Pismo odsutnom srpskom prijatelju

Pismo i poziv na pomirenje poznatog književnika, Ag Apolonija Albanca sa Kosova, profesora na Harvardu

Dragi odsutni prijatelju,

Obraćam ti se kao nekome ko danas nedostaje, a sutra može (i treba) da se pojavi. Mi smo susedi više od trinaest vekova, ali nismo bili prijatelji ni jedan vek, ni jednu godinu, ni jedan dan. Oni trenuci mira koje smo imali među sobom bili su kao pauze u boks meču – da se udahne i previju rane, pa da se ponovo nastavi sa udarcima. Čak i ono razdoblje „bratstva i jedinstva“, daleko od bratstva, nije se moglo nazvati prijateljstvom. Ne možeš nekoga smatrati ni bratom ni drugom ako te on vidi kao nižeg od sebe. A u Jugoslaviji, mi smo se smatrali „građanima drugog reda“.

Ne želim da ulazim u to ko je stariji, a ko mlađi, jer to nema nikakvog značaja. Naše glave treba da se prilagode našem vremenu, a ne davnim seobama. Kao i svuda u svetu, narodi su se kretali kroz istoriju. Neki su došli ranije, neki kasnije. Kada neki narod nazivamo autohtonim, to je samo zato što ne pamtimo kada i odakle je došao. Tako, na Balkanu, mi možda jesmo malo autohtoniji od vas, ali to nas nikada nije navelo da verujemo da smo superiorni. Sunce sija za sve na ovoj zemlji.

U mojoj ulici u Prištini, u zgradi u kojoj živim, čini mi se da sam najmlađi, dakle „Srbin“ u komšiluku. Sve ostale sam zatekao tu. Za razliku od naroda, mi pojedinci ili porodice ne zauzimamo teritorije, već ih kupujemo. Tako svako ima svoju kuću i ne rušimo zidove jedni drugima da bismo pomerali granice. Iako sam najmlađi, niko mi se ne meša. Sa komšijama se dogovaramo oko „politike“ zgrade (grejanje, čišćenje, zajednički radovi), dok se u „unutrašnju politiku“ ne mešamo. Niko ne izlazi na balkon da udara u grudi samo zato što je stan kupio pre mene. Dakle, ideja „ja sam prvi“ toliko je zastarela da je danas sramota i pomenuti je, pa čak i u braku.

Komšije mogu imati dva tipa odnosa: neutralne i prijateljske. Neutralni su kada se ne poznaju, prijateljski kada se poznaju. Neprijateljski odnos je opasan na nivou susedstva, jer je to odnos sa invazivnim, teritorijalnim, čistilačkim, dakle kriminalnim ambicijama. Zato logika nalaže da mi, Albanci i Srbi, iz tog kriminalnog odnosa pređemo u neutralan, a potom u prijateljski. Kriminalni odnos je otišao toliko daleko da, umesto da pokušamo da se pomirimo kao susedi, mi se oblačimo, zatvaramo vrata jedno iza drugog, izlazimo u isti hodnik, iz iste zgrade, pa sedamo u avion i odlazimo u Brisel da razgovaramo. Eto koliko je apsurdno naše susedstvo! Eto koliko smo apsurdni mi! Eto koliko smo budalasti mi!

Razumem da političari, iz različitih i razumljivih razloga, sve što mogu da postignu jeste neutralno susedstvo, koje oni nazivaju „normalizacijom međusobnih odnosa“. Vlast političara proteže se unutar njegove države, dok ljudi oslobođeni ambicije za vlašću žele da se kreću kroz svaku državu. Zato, ako političari sve što mogu da učine jeste da neprijateljsko susedstvo pretvore u neutralno, mi ostali treba i možemo da ga pretvorimo u prijateljsko, jer znamo da nas je politika razdvojila, ali da politika ne može da nas zaustavi.

Dok još uvek ni mi ni vi nemamo nade da će na čelo vaše države doći neki Vili Brant koji će kleknuti pred žrtvama u Prekazu, Meji ili bilo gde drugde gde su počinjeni masakri nad Albancima, mislim da ne treba da ostavimo nijedan kamen nepokrenut u izgradnji prijateljske budućnosti među nama. Ali, najpre da ispustimo iz ruku kamenje kojim gađamo glave jedni drugima. Hajde da od tih kamenova napravimo most!

Gore sam rekao: mi smo susedi više od trinaest vekova. Ni oko toga se ne slažemo. Mi kažemo: kada ste vi došli, zatekli ste nas. Vi kažete: kada smo mi došli, vas nije bilo, ili ste bili samo pastiri. Mi se oslanjamo na antiku, a vi tvrdite da mi i oni nemamo nikakve veze. Vi za nas govorite isto ono što mi govorimo za moderne Grke – da im poričemo vezu sa starim Grcima.

[patreon_shortcode role=”non-patron”]

Ovaj deo članka je dostupan samo našim Patreon pretplatnicima.

Podrži P.U.L.S.E na Patreonu

[/patreon_shortcode]

Jednom rečju, kada čovek želi da se svađa, naći će razloga koliko god hoće. Nažalost, ni jedni ni drugi nikada nismo napravili korak ka pomirenju. (Čak smo mi Albanci jedva uspeli da se na neko vreme pomirimo među sobom). Moramo da shvatimo da su to bila druga vremena, kada je funkcionisao samo zakon sile. Kada smo mi bili jaki, protezali smo se do Niša. Kada ste vi bili jači, povlačili smo se do Mata. Vi ste imali jednog surovog župana, Stefana Nemanju, koji nije ostavio ništa nepočinjeno nad Albancima – vadio im je oči živi i sekao im noseve. Posle toga, mi smo imali jednog isto tako okrutnog vezira, Koca Sinan-pašu, koji je, iz osvete, mučio vas gde god vas je zatekao po Kosovu, a zatim došao u vašu zemlju i spalio mošti vašeg sveca, Svetog Save, sina Stefana Nemanje. U stvari, cela naša istorija kroz vekove bila je kao neka vrteška: čas se uzdizao Stefan – kuku nama, čas se uzdizao Sinan – kuku vama.

Ta istorijska vrteška može da se ponavlja u beskraj, a ponavlja se i u Briselu, gde, budući da su svi političari, rešenje problema vide samo kroz političku prizmu, a politiku posmatraju isključivo iz ekonomskog ugla. Kao da ne shvataju da naš sukob nema veze sa ekonomijom, već sa ponosom (superioritetom). Vi ste u stanju da nam kupite svima po jedan stan u bilo kojoj drugoj državi, pod uslovom da se odreknemo Kosova. Mi, da imamo mogućnosti, uradili bismo isto sa vama – poslali bismo vas na neki drugi kontinent. Uopšte se ne razlikujemo. Ekonomija tu nema nikakvu ulogu. Oni koji misle drugačije, uopšte ne poznaju našu sujetu – sujetu koja „može da nas uništi do kraja“.

U očima stranaca, čas ste vi bolji, čas mi. Ali među nama, mi znamo da nismo bolji od vas, niti ste vi bolji od nas. Razlikujemo se samo u mogućnostima koje imamo da povredimo jedni druge. Poslednji put, vi ste nas povredili više. Sada je red na nama. Upravo zbog toga ovu pismo pišem ja, iz reda povređenih, da bih vam pružio ruku. Još u antici, pružanje ruke imalo je značenje pomirenja. Kada je prvi čovek sa oružjem pružio ruku drugome, time je garantovao da ga neće ubiti.

Mi se naoružavamo, kupujemo dronove od bivšeg osvajača. Stidim se svoje zemlje koja se hvali kupovinom oružja od Turske, koja nas, de jure, priznaje kao državu, ali nas, de facto, smatra protektoratom, jer nas je surovo vladala pet vekova i sada nas obmanjuje tako što nas „bratski“ podvodi pod svoju vlast. Dakle, pokušava da stvori neku vrstu poluge, ili novog Sinan-pašu, da bi udarila na vas i išla još dalje.

Naš odnos sa Turcima bio je kao odnos sa vama: neprijateljski. Može li se sada pretvoriti u prijateljski? Naravno da može, isto kao i sa vama. Vama pokazujemo da mi nikada nećemo započeti sukobe sa susedima, dok Turskoj jasno stavljamo do znanja da nemamo nikakvu želju niti interes da je smatramo „velikim bratom“. Ako nam je potreban veliki brat, imamo Ameriku, koja nas je oslobodila i kojoj dugujemo naš opstanak kao naroda i ostvarenje države Kosova – države koja se može smatrati jedinim američkim državnim projektom u Evropi.

Trenutno, odnos između nas i vas je tipa „ko je jači“. Vi pokušavate da uđete ilegalno, mi vas hapsimo. Za pojačanja imate Rusiju, za odbranu mi imamo Ameriku. Nikada nas nećete moći pobediti, niti ćemo mi moći pobediti vas, jer smo samo dvoje zavađene dece, čije svađe povremeno prekidaju dvojica odraslih supermoćnih, povlačeći nas za uši.

Pošto nisam političar, govorim u svoje ime i na osnovu vlastitog iskustva. Bio sam u mnogim zemljama Evrope, ali nikada nisam bio u Srbiji. Moje detinjstvo je bilo traumatično upravo zbog monstruoznosti srpskog režima na prostoru Kosova. Ne želim personalizovati pismo, jer traumatično iskustvo tog režima i zbog tog režima, neko više a neko manje, imali su svi kosovski Albanci, ali želim da kažem da imam hiljadu razloga da mrzim Srbe, i samo jedan da ih volim. I odlučio sam da se držim tog jedinog razloga. Koji je taj razlog?

Budućnost! Nemamo budućnosti dok se ne sprijateljimo.

Jedan je naš pesnik rekao da „u inat jedan drugome smo se rodili“. Ovaj inat ili bes je poreklo našeg neprijateljstva. Sada već znamo da mržnja jedni prema drugima ima svoje poreklo, istoriju i svoju ravnotežu. Ostavimo prva dva, pogledajmo samo treće: ravnotežu! Ona je bila pun tlačenja, premlaćivanje, ubistava, ratovi, silovanja, masakra, plača i trauma. Naše države se psuju i naoružavaju, nije važno ko oštri zube a ko se sprema da ih slomi. Pisci, umetnici, naučnici, intelektualci i novinari moraju ustati na noge, jer nažalost, gluposti i avanture vlastodržaca uvek plaćaju obični građani.

Do 1999. godine bili smo obuzeti amokom, mrzili smo jedni druge do smrti; vi ste nas mrzili jer ste bili žrtva duge istorijske propagande, dok mi smo vas mrzili jer smo bili žrtva tiranijske politike. Vi možete i dalje smatrati Kosovo vašom kolevkom, mi ćemo ga braniti kao našu kolevku, ali kolevka je za bebe. Koristeći simbole poput „Jerusalima“ i „kolevke“, mi se samo svađamo. Vreme je da svetu pokažemo da smo porasli. Mi ne smemo da gledamo samo na juče i danas. Naša prošlost i sadašnjost pune su svađe i uvreda, batina i krvi. Često sam čuo Srbe (i neke koji se nazivaju piscima) kako kažu da je Kosovo za njih sveto, da je to Jerusalim Srbije. Ali istina je da Kosovo nije ni sveto, ni Jerusalim, ni Srbija.

Razumem da naša država, koja nekoliko vekova nosi ime vašeg jezika, stvara pomešan osećaj kako kod vas i tako i kod nas. Svugde. Ali to je najmanji i najlakši problem da se reši, posebno kada znamo kako se zvala prije dolaska slavenskih plemena. Ozbiljni problemi su normalna interakcija i uvažavanje jedni druge. Vi ste Srbi, mi smo Albanci, ali obe strane su ljudi, ili barem tako želimo biti od sada pa na dalje.

Napisao sam roman koji bi trebalo da čitate kod vas. Taj roman je moja „Gernika“. O toj boli sam ja pisao, ali vi ste je prouzrokovali. Iako smo komšije, put mog romana do Srbije je najudaljeniji. U početku, nakon što je objavljen na albanskom, niko u Srbiji nije pristao da ga prevede, jer su se bojali da je najmanje što im se može desiti da budu otpušteni sa posla.

Nakon što je pronađen prevodilac, koji živi na Kosovu, krenuli su napori da se pronađe izdavač u Srbiji. Nijedan nije pronađen. Čak nam je i izdavač iz druge susedne zemlje rekao da smo ludi što verujemo da će se ovom romanu dozvoliti objavljivanje u Srbiji. Nikada nisam osećao mržnju prema srpskom narodu, ali sam počeo osećati sažaljenje. Žalim vas, što sada, kada mi uživamo više od četvrt veka slobode, vi i dalje živite u istom režimu, koji opstaje zahvaljujući propagandi, brinući se po svaku cenu da istina ne stigne do njegovih građana.

Srbija je počinila genocid (i) kod nas. Pre nekoliko vekova, i Albanci (muslimani) su takođe činili zločine nad Srbima na Kosovu, uključujući etničko čišćenje. U posljednjem ratu, kao u svakom ratu, zločini su počinjeni sa obe strane, ali zločini počinjeni nad nama su neuporedivo veći. Vi se dičite da ste se borili protiv osmanskog osvajača, kada ste se u zajedničkoj bici u Kosovo Polju, 1389. godine, zajedno sa nama (predvođenim vama) borili protiv Osmanskog carstva, ali zaboravljate, ili se pretvarate da zaboravljate, drugu bitku, oko šezdeset godina kasnije, kada je Hunjadi, takođe u Kosovo Polju, izgubio bitku protiv Osmanlija, nakon što je vaš Branković sprečio našeg Skenderbega da mu priskoči u pomoć. Svakako, Albanci su se odupirali četvrt stoljeća pod vodstvom Skenderbega, ali su se nakon njega predali, bili pokoreni i preobraćeni.

Kao ljudsko biće, ne versko, niti nacionalno, ponekad zamišljam: ukoliko osmanski (turski) klinovi, kakvi su Albanija, Kosovo, Severna Makedonija (pola albansko) i Bosna naspram Evrope, hipotetički vratili u prethodnoj religiji? Takva Evropa bi bila potpuno hrišćanska, tada bi remetilački faktor za kontinent bilo pravoslavno područje, odnosno istočno hrišćanstvo.

Dakle, muslimani izlaze iz igre, i rat ostaje unutar hrišćanstva (katolicizam protiv pravoslavlja), gde bi glavni destabilizirajući faktor u Evropi ostala Srbija, kao pijun ruske supersile. To jest, čini se da, ako bi Albanci prešli u hrišćanstvo, Evropa bila više integrativna prema njima, i potencijalne zone opasnosti ostale bi pravoslavne države. Naravno, to možemo samo da sanjamo, jer Kosovo, koje zvanično ima 91 posto Albanaca, sada zvanično ima 93 posto vernika muslimana i, trenutno, može se nazvati ne samo najmuslimanska republika na evropskom kontinentu, već i svojevrsnim islamskim Vatikanom Evrope.

Iako evropski intelektualci veruju da bi Evropa treba da bude laička, politička stvarnost pokazuje odlučnost za očuvanje svog identitet sa kršćanskom pozadinom. Stoga se pretpostavlja da će, na evropskom kontinentu, Kosovo uvek biti potlačeno mesto. Ja, budući da imam neutralan stav prema religijama, ne mogu reći da li je islam dobar ili loš, ali u očima Evrope on deluje opasno, preteći i destabilizujući, jer ugrožava njenu kompaktnost.

Evropa, bila hrišćanska ili laička, uvek će odbaciti islam, jer je to opasnost i za njen hrišćanski identitet i za njen sekularni identitet. Ponekad može biti razumevanje prema njemu, prihvatanje istog – nikada. Posljednjih godina mi smo se čvrsto pozicionirali u ovaj deo nikada, baš kao što ste se i vi čvrsto pozicionirali u svom vizantskom identitetu koji je izgubio bitku od srednjeg veka i nikada se neće okrepiti. Dakle, i vi ste deo beznadežnog interesa – nikada.

Zbog verske pripadnosti, Evropa vas vidi kao male Ruse na jugoistoku svog kontinenta, isto kao što nas vidi kao male Turke (i Arape). Istina je da obe strane, i vi i mi, treba da ubedimo Evropu da nismo ni Rusi, ni Turci (ni Arapi), već da smo evropski susedi koji mogu, treba i žele da budu prijatelji. Naravno, nema ničeg lošeg u tome da budeš Rus, ili Turčin, ili bilo šta drugo, ali kada to nisi, postaje smešno da se pretvaraš da jesi.

Evropa pokušava da se ujedini. Jednog dana ona će postati Sjedinjene Države Evrope, i tada više neće biti važno da li će Albanci živeti u Kosovu, Srbiji ili negde drugde. Isto će važiti i za Srbe. Naša domovina biće naš kontinent. A taj kontinentalni identitet ostvariće se onog trenutka kada političari Evrope shvate da se taj identitet ne može graditi na religijskim osnovama, već na sekularnim. Ako Evropa bude insistirala na svom hrišćanskom identitetu, ona nikada neće uspeti da se ujedini. Sam narod je kombinacija identiteta ujedinjenih oko jednog cilja, a kamoli kolekcija naroda. I, radi istine, treba reći da je evropski identitet, evropska demokratija, proto-hrišćanska. Evropa je imala hrišćanski identitet samo u srednjem veku, kada je glavni autoritet bio Papa, a glavna institucija Crkva. Zatim je došla Renesansa, period koji je ponovo oživeo proto-hrišćanske koncepte, klasična učenja i znanje (racionalizam). Tako je počela Moderna. Dakle, treba da znamo da današnja Evropa nije srednjovekovna (hrišćanska), već moderna (sekularna). Zato nema smisla govoriti o opasnosti koja Evropi može doći od muslimana. Ne. Evropi opasnost dolazi od religije, a ne od muslimana. Dakle, opasnost dolazi od insistiranja na njenom religijskom identitetu, koji je srednjovekovni i ne može biti savremeni identitet, već samo jedan od njegovih elemenata. Naravno, ako pogledamo stanje islamske vere danas, budući da u svojoj istoriji nije imala Reformu (kao što je imao hrišćanstvo), ona deluje zaostalije, pa se zato vidi kao destabilizujući faktor. Ali, čak i ako se reformiše, da li bi bila prihvaćena u Evropi? Ne. Ako Evropa insistira na religijskom identitetu, nikada neće prihvatiti širenje druge vere. Po evropskoj logici, jedna vera ujedinjuje, dve vere razdvajaju.

Više puta je rečeno da je Kosovo, kao i Bosna, muslimanska zemlja, i da kao takva nema podršku evropskih država. Ako su evropske države religiozne, mi sekularni ljudi treba da tražimo drugi kontinent, ili možda drugu planetu. Evropa neće opstati sa arogancijom, već sa tolerancijom. Tolerancijom koja garantuje drugome veru, ali bez davanja uzda religiji. Ono što danas poznajemo kao mitologiju, nekada je bila vera. Ono što danas poznajemo kao veru, sutra će biti mitologija.

Evropski identitet je humanistički identitet. (I humanizam je zloupotrebljavan, ali etimologija je jača od ideologije, zato se treba držati korena). Humanizam je ne-teistički (nereligiozni) pogled na svet koji je u centar postavio čoveka, i garantuje slobodu govora, ljudska prava, progresivne politike, razvoj nauke i demokratiju. Otprilike, humanizam garantuje sve ono što su proklamovali filozofi etičkog racionalizma. Evropa bi trebalo da prihvati sve: hrišćane, muslimane, Jevreje, budiste i, naravno, sekularne, koji su je uveli u modernitet. Trebalo bi, ali neće.

Dragi odsutni prijatelju, žao mi je što smo ovakvi kakvi jesmo. Nacionalni identitet je slučajan. Tako smo ispali, nismo ga tražili. Što je čovek obrazovaniji, to postaje manje nacionalan i više služi svom narodu. Ali, služi onom narodu koji dodaje boju u mozaik, a ne onom koji taj mozaik razara.

Ne volim da ulazim u politiku, ali s vremena na vreme ne mogu da izbegnem jedan „metapolitički“ refleks, kako ga naziva Peter Bien – refleks koji nisam pretvorio u angažman, ali koji je neizbežan i ima više ciljeve od političkih. Kultura treba da emancipuje politiku, a država je isuviše ozbiljna stvar da bi se poverila političarima, koji, osim poneke istorijske figure, ne samo da se uzdižu kroz partiju, već i podižu tu partiju iznad države. Po njima, država vredi samo ako je oni vode.

Ovakav kratkovid pogled ne koristi državi, a nažalost, naše države se ne oslobađaju takvih pogleda. Ako kažem da nijedan narod ne treba da se slepo povinuje svojim političarima, to ne treba shvatiti kao poziv na anarhiju, već kao poziv na budnost. Nažalost, ni u Kosovu ni u Srbiji nema dovoljno kritičkih birača da naprave promenu. Birači u obe zemlje su navijači. A sa navijačima ne možeš ni da razgovaraš. Oni samo viču, podržavaju i brane svoj tim, čak i kada taj tim donosi samo poraze.

Mi moramo da budemo kritični prema politikama sukoba. Našim zemljama je potrebna mir. U trenutku kada vidimo da naše države takmiče ko je jači, treba da znamo da ćemo nastradati mi slabi – građani bez moći. Politika manipuliše i pesimizmom i optimizmom, dok kultura insistira na održavanju nade, čak i kada svetlost kandila treperi u oluji. Književnost nas uči da najjači nije onaj koji pobedi drugoga, već onaj koji ga više voli. Hajde da započnemo tu trku koja, iako nema cilj, ima rezultat – neverovatan rezultat: prašta prošlost, smiruje sadašnjost i čini budućnost lepšom.

Iako iza sebe imamo krvavu istoriju, voleo bih da zahvaljujući budućoj istoriji prijateljstva počnemo da brinemo jedni o drugima. Sigurno je da za to treba vreme i trud, ali zato treba početi što pre, da sutra deca Srba i Albanaca ne budu rođena „u mržnji jednih prema drugima“.

Što pre shvatimo da je humanizam važniji od religije i nacionalizma, to ćemo pre postati dobri susedi, dobri prijatelji, dobri ljudi.

Dragi odsutni prijatelju, pojavi se jer te traži sadašnjost – za tvoje dobro sutra! Hajde da pokažemo našim političarima, koji se svađaju kao deca, da mi odrasli nećemo sedeti skrštenih ruku gledajući ih na televiziji i ćuteći kod kuće. Ako ništa drugo, smejaćemo im se i ismevati ih. Jer i podsmeh pokazuje distancu od onih koji udaraju u grudi želeći da eliminišu drugoga. Drugi nije nužno neprijatelj. Njega treba videti kao potencijalnog prijatelja. Da bi se drugi pretvorio u prijatelja, potrebni su trud, razumevanje i vreme. Ali, dok naši političari jure da zastraše jedni druge, mi da pružimo ruku da uklonimo strah jedni drugima – u pozdravu kao u davnim vremenima. I, pošto nijedan od nas nije božanski narod, hajde da shvatimo da je vreme jednako dragoceno kao i prijateljstvo.

Ag Apolloni