Sećanja i savremene interpretacije Oktobra

Svaka godišnjica Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji (7. novembra po novom kalendaru) nudi priliku da razmislimo o svetskom značaju tog istorijskog događaja. Za jedne to je prilika za osudu „užasa komunističke diktature“, za druge – povod da se podseti na prvi ozbiljan pokušaj da se kapitalistički poredak zameni nečim drugačijim, koliko god taj pokušaj bio protivrečan, krvav i na kraju poražen.

U savremenim raspravama Oktobar se najčešće pojavljuje kao moralna opomena ili kao ideološki fantazam: ili kao dokaz da „svako odstupanje od tržišta vodi u gulag“, ili kao romantični mit o granatiranom Zimskom dvorcu i radnicima koji „osvajaju istoriju“. U oba slučaja, iz vida se gubi ono što je samim akterima revolucije bilo očigledno: da je reč o odgovoru na konkretan skup globalnih problema – imperijalistički rat, ekstremne društvene nejednakosti, nerazvijenost periferije evropskog kapitalizma – a ne o pukom hiru nekolicine fanatika.

S razdaljine od više od jednog veka, Oktobarska revolucija se može čitati kao simptom krize svetskog sistema, jednako koliko i kao projekt njegove transformacije. Ona je otvorila niz pitanja koja ni danas nisu zatvorena: da li je moguće ubrzano „prestići“ razvijeni kapitalistički centar kroz plansku mobilizaciju resursa; da li radnička klasa zaista može da vlada ili neminovno biva zamenjena novom birokratskom elitom; da li je delimično oslobađanje od spoljne zavisnosti moguće bez stvaranja unutrašnje represije. Način na koji odgovaramo na ta pitanja određuje ne samo naš odnos prema prošlosti, već i granice onoga što danas smatramo politički zamislivim.

Oktobarska revolucija je usledila nakon prethodne revolucije u februaru 1917, revolucije koja je ukinula carski režim. Ali, koliko god ta demokratska promena bila dočekivana, očekivana i podržavana od većine naroda i političkih aktera (uključujući i Lenjinovu partiju boljševika), pad monarhije sam po sebi nije mogao da reši ozbiljne političko-ekonomske izazove sa kojima se suočavala Rusija. Vlada „ministara-kapitalista“ nastavila je sa istom politikom, samo prepakovanom u novi, demokratski ukrasni papir: rat se nastavio, zemlja nije vraćena seljacima, radnici nisu dobili stvarnu kontrolu nad proizvodnjom, a periferan položaj Rusije u svetskoj privredi ostao je nepromenjen.

U tom smislu, Oktobar nije bio hir radikalne manjine koja „ruši mladu demokratiju“, već izraz razočarenja u puku promenu političke forme bez promene društvenog sadržaja. Demokratske slobode koje je donela februarska revolucija – štampa, okupljanje, partijski život – nisu bile bez značaja, ali su se pokazale nedovoljnim kada je većina stanovništva i dalje ostajala bez mira, bez zemlje i bez hleba. Tek kada je postalo jasno da nova vlast ne namerava da izađe iz rata, ne može da obezbedi redistribuciju zemlje i ne želi da dirne u ekonomske privilegije elita, otvorio se prostor za radikalniji projekat.

Revolucija, post-socijalistička iskustva i kapitalizam

Tu paralela sa savremenošću postaje bolno vidljiva. I danas, u mnogim zemljama, smena autoritarnih režima liberalno-demokratskim vladama često završava kao „februar bez oktobra“: uvodi se pluralizam stranaka, nezavisne institucije i novi ustavi, ali osnovne strukture ekonomske moći ostaju netaknute. Obećanja o socijalnoj pravdi, smanjenju nejednakosti i „kraj oligarhije“ pretvaraju se u kozmetičke reforme, dok se stari obrasci eksploatacije reprodukuju pod parolama tržišta, odgovornosti i evropskih integracija.

Oktobarska revolucija nas podseća na neprijatnu istinu: politička demokratija bez ekonomskog prelamanja postojećih klasnih odnosa ima veoma ograničen domet. To ne znači da je boljševički odgovor na taj problem predstavljao univerzalni model ili gotov recept za današnjicu, ali iskustvo 1917. upozorava da svaka „promena“ koja ostavlja netaknutu logiku akumulacije kapitala, spoljne zavisnosti i društvene nejednakosti nužno rađa novu rundu razočarenja i radikalizacije. U tom smislu, pitanje koje otvara svaka godišnjica Oktobra nije samo šta mislimo o boljševičkom projektu, nego i koliko smo danas spremni da prihvatimo ideju da bez dubljeg zadiranja u ekonomske odnose nema ni stvarne demokratije.

Na post-socijalističkom prostoru već vidimo serije upravo takvih ponovljenih krugova pobune, razočaranja i radikalizacije. Od „majdanovih“ revolucija u Ukrajini, koje su obećavale raskid sa korupcijom i oligarhijskom kontrolom, a završavale novim preraspodelama moći unutar iste klase, do talasa masovnih protesta u Srbiji, gde se energija društvenog nezadovoljstva redovno kanališe u borbu za „normalnu državu“, ali bez ozbiljnog zahvata u ekonomske temelje poretka. Kako u svojoj analizi trenutne situacije u Srbiji, upućenoj meni iz zatvora, primećuje Boris Kagarlitski, istaknuti ruski marksista, sam zamah pokreta i njegova masovnost nimalo ne garantuju suštinske rezultate ako osnove poretka ostaju netaknute: pod dominacijom liberalne ideologije ne razrešavaju se ključne strukturalne protivrečnosti koje proizvode krize, ne izvode se ni elementarni politički zaključci, pa se demokratske pobede često pretvaraju u „tehničke“ trijumfe koji se ubrzo poništavaju.

Da bi takve pobede postale stvarno sadržinske, bio bi potreban drugi, radikalniji talas – makar antioligarhijska, ako već ne socijalistička transformacija – što vidimo i u iskustvu niza levih vlada u Latinskoj Americi, koje su, uprkos socijalnim reformama i izvesnoj preraspodeli dohotka, ostale unutar okvira oligarhijskog poretka i izvozne zavisnosti. U oba slučaja, promena elita i političkih simbola ostavlja netaknute ključne obrasce zavisnosti, privatizacije javnih resursa i podređenosti lokalnih kapitalističkih slojeva globalnom centru.

Oktobarska revolucija nije se, dakle, zaustavila na nivou promenе političkog režima, već je pokušala da promeni same osnove društveno-ekonomskog poretka. U tom smislu, ona je istupila iz okvira tada poznatih „demokratskih revolucija“ i otvorila eksperiment bez presedana: preuređenje privrede na osnovama društvene imovine, planske raspodele resursa i deklarativnog ukidanja eksploatacije. Zbog toga je njen uticaj daleko prevazišao granice Rusije. Oktobar je postao referentna tačka za sve kasnije pokušaje da se ospori „prirodnost“ kapitalizma: od radničkog pokreta u Evropi, preko antikolonijalnih borbi u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, do pokreta za socijalnu državu u samom centru svetskog sistema.

Naravno, istorija tog eksperimenta nije bila linearna, niti romantična. Već u prvim godinama posle pobede, ratna razaranja, izolacija, građanski rat i zaostalo društvo stvorili su uslove u kojima su prvobitne parole „mir narodima, fabrike radnicima, zemljište seljacima“ počele da se pretvaraju u svoj birokratski i autoritarni surogat. Umesto neposredne radničke kontrole, učvrstila se partijsko-državna hijerarhija; umesto oslobađanja, došlo je do stvaranja novog sloja upravljača, koji je sebe predstavljao kao „avangardu“ u ime onih koji su navodno vladali. Ali čak i taj proces degeneracije ne briše činjenicu da je polazna tačka bila pokušaj da se prekine sa logikom kapitalističke akumulacije, a ne samo da se ona „humanizuje“ ili ravnomernije raspodeli.

Iz današnje perspektive, u doba u kome se kapitalizam globalno predstavlja kao jedina moguća forma društva, upravo taj prekid je ono što Oktobar čini nepodnošljivim za vladajuće ideologije, ali istovremeno i nezaobilaznim za svaku ozbiljnu levu politiku. U svetu u kojem se ponavljaju ciklusi liberalne euforije, razočaranja i autoritarnog zaokreta, nasleđe Oktobarske revolucije nije skup gotovih recepata, niti se može prostim „povratkom“ obnoviti. Njegov značaj je u tome što radikalno postavlja pitanje: da li je moguće organizovati privredu i društvo na drugačijim osnovama od privatnog profita i konkurencije, i kakvu cenu društva plaćaju kad pokušaju da to učine? Od načina na koji danas odgovaramo na to pitanje zavisi hoćemo li istoriju 1917. posmatrati kao „strano skretanje“ ili kao prvi, protivrečan, ali neizbežan pokušaj da se izađe iz granica kapitalističkog veka. Upravo zato savremene ideologije sistematski rade na tome da delegitimišu i samu mogućnost takve alternative.

U istom tom ideološkom pejzažu nasleđe Oktobra dodatno se potiskuje kroz sve učestalije pokušaje da se komunizam i fašizam proglase „dvema stranama istog totalitarnog zla“ – od kojih je rezolucija Evropskog parlamenta iz 2019. samo najpoznatiji simbolički izraz. Postoji formalna sličnost u tome što su i komunistički projekat u obliku u kom se kristalisao u „realnom socijalizmu“ i fašizam izgradili autoritarne, represivne poretke, ali ideološki su stajali na suprotnim polovima: dok je komunizam, makar deklarativno, zagovarao bratstvo i jedinstvo naroda, prevazilaženje nacionalne i rasne hijerarhije i univerzalizam ljudskih prava u klasnoj perspektivi, fašizam je počivao na rasnoj ideologiji, kultu nasilja i otvorenoj netrpeljivosti kao osnovi političkog poretka.

Istorija 20. veka prilično jasno pokazuje da je „demokratski“ kapitalizam imao pravi ideološki sukob samo sa komunizmom, dok je njegov konflikt sa fašizmom bio pre svega ekonomsko-bezbednosni: fašističke sile postale su neprihvatljive tek kada su ugrozile ravnotežu interesa unutar samog kapitalističkog sveta, a ne zato što su negirale demokratske vrednosti. Zato danas svedočimo paradama i šetnjama nacista i neonacista, kao i komemoracijama bivših pripadnika nacističkih formacija (uključujući i SS divizije), koje se pravdaju tezom da oni „u suštini“ nisu bili fašisti, već borci protiv komunizma – što se smatra skoro dovoljnim opravdanjem.

Istovremeno, u istim tim „demokratskim“ državama koje bez većeg otpora tolerišu ili čak slave saradnike fašizma, uvedene su najtvrđe represivne mere protiv komunista: od hapšenja i zabrana komunističkih partija i simbola do ograničavanja, pa i faktičke cenzure izučavanja Marksovog Kapitala, sto pedeset godina nakon njegovog prvog izdanja. U takvom premeštanju moralnih koordinata, značaj Oktobarske revolucije postaje dvostruk: s jedne strane, ona ostaje opomena o opasnostima autoritarne degeneracije emancipatorskih projekata, a s druge, podseća da je u jednom istorijskom trenutku ipak postojala ozbiljna, globalno relevantna alternativa kapitalističkom poretku, koja se ne može svesti na fusnotu između Hitlera i Musolinija.

Lekcije realnog socijalizma i sudbina socijalističke ideje

Komunizam odražava nadu da je moguć pravedan i slobodan društveni poredak bez eksploatacije, sa raspodelom u korist svih građana, a ne samo šake moćnih bogataša koji čine jedan odsto. Upravo zato, uprkos rušenju realnog socijalizma i nastupu neoliberalnog kapitalizma (a možda upravo i zbog toga), ideja socijalizma je preživela i o njoj se aktivno diskutuje – u akademskim raspravama, društvenim pokretima, sindikatima, pa čak i u okvirima deformisane socijaldemokratije koja periodično pokušava da povrati izgubljeni kontakt sa sopstvenim istorijskim korenima.

Oktobarska revolucija (i ono što je usledilo) dakle ne negira ideju socijalizma, nego upozorava na uslove pod kojima se pokušaj njenog ostvarenja može izroditi u svoju suprotnost. Ona pokazuje koliko je opasan spoj zaostalosti, ratnog razaranja, međunarodne izolacije i koncentracije političke moći u rukama uskog sloja „avangarde“, kao i koliko je rizično odvajanje društvene transformacije od političke demokratije, pluralizma i stvarnog učešća potčinjenih klasa u odlučivanju. Ako išta, iskustvo Oktobra i realnog socijalizma postavlja zadatak da se nastavi traženje alternativa kapitalizmu, uz jasnu svest o tim granicama i opasnostima: ideja društva bez eksploatacije ostaje otvoreni horizont, ali se više ne može zamišljati kao projekat koji se ostvaruje preko „istorijske nužnosti“ i partijske nepogrešivosti, već kao dug, protivrečan proces demokratske borbe i samoupravljanja odozdo.

Dmitry Pozhidaev

Peščanik.net, 07.11.2025

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Dmitry Pozhidaev, ekonomski sistemi, Istorija, kapitalizam, Oktobarska revolucija, Peščanik, socijalizam

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.