Obućarska radnja Đorđa Avramovića Šakala je drvena baraka skromne veličine, mada je njen izlog prostran. Zastakljena sa tri strane, dobija neku dodatnu živost. Nalazi se na uglu gde stalno prolazi puno sveta.

Ni čista, ni prljava, širi u malom krugu oko sebe miris lepka sa mešavinom drugih pomagala tog zanata.

Kada odmara ruke, Šakal stoji podbočen, na vratima, sa laktovima na kukovima i veselo se javlja svima. Da li zbog toga što ima lokal na uglu, ili što i nema naročite takmace u svom zanatu, Šakalu posao cveta.

Još kao mladi obućar, ustanovio je sebi nekoliko ključnih pravila. Najpre vrši trijažu svega donesenog u njegovu radionicu, pa tako uvek ima one kojima se žuri, hitno im je, matura im je, a ima i one koji o svemu misle na vreme, pa i o svojim cipelama.

U toj baraci ima svega. Tu se mešaju svakojaki mirisi života, od duvana do toplog obroka koji Šakal obavezno srče u vreme ručka. Ima svoju plavu šerpicu, idealne veličine, koja taman podmiruje njegov apetit. Nosi je sa sobom od kuće od kad zna za sebe i za ovaj posao, još iz vremena dok je bio šegrt. Oljuskana tu i tamo, plava šerpica imala je još uvek svoj originalni poklopac koji je savršeno prijanjao, a to je sprečavalo da se bilo šta prospe ili izvetri. Dakle, velika prednost.

Šakal je najveći deo svog dana posvećivao poslu. Kod njega je uvek imalo šta da se radi. Doduše, i njegova baraka, puna rasparne obuće, tako je izgledala: kao da stalno ima posla preko glave.

Govorljiv i pričalica, Đorđe Šakal bio je veoma razborit čovek. Znao je svašta da podeli, umeo da sluša, a posebno je ljudima prirastao za srce zbog svog otresitog humora kome su pripisivali lekovita dejstva.

Žena mu je bila bucmasta gospođa sa proširenim venama, kukastim nosem i piskavim glasom kad je ljuta. Umela je s vremena na vreme da mu prebacuje što stalno dovlači toliki narod, i u radnju i u kuću, a Šakal se uglavnom branio sleganjem ramena i onom dobrom, starom: “Šta da radim, takav mi je pos’o. Ja da imam neko namćorsko zanimanje, pa da mi treba tišina – i moja i tuđa – pa kancelarija, ili, neko odelo ne daj Bože… ma idi! Ovako, niko mi ne smeta, naprotiv. Prija mi da vidim ljude, da podelimo po neku tugu, a posebno sreću.” – govorio je često baš ovaj, jedan te isti, monolog u svoju, i odbranu svoje profesije.

“Meni samo treba dobro svetlo, i onda mi ništa nije teško” – govorio je Šakal. I zaista, sve te ljude i razgovore, Šakal je smatrao integralnim delom svoga posla. Bio je srećan što je odabrao takvo zanimanje, gde može istovremeno da razgovara, sluša, može da odvrne tranzisator, može čak i da kuva. Vrata barake uvek je držao otvorena i dovikivao: “Ajde, ajde ti, samo da ja ovo utegnem, samo ti unutra”.

Neobično ga je uveseljavao da neguje tradiciju posuživanja s vrata. Nije to bio neki sadržajan meni, ali uvek je imao bar nešto da naspe posetiocu.

Unutar barake, njene tri strane ispunjene su policama gotovo od poda do plafona. Na njima leškare rasparne, ali i u paru: cipele, patike, patofne, čizme i čizmice. Na đonu svake od njih, Šakal po navici ispisuje imena vlasnika, crnim debelim flomasterom.

Šakal je šuster starog kova. On popravlja sve što mu dođe pod ruke. Pendžetira, menja fleknice, fiksira rasklimane štikle, krpi gde je puklo – jednostavno svima njima produžava život. Polira ih, osvežava. Menja rajsfišluse, pertle i nikada ne baca one po koje se vlasnik ne vrati.

Često ume da se našali kako im svima daju drugu šansu, i onda je diže ponosno iznad glave, kako bi se i prisutni u to uverili. No, oni su na tu njegovu predstavu davnih dana oguglali, ti koji su mu redovno svraćali.

“Dokle češ da mlataraš tim cipelama po vazduhu, čoveče? Kako ne vidiš da te niko ne ferma?” – dobacivali bi mu verni drugari kada bi previše insistirao na prezentaciji svog rada.

“Pa šta ću, Pajo, kad me niko ne hvali, pa moram sam sebi da se divim” – nadovezuje se Šakal.

Pavle Paja Urošević, nekadašnji prvi optičar u gradu, konačno se povukao, a posao prepustio sinu. Imao je lokal tačno prekoputa Šakala i teško mu je išlo da tu uopšte ne proviri, pa je uvek nalazio neki razlog za šetnju.

Evo, jutros na primer kaže, poslala ga žena, predivna žena Marija, da kupi rotkvice. I on šta će, kad mora tuda da prođe. A kad već prolazi, da baci pogled šta mu rade stari drugari.

On i Šakal lokale su otvorili gotovo istovremeno, sa nekim malim razmakom i svašta zajedno preterali preko leđa. Bili su i isto godište, ali sada je Šakal koristio svaku priliku da Paji dobaci: “De si matorac”, pošto je konačno popustio i poslušao sina da se penzioniše.

Zapravo, nogu je povukao Bole, čuveni Bole parketar.

Boris Marjanović, Bole bio je parketar kog je iznedrio još komunizam. Doneo je parket u svoj mali grad i do kraja radnog veka ostao njegov mag. Presvukao je i održavao sve otmene kuće i stanove. Bio je pedantan i precizan, nikada nije ostavljao nimalo prašine za sobom i zato je bio neobično cenjen.

Svi su u tom malom gradu želeli da im Bole postavlja ili hobluje, i svi su ga strpljivo čekali, jer je Bole uvek imao bar tri meseca unapred pogođene poslove. Nikada nije odmarao, niti je imao potrebu za tim.

Uvek je dok je radio za sobom usisavao, još dok je radio sam i nije imao radnike. Tada je vukao uvek onaj plavi “Sloboda Čačak” usisivač, koji mu je stalno stajao u gepeku, a kada su posao i njegovi prihodi dovoljno narasli, priuštio je sebi profesionalna pomagala i mašine.

Bole parketar je samo jednog dana, kao grom iz vedra neba, tu kod Šakala u baraki, dok je sa Pajom igrao svoju obaveznu partiju šaha, sasuo: “Ja ne mogu više, ja ću sve da batalim”.

“Šta bataljuješ danas, Bole? Piće? Cigare?” – nije se naročito obazirao Šakal, nije čak ni podigao glavu sa platnene bež plitke starke koju je vraćao u život.

Paja je bio koncentrisan na svoj sledeći potez, i dok je bradu pridržavao šakom, kroz prste je procedio: ”Jesi to opet sanjao nešto loše?”

“Sanjao je da je opet mlad” – dobacivao je umilnim glasom Šakal.

“I da ima dvadeset kila manje” – reče Paja kao ozbiljno.

“I da ima kosu” – nadovezao se brzinski Šakal da bi zajedno sa Pajom prasnuo u samozadovoljni smeh. Obojici su se tresli stomaci.

“Samo se vi smejte, al’ ja odoh! Kraj! Finito!”

“Gde ćeš, Bole, gde ideš?”- opet će Paja, ovog puta smireno.

“Kako gde, pa ‘oće čovek da vozi Tour De France, valjda znaš.” – ova Šakalova opaska bila je prilično česta među njima, a odnosila se na Boletovu zavidnu kondiciju, proisteklu iz navike da uvek i svuda ide biciklom.

“Ja ne znam dokle ćete više da ljubomorišete na moje atletsko telo. Ko vam je kriv što vam poispadali kukovi. Ja odoh u penziju dok sam još u komadu, a vi kako ‘oćete!” – rekao je Bole i tresnuo konjem na crno polje.

“Stvarno ćeš da se spremaš za Tour De France? – reče ozbiljno kroz spuštene naočari Šakal.

“Kaži slobodno, nećemo ti ništa” – uozbiljio se i Paja.

“Jeste, kaži slobodno: ja sam penzos” – doliva Šakal.

“Ja sam penzos, dobro, a vi, šta ste, da l’ znate?” – smireno im reče Bole.

“Ja sam, vala, obučar!” – kaže Đorđe Šakal ponosno.

“I to odličan!” – nazdravio je čašicom u njegovom smeru Paja.

“Ajde ne potpaljuj vatru, ima da melje posle tri dana ovde!” – reče i srknu iz svoje čašice Bole.

“ Uh, i to što kažeš. Ajde, ti si na redu.” – procedi Paja polutiho.

“Ajde da te isprašim, pa da nosiš te rotkve više, ne mogu da te gledam”, reče Bole kao da nema više strpljenja.

“Pa ti gledaj u stranu” – izgovori mu Paja raširenih dlanova i dignutih obrva.

“Ajde olupino, igraj i ne filozofiraj mnogo.” procedi kroz zube Bole sa namerom da umiri situaciju.

Tako su se čašćavali rečima dok su naizmenično nazdravljali jedni drugima, životu, sudbini i ostalim fenomenima, pa su te partije šaha trajale skoro koliko i Šakalovo radno vreme. Doduše, uvek su bili neobično simpatični i ljubazni ako bi neko ušao, tako da su već godinama, minimum jednom dnevno, Šakalu objašnjavali da su oni tajna njegovog uspeha. Zbog njih mu se mušterije vraćaju.

Ako su bili u elementu, delili su i besplatne, netražene savete, iako ih je Šakal davno zamolio da to ne rade.

“A zašto, molim, da ćutim? Šta sam to loše rekao?” – vitoperio se Bole istežući vrat.

“Da, je l’ smo rekli nešto što nije istina, možda?” – pridruživao se Paja naglo se premestivši na Boletovu klupicu, skrštenih ruku i očiju ispitivački uprtih u Šakala.

 Nije se nekim danima znalo da li je gore kada se prepiru ili kada brane jedan drugoga.

“Ne, ne Pajo. Shvatio sam ja.”- dizao je kažiprst Bole – ”On se nas stidi.” – razvlačio je Bole blago klimajući glavom.

“Moooolim?!” – odzvanjao je Pajin nivo zaprepašćenja.

“Da, da. Kad ti kažem.” – tiho je rasplinjavao požar Bole.

“Je li Đoko,” reče Paja naglo se okrenuvši,  “Je l se ti nas stidiš??” – namerno ga je tako zvao jer je znao koliko ga taj nadimak izbacuje iz koloseka. Šakal je uvek govorio da ga tako nazivaju samo oni koji ga ne poznaju, a misle da ga znaju.

“Slušaj”, reče Bole vrlo ozbiljno, pa zatim zastanu kao da razmišlja. “Možemo mi i da promenimo kafanu, znaš!” – bio je na kraju odsečan Bole.

“Jeste. Možemo.” – držao se priče Pavle tonom koji govori da mu Bole čita misli.

Đorđe Šakal na te opaske nije odgovarao, ali bi zato njih dvojica narednih nekoliko dana mudrovali. Došli bi do barake kao i uvek, u isto vreme. Paja pešice, sa šahom pod miškom, Bole biciklom koju onda naslanja na baraku. Jednu je letvu čak i okrnjio, jer je uvek guvernalu oslanjao na istom mestu.

Ušli bi unutra sa ozbiljnošću velemajstora na velikom turniru, otpozdravili sa “Dobar dan”, i odigrali jednu dugu, zamršenu partiju. Ako neko uđe, oni samo trepnu u znak pozdrava.

Najviše su voleli da sačekaju trenutak da ih Šakal nešto pita, pa da mu odćute i spojenih obrva gledaju kako počinje da kipti i nervira se, da bi onda bezbroj puta ponavio pitanje.

“Ne znam šta da ti kažem Šakal. Ti reče mi smo pametniji kad ćutimo” – pobedonosno i smireno bi rekao Paja. Bila je to igra živaca od nekoliko dana, zavisli koliko bi izdržaliu u tom ozbiljnom maniru.

Uglavnom, Bole Parketar je održao reč i otišao u penziju. Posao nije, kao Paja, predao sinu. Sin se školovao za stomatologa.

“Pa, kad će već da se grbi, bar neka se grbi u belom mantilu” – insistirao je Boris i udaljavao ga od svog zanata kad god je mogao. Bole nije imao svoju radnju, ali je živeo dve ulice niže od lokala Šakala i Pavla, i uvek je, slučajno, baš u isto vreme kao i Paja, imao neka posla po gradu gde je uvek špartao svojom biciklom.

Posebno je to postalo učestalo poslednjih par godina, jer toliko ima od kako im je Šakal priznao svoju dijagnozu. Koliko je već dugo u tom trenutku od nje bolovao, nije se znalo, jer ne samo da je prezirao odlazak kod lekara, već mu je bilo mučno da o tome i priča. Pravo čudo je bilo što se tako otovrio Paji i Boletu, a kada je sa njima probio led, osetio je olakšanje i počeo, kao i od svega drugog u životu, i od toga da pravi feštu. Uostalom, fore na sopstveni račun su uvek bile njegov potpis.

Počeo je da uvodi te fore u svakodnevnicu i da mušterijama govori:” Vidite Vi lepo šta još imate kod kuće da to sredimo, dok sam ja još sa ove strane” – i slično tome.

Ljudi su se uvek od srca smejali njegovim forama jer su bile prirodne i prijatne. Tako je bilo i sada. Njegov humor bio je iznijansiran sa malo cinizma i od toga su se ljudi hvatali za stomak. Posebno ako bi slučajno zahvatili neku njegovu dužu partiju, mada je to uvek bilo neizvesno. Zbog toga je retko ko shvatao ozbiljnost Šakalove zdravstvene situacije. Zapravo, Šakal je bio jedan od onih ljudi za koje mislite da ne može ništa da im se desi. Ljudi koji su sazdani od neke prirodne vedrine kojoj neće doći kraj.

Ali ne i Bole i Paja. Njima je apsolutno bilo jasno koliko tu ima sati. Oni su se, prećutno, do koske plašili da Đorđe sutra možda ne otvori baraku. Oni su se od te misli užasavali i strašno se bojali te poslednje partije šaha. Nekako im je stalno bilo na pameti da će jedan od tih dana, stvarno biti poslednji u tom sastavu.

Zato su obojica, svako na svoj način, od tog dana, stalno izgledali kao da nekud žure, i gde god bi bili, vrpoljili bi se i bili uznemireni sve dok se konačno ne sretnu u baraci. Tada bi odahnuli za taj dan i pravili se kako nemaju strepnji, durili se i zadirkivali kao deca. Kao dečaci. Po ceo dan se iz te barake orilo: “olupino, mrcino, penzosu, vidi ga ovaj matorac što je živnuo danas…”

Đorđe Šakal je sa istim ovim bogatim repertoarom svoje barake dočekao i Aidu, koja je prolazeći tuda shvatila da može sebi da olakša, i jednim potezom odradi tri kućna broja. Njih trojica ionako nikada nisu bili kod kuće.

I evo je, prvi put bez ikakvih cipela i štikli kojima trebaju nove fleknice, obrela se u obućarskoj radnji Đorđa Avramovića koji uoprno odbija da ode u penziju. Baraka je bila njegova penzija, njegov dom, dečaštvo i zrelost, pozornica, pijaca i sve drugo što nosi život pomešan sa ljudima.

U zastakljenom delu, na improvizovanom stočetu, zamišljeno gledaju u svoje crne i bele figure Pavle Urošević i Boris Marjanović, obojica pristali na penziju. Atmosfera je redovna: podbadaju se i naglabaju kako će Šakalu da nabave priznanje za radnika stoleća. Pitali su Aidu je li videla kad tako svežeg metuzalema, a ona se smeškala i radila svoj posao bez misli o tome koliko joj teško pada, i zahvaljivala im u sebi na tome. Tu joj zaista nije teško palo. Bili su to krajnje simpatični matorci, u nekim godinama njoj dalekim, ali tako se dobro videlo da su sve što treba u životu proveli zajedno.

Zbog opaski i komentara intervju je potrajao, ali to nikome nije smetalo, niti je bilo ko pogledao na sat. Bilo joj je uživanje da sluša Šakalovu teoriju o napuštenim cipelama po koje niko nikada nije došao.

“Pa, mlada damo, ako je to sve, sada je trenutak da nazdravimo. Bole, molim te, ponudi gošću.” – sve vreme radeći, rekao je Šakal.

Bole je odnekud, sa police valjda, dograbio još jednu čašicu i nije rekao čime ju je napunio. Samo ju je dodao Aidi i rekao: “Aj živeli”

Čuk, čulo se glasno. Svi su tresnuli odjednom taj saddržaj i sada čekali na Aidu. “Dobro, ti ‘ajde možeš i na dvaput” – ubaci se odjednom Paja.

Aida, međutim još nije bila ni sigurna čemu nazdravlja, a nije ni znala da li treba uopšte tako nešto da pita. Nije razumela koji je tu njen zadatak.

“Dete, ja imam još odprilike godinu dana ovog lepog, momačkog života. Mada sam od toga već nešto i potrošio. Sitno brojim. Tako da, na narednom Popisu stanovništva – ništa od ovoga nećeš zateći. Mislim da bi bilo u redu da se ovako fino pozdravimo.”

“Dobro pa, nikad se ne zna” – zbunila se Aida i prosula to univerzalnu konstrukciju koja ništa ne znači. Nikad ne bi pogodila da se iza tako razigrane spoljšnosti krije takav teret: saznanje o očekivanom terminu vlastite smrti.

Šakal je, sva sreća, rešio da ignoriše Aidin besmisleni komentar i nastavio: “Kakav god da mu je život, čovek dođe do te tačke da ipak hoće da ga produži. Evo, – pravio je polukrug svojom čašicom kroz vazduh – “Ja sam izabrao moju terapiju. Mene ovo spasava. Ovo me leči” . Pogledom je šetao preko barake.

“Rad” – tiho je izustila Aida.

“Hm, rad – da, ali kakav? Onaj koji ne opterećuje. Meni moj rad nikad nije bio teret. Može se čak reći da sam u njemu dosta uživao, zato sam i bio toliko dobar.” – prsio se kao mladi pevac na ovo poslednje.

“Bole, evo ga ovaj, opet počinje”

“Ma čujem ga, al’ se pravim. Čekaj malo Šakale, pa nije još ni podne čoveče” – malo otegnuto reče Paja.

“Dobro, i ove dve moje pokvarene ploče moram da pomenem, ova dva bandita” – cimao je glavom ka njihovom stočiću.

“Je li Pajo, je l’ čuješ ti nešto? Ja neko lupanje kao da čujem” – polušapatom izusti Bole.

“Oni su mi odabrani lekari” – nastavio je sa širokim osmehom Đorđe – “Ovaj levo, on je opšta praksa, desno specijalista. Samo nemoj da me pitaš čega.”

“Ma, bre, Bole ja bih rekao da čujem glas neki!”

“Čujem i ja sad. To je onaj naš pacijent”

“Jao, jeste, sad sam mu prepoznao glas”

“Ovo, ovo što se meni ovde za jedan dan desi” – nastavio je Šakal da objašnjava Aidi – “ovi šokovi, pa meni to nijedna bolnica, nijedna šok-soba ne može da priušti. Zato sam od svega odustao.”

“Pa, ne bi te ni pustili tamo sa cipelama sigurno” – dobacuje Bole.

“A i vas dvojicu, čim bi videli, poslali bi na jedno drugo odeljenje, pa bih ja za čas uvenuo.”

Opaske su se smenjivale a čašice dosipavale i Aida pomisli, kako joj nikad bolje nije legla čašica rakije na prazan stomak.

za P.U.L.S.E  Jovana Jovanović

  Jovana Jovanović, Priče poezija putopisi, šah

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.