Štaviše, rešen da pojača utisak da je sadašnjost preslikana prošlost i da je prošlost preslikana sadašnjost, Tarkovski je za uloge majke i sina u obe prostorno-vremenske ravni uzeo iste glumce. Zapravo, vreme se briše: prošlost je sadašnjost – sadašnjost je prošlost. Brišući vreme, Tarkovski je potpuno relativizovao sećanje, jer ono što protagonisti izgleda kao uspomena, u stvari je plod njegove uobrazilje ili obrnuto – ono što mu izgleda kao plod imaginacije u stvari je sećanje. U završnoj sceni sve se stopilo: pripovedačeva majka iz sadašnjosti (dakle starica) korača istim onim seoskim livadama iz prošlosti, držeći za ruku pripovedača i njegovu sestru kao decu kakva su bila u onim olovnim staljinističkim i ratnim vremenima. Prošlost je sadašnjost, a sadašnjost je prošlost; stvarnost je san, a san je stvarnost.

za P.U.L.S.E Ivan Hofman

Andrej Tarkovski, Film, Ivan Hofman, Ogledalo, sećanje, Vreme